Вечно Свештенство

„Мелхиседеково свештенство … је канал преко ког се сва знања, учења, план спасења и све што је важно откривају са неба.”

Из живота Џозефа Смита

Пошто су примили Ароново свештенство и обред крштења, Џозеф Смит и Оливер Каудери доживели су благослове за које никада раније нису знали. Пророк је забележио да су њихови умови сада били просветљени и Света писма су почела да се отврају њиховом разумевању, и право значење и сврха њихових загонетнијих стихова откривали су се на начин који никада дотад нису могли остварити нити чак и помислити на њега (видети Џозеф Смит – Историја 1:74). Са тим додатним увидом, напредовали су у свом раду на превођењу Мормонове књиге. Али пророк још није примио један важан благослов – онај који је био неопходан пре организовања Цркве, да успостави свештеничке службе и већа, и повери дар Светог Духа. Требало је да прими Мелхиседеково свештенство.

Како је Јован Крститељ обећао, тај благослов је дат Џозефу и Оливеру убрзо пошто су примили Ароново свештенство. Древни апостоли Петар, Јаков и Јован указали су им се на усамљеном месту у близини реке Саскехана и доделили им Мелхиседеково свештенство. Џозеф је касније изјавио да је чуо глас Петра, Јакова и Јована у дивљини између Хармонија у покрајини Саскехана, и Колесвила, у покрајини Брум, у подручју реке Саскехана. Изјавили су да поседују кључеве царства и раздобља пунине времена (видети УИЗ 128:20).

У годинама које су следиле, Џозефа Смита су посетили многи други носиоци свештенства из древних времена. Ти гласници од Бога дошли су да обнове кључеве свештенства неопходне да би пуни благослови јеванђеља били доступни Божјој деци. Они су такође дошли да поуче пророка који ће стајати на челу раздобља пунине времена.

Предедник Џон Тејлор, трећи председник Цркве, је објаснио: „Мојсије, Илија, Илија Тесвићанин, и многе друге лич-ности поменуте у Светим писмима, који су деловали у раз-личитим раздобљима, дошли су и поверили Џозефу различите кључеве, моћи, права, повластице и одобрења које су они имали у своје време … Све што је од знања, разумевања, свештенства, моћи, откривења било поверено овим људима у различитим раздобљима, поново је било обновљено на земљи послуживањем и посредством оних који су држали Божје свештенство у различитим перио-дима у којима су живели.”¹

Председник Тејлор је такође рекао: „Кад бисте питали Џозефа како је изгледао Адам, одмах би вам рекао; рекао би вам колико је висок, како изгледа и све остало о њему. Могли бисте питати како изгледају Петар, Јаков и Јован, и он би вам рекао. Зашто? Зато што их је видео.”²

У септембру 1842. год., пророк је написао писмо Цркви изражавајући своју радост док је размишљао о знању и кључевима свештенства који су сада били обновљени на земљи. Упитао је: „Шта чујемо?” Радосне вести са Куморе! Чујемо Моронија, анђела са неба који објављује испуњење пророка, да ће књига бити обелодањена … Чујемо глас Михајла, арханђела, глас Гаврила и Рафаила, и различитих анђела, од Михајла до Адама па до данашњег дана, који су сви објављи-вали своје раздобље, своја права, своје кључеве, своје поча-сти, своје величанство и славу и моћ свог свештенства. Они дају редак по редак, пропис за прописом, мало по мало, пру-жајући нам утеху истицањем онога што ће доћи, подржава- јући нашу наду! (видети УИЗ 128:20 и 21).

Учења Џозефа Смита

Свештенство је вечно и поседовапи су га пророци свих времеских раздобља.

„Постоји низ власти и моћи од Адама па до данас.”³

„Свештенство је најпре било дато Адаму; он је добио Прво председништво и држао његове кључеве од покољења до покољења. Добио их је при Стварању, пре него што је свет образован, као у 1. Књ. Мојсијевој 1:26, 27, 28. Имао је власт над свим живим бићима. Он је Михајло арханђел о коме се говори у Светим писмима. Затим до Ноја, који је Гаврило; он по у свештенству стоји уз Адама; на ову службу био је позван од Бога, и био је отац свих живих у своје време; и њему је била дата власт. Ти људи су први држали кључеве на земљи, а затим на небу.

Свештенство је вечно начело и постојало је са Богом од вечности, и постојаће до вечности, без почетка дана или краја година [видети Превод Џозефа, Посл. Јеврејима 7:3]. Кључеви треба да дођу са неба кад год се даје јеванђеље. Када се објављују с неба, то се чини Адамовом влашћу.

Данило у седмом поглављу своје књиге говори о древним временима; мисли на најстаријег човека, нашег оца Адама, Михајла; он ће сазвати своју децу и одржати савет са њима како би их припремио за долазак Сина човечјег [видети Књ. пророка Данила 7:9–14]. Он (Адам) је отац људске породице и управља духовима свих људи, и сви који су имали кључеве морали су стајати пред њим на том великом савету … Син човечји стоји пред њим и дају му се слава и власт. Адам предаје своје управитељство Христу, оно које му је било предато док је држао кључеве свемира, али задржава свој положај главе људске породице.

… Отац је код стварања човека позвао све духове пред себе и организовао их. Он (Адам) је глава и речено му је да се множи. Кључеви су прво предати њему, а преко њега другима. Мораће да дâ извештај о свом управљању, а они њему.

Свештенство је вечно. Спаситељ, Мојсије и Илија [Илија Тесвићанин], предали су кључеве Петру, Јакову и Јовану, на гори, када су се преобразили пред њим. Свештенство је вечно – без почетка дана или краја година; без оца, мајке, итд. Ако нема промене обреда, нема ни промене свештенства. Кад год се послужују јеванђеоски обреди, ту је свештенство.

Како смо дошли до свештенства у последњим данима? Оно је дошло правилним редоследом наслеђивања. Петар, Јаков и Јован су га примили, а они су га предали другима. Христ је Велики Високи свештеник, Адам је следећи. Павле говори о Цркви која приступа безбројном мноштву анђела – Богу, Судији свих – духовима савршених праведника; Исусу Христу, Посреднику новог завета [видети Јеврејима посл. 12:22–24].”⁴

Пророци који су држапи кључеве свештентва у древним временима ујединипи су се у депу последњег временског раздобља.

„Видео сам Адама у долини Адам-Онди-Ахман. Окупио је своју децу и благословио их патријаршким благословом. Господ се појавио међу њима, и он (Адам) их је све благословио и прорекао шта ће им се дешавати до последњег покољења.

Из тог разлога је Адам благословио своје потомство, желео је да га доведе у Божје присуство. Чекали су град, итд. [‘којему је зидар и творац Бог’ – Јев. посл. 11:10]. Мојсије је настојао да моћу свештенства доведе децу Израелову у Божје присуство, али није могао. У првим вековима света покушавали су да успоставе исто то; били су подигнути и један и други Илија, који су покушавали да обнове баш те славне ствари, али нису их добили; међутим, прорицали су о дану када ће та слава бити објављена. Павле је говорио о раздобљу пунине времена, када ће Бог ујединити све ствари у једну, итд. [видети Ефесцима посл. 1:10]; и они мушкарци којима су ови кључеви били пове-рени мораће да буду тамо; а без нас не могу бити усавршени.

Ти мушкарци су на небу, али њихова деца су на земљи. Њихова срца чезну за нама. Бог из тог разлога шаље мушкарце доле. ‘Послаће син човечји анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње.’ [Јев. по Матеју 13:41.] Све те овлашћене личности сићи ће доле и ујединити се са нама у остваривању овог дела.

Царство небеско је као зрно горушичино. Зрно горушице је мало али из њега израсте велика биљка и на њеним гра-нама се одмарају птице. [Видети Јев. по Маку 4:30–32.] Те птице су анђели. Тако анђели силазе доле, удружују се како би сакупили своју децу, и сакупљју их. Ми без њих не можемо постићи савршенство, нити они без нас. Када то буде оба-вљено, Син човечји ће сићи, Старац ће сести; можемо се прикључити безбројном друштву анђела, имати заједништво са њима и примати упутство од њих.”⁵

Обреди свештенства успостављени су на почетку и морају се чувати на начин који је Бог одредио.

„Адам … је био први човек о коме се говори у Књ. пророка Данила као ‘Старцу’ [Књ. Пророка Данила 7:9], или другим речима, први и најстарији од свих, величанствени, велики праотац о коме се на другом месту каже да је Михајло, јер је био први и отац свих, не само од потомства, већ први који је држао духовне благослове, који је био упознат са планом обреда за спасење његовог потомства до краја, и коме се Христ први објавио и преко кога се Христ објавио са небеса, и наставиће да се и убудуће објављује. Адам држи кључеве раздобља пунине времена; то јест, сва временска раздобља објављивана су и биће објављена преко њега, од почетка до Христа, и од Христа па до краја свих временских раздобља која треба да буду објављена …

… Бог је успоставио обреде да буду исти у веке векова, а Адама је поставио да их надгледа, да их са неба објави човеку, или да пошаље анђеле да их објаве. ‘Зар сви они нису духови послужитељи, послати да послужују онима који ће бити наследници спасења?’ [Посл. Јеврејима 1:14.]

Ти анђели су под вођством Михајла или Адама, који делује под Господњим вођством. Из горњег цитата сазнајемо да је Павле савршено разумео Божје намере у вези са Његовом повезаношћу са човеком и тим славним и савршеним редом који је Он успоставио преко себе самог, при чему је објавио моћ, откривења и славу.

„Бог неће признати оне које није позвао, заредио и изабрао. У почетку је Бог, својим гласом, позвао Адама. ‘А Господ Бог викну Адама и рече му: где си? А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.’ [1. Књ.Мојсијева 3:9, 10.] Адам је примио заповести и упутства од Бога: то је био поредак од почетка.

Онај који је примио откривења и обреде од почетка не подлеже препирци; како би они иначе почели да приносе жртве Богу на прихватљив начин? Ако су приносили жртве, мора да су били овлашћени заређењем. У 1. Књ. Мојсијевој [4:4] читамо да је Авељ донео првенце из стада и њихово сало, и Господ је уважио Авеља и његову жртву …

То је, дакле, природа свештенства; сваки човек председава својим раздобљем, а један председава над свима, а то је Адам; а Адам своју надлежност и власт прима од Господа, али не може да прими пунину док Христ не представи царство Оцу, што ће се догодити на крају последњег раздобља.

Моћ, слава и благослови свештенства не могу се наставити са онима који примају заређење изузев ако се настави њихова праведност; јер и Кајин је био овлашћен да принесе жртву, али пошто је није принео у праведности, била је проклета. Према томе, то значи да се обреди морају обављати потпуно на начин који је Бог одредио; иначе, њихово свештенство ће донети проклетство уместо благослова.”⁶

Мепхиседеково свештенство је канал преко кога Бог открива себе и своје намере.

„У Светим писмима се говори о две врсте свештенства, наиме, Мелхиседековом, и Ароновом или левитском све-штенству. Мада постоје две врсте свештенства, ипак Мелхиседеково свештенство обухвата Ароново или левитско свештенство, и главно је; држи највишу власт која се односи на свештенство и на кључеве Божјег царства у свим раздобљима света за последње потомство на земљи, и канал је преко кога се свако знање, учење, план спасења и свака важна ствар објављују са неба.

Његово оснивање је било пре оснивања земље, или када су певале заједно звезде јутарње и сви синови Божји клицали од радости [видети Јов 38:4–7], и највише је и најсветије свештенство, и по реду је Сина Божјег, а сва остала свештенства само су делови, огранци, моћи и благослови истог, а оно их држи, надзире и усмерава. Оно је канал преко кога је Свемогући започео објављивање своје славе на почетку стварања ове земље и преко кога је наставио да се објављује деци човечјој до садашњег времена, и преко кога ће обзнанити своје намере до краја времена.”⁷

„Моћ Мелхиседековог свештенства значи имати моћ ‘веч- нога живота’ јер вечни завет не може бити прекршен … У чему је била Мелхиседекова моћ? Ароново свештенство послужује у спољним обредима и приношењу жртава. Они који држе пунину Мелхиседековог свештенства цареви су и свештеници Највишег Бога, који држе кључеве моћи и благослова. Уствари, то свештенство је савршен закон свештеничке власти и у свој- ству Бога даје људима законе, послужујући бескрајне животе синовима и ћеркама Адамовим …

‘Без оца, без мајке, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а упоређен са Сином Божјим и остаје свештеник довека.’ [Јеврејима посл. 7:3.] …

… Левитско [Ароново] свештенство, које чине свештеници који послужују спољни обред не захтева заклетву; али уз Мелхиседеково свештенство иду заклетва и завет.”⁸

„Мелхиседеково Високо свештенство није ништа друго него свештенство Сина Божјег; … Постоје одређени обреди који припадају свештенству, из којих произилазе одређени резултати … Једна велика повластица свештенства је добијање откривења у вези са намерама и вољом Божјом. Повластица Мелхиседековог свештенства је такође да кори и опомиње, као и да прима откривење.”⁹

Свако свештенство је Мелхиседеково; али постоје његови различити делови или степени… Сви пророци имали су Мелхиседекво свештенство.”¹⁰

„Саветујем свима да теже савршенству и да све дубље истражују тајне побожности. Човек сам за себе не може учи- нити ништа уколико га Бог не усмери у правом смеру; а свештенство служи тој сврси.”¹¹

Човек мора бити овпашћен од Бога и заређен у свештенство да би послуживао у обредима спасења.

Чланци вере 1:5: „Верујемо да човек мора бити позван од Бога пророштвом и полагањем руку оних који имају власт проповедања и послуживања јеванђеоских обреда.”¹²

„Верујемо да ниједан мушкарац не може послуживати спасење преко јеванђеља, душама људским, у име Исуса Христа, ако није овлашћен од Бога, откривењем или заређењем од стране особе коју је Бог послао откривењем, како је Павле написао у Посл. Римљанима 10:14, 15: ‘А како ће веровати кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани?’ А ја бих питао, како могу бити послати без откривења, или неког другог испољавања Божје објаве? И поново Посл. Јеврејима 5:4: ‘И нико сам себи не даје части, него који је позван од Бога, као и Арон’ – а ја бих питао, како је Арон био позван, ако не откривењем?”¹³

„Анђео је рекао добром старом Корнелију да мора послати по Петра да би сазнао како да буде спашен [видети Дела апост. 10:21, 22]: Петар је могао да крсти, а анђели не, докле год су постојали пуноправни послужитељи у телу који држе кључеве царства или власт свештенства. Постоји још један доказ за то, а то је сам Исус, када се указао Павлу на путу за Дамаск, није га обавестио о томе како би могао бити спашен. Он је у Цркви први поставио апостоле, а затим пророке, за дело послуживања, усавршавања светаца, итд. [видети Посл. Ефесцима 4:11, 12]; и као велико правило неба било је да никада ништа на земљи неће бити учињено а да тајна не буде откривена његовим слугама пророцима, сагласно Књ. пророка Амоса 3:7, тако да Павле није могао да сазна више од Господа о својој дужности у спасавању човека него што је могао од Христових посланика позваних истим небеским позивом од Господа и дариваних истом моћу са Висина – тако да оно што они одреше на земљи, биће одрешено и на небу, а оно што вежу на земљи, биће везано и на небу [видети Јев. по Матеју 16:19].”¹⁴

Повпастица је увепичати сваку стужбу у свештенству.

„Свештенство … може бити илустровано на примеру људског тела које има различите удове, који обављају различите службе, и сви су неопходни за обављање свог задатка, и тело није комплетно без свих удова … Ако свештеник разуме своју дужност, свој позив, своју службу и проповеда Светим Духом, његова радост је велика као да је припадник председништва; а његово служење је неопходно у телу, као што су и служење учитеља и ђакона.”¹⁵

Елиза Р. Сноу јерекла: „Џозеф Смит је дао упутства која се односе на различите службе и потребу за сваким појединачним деловањем у областима додељеним њему или њој, и испуњавању различитих позива који су им додељени. Говорио је о ставу многих људи који ниже службе у Цркви сматрају нечасним и да са љубомором гледају на друге који су позвани да им председавају; да је глупост и бесмислица људског срца да особа тежи ка положајима других уместо ка оним на које их је Бог поставио; да је боље да појединци величају своје дотичне позиве … Свако треба да тежи величању сопствене службе и позива.”¹⁶

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прегледајте извештај о Петровом, Јаковљевом и Јовановом поверавању свештенства Џозефу Смиту и Оливеру Каудерију (стр. 105). Које благослове сте ви и ваша породица примили због тога што је Мелхиседеково свештен ство обновљено?
У овом поглављу, Џозеф Смит сведочи о ланцу свештеничке власти кроз непрекидни низ пророка. Шта мислите, зашто је било важно да у своје време подучава то учење? Зашто је потребно да данас разумемо то учење? Како се ланац власти који Џозеф Смит описује односи на линију свештеничке власти појединца?
Док будете читали ово поглавље, обратите пажњу на то како Џозеф Смит користи речи непролазан, вечан, и вечност. Шта вам ти изрази говоре о природи и важности свештенства?
Џозеф Смит је подучавао да је Бог „успоставио обреде да буду исти у веке векова” и да „ се обреди морају обављати у потпуности на начин који је Бог одредио” (стр. 109-111). Како та учења повећавају ваше разумевање јеванђеоских обреда?
Прегледајте учења Џозефа Смита о Мелхиседековом свештенству (стр. 111-112). Размислите о томе на који начин је Мелхиседеково свештенство неопходно у свим аспектима јеванђеља. Каква су ваша размишљања и осећања док на овај начин разматрате Мелхиседеково свештенство?
Прегледајте последња два пасуса овог поглавља (стр. 114). На који начин сваки члан Цркве игра важну улогу у Господњем делу? Какве су последице ако „са љубомором” гледамо на оне који су позвани да служе као вође у Цркви? Размислите о томе како можете увеличати свој позив?

Повезани стихови из Светих писама: Алма 13:1–12; УИЗ 27:5–14; 84:33-44, 109–110; 107:6–20; 121:34–46