Породица: најдража заједница у времену и вечности

„Најдраже заједништво и срећа прожимали су нашу кућу. Никакав сукоб нити неслога нису реметили наш мир и међу нама је владало спокојство.” (Луси Мек Смит)

Из живота Џозефа Смита

До 1843. године, мада храм у Навуу још није био завршен, пророк је најавио учење о спасењу мртвих и извршио је храмско даривање на једној групи верних светаца. Али важан део светог дела у храмовима требало је тек да започне. 16. маја 1843. године пророк је путовао из Навуа у Рамус, у Илиноису, где је одсео у кући свог блиског пријатеља Бенџамина Ф. Џонсона. Те вечери је подучавао брата и сестру Џонсон и неколико блиских пријатеља о „новом и вечном брачном завету.” Објаснио је да је тај завет „ред свештенства” неопходан да би се добио највиши ниво небеског царства. (Видети УИЗ 131:1–4.) Такође је подучавао да уколико мушкарац и жена не уђу у тај вечни брачни завет, престаће да напредују када умру; то јест, неће имати децу после васкрсења. Они који уђу у тај завет и остану верни напредоваће и имати децу у небеској слави.”¹

Два месеца касније, 12. јула 1843. године, у канцеларији на спрату продавнице од црвене цигле, пророк је Вилијаму Клејтону издиктирао откривење у вези са учењем о вечном браку (видети УИЗ 132). Пророк је знао и подучавао то учење нешто раније. У овом откривењу Господ је објавио да ако муж и жена нису запечаћени моћу светог свештенства, не могу се умножавати него остају издвојени и сами, без узвишења, у свом стању спасења за сву вечност (видети УИЗ 132:15–18). Да би били узвишени, мужеви и жене морају бити запечаћени свештеничком моћу и остати верни својим заветима.

Господ је рекао да венча ли се мушкарац са женом по речи Његовој, а то је закон Његов, и то новим и вечним заветом, и тај им се запечати Светим Духом обећања по ономе који је помазан, коме је Господ уделио ту власт и кључеве тога свештенства; … њима ће тако бити у свему како год слуга Господњи на њих стави, за време и сву вечност, а биће то у пуној снази када из света изађу. И пролазиће они крај анђела и богова који су постављени онде за узвишење њихово и славу у свему како је запечаћено на главама њиховим, а та ће слава бити пунина и наставак потомства у веке векова.

Они ће тада бити богови јер свршетка немају. Они ће, дакле, бити од века до века јер се настављају. Тада ће бити изнад свега, јер им је све подложно. Тада ће бити богови јер сву власт имају, а анђели су им поданици. Господ објављује да уколико се не будемо држали Његовог закона не можемо стећи ту славу (видети УИЗ 132:19–21).

Сазнање о овом учењу продубило је љубав старешине Парлија П. Прата из Већа дванаесторице према његовој породици: „Џозеф Смит ме је подучио како да ценим драгоцене односе између мајке и оца, супруга и супруге, брата и сестре, сина и ћерке. Од њега сам научио да ми моја супруга може бити осигурана за време и сву вечност и да префињена наклоност и привлачност које су нас приближиле једно другом потичу из извора божанске вечне љубави. Од њега сам научио да можемо неговати ова осећања и расти и напредо-вати у истима до вечности. А резултат наше бескрајне заједнице ће бити потомство бројно колико звезде на небу или зрна песка на обали … И раније сам осећао љубав, али нисам знао зашто. Али сада волим чисто, снагом узвишеног осећања које је уздигло моју душу од пролазних ствари овог јадног света и шири је попут океана … Укратко, сада могу да волим са духом и разумевањем.”²

Учења Џозефа Смита

Мужеви и жене се међусобно поштују каца показују љубав, доброту и приврженост.

„Брак [је] небеска институција, успостављена у Еденском врту.”³

„Дужност мужа је да воли, чува и негује своју супругу, да приања уз њу и ниједну другу [видети УИЗ 42:22]. Треба да је поштује као самог себе и треба да се према њеним осећањима односи са благошћу, јер је она његово тело и његова кост, створена да му буде помоћ, у материјалном и духовном смислу; особа на чијим грудима безрезервно може излити све своје муке, која је вољна (за то је створена) да понесе део његовог терета, да својим благим гласом умири и охрабри његова осећања.

Улога мушкарца је да стоји на челу своје породице, … не да влада својом женом као тиранин, нити да буде као онај који се плаши или је љубоморан да се његова жена неће ограничити само на своју улогу и спречити га да искаже свој ауторитет. Његова дужност је да буде Божји човек (јер Божји човек је мудар човек), спреман да у сваком тренутку из Светих писама, откривења и са висине, добија таква упутства која су неопходна за просвећивање и спасење његовог домаћинства.”⁴

На састанку са сестрама Потпорног друштва, Џозеф Смит је рекао: „Не треба да задиркујете своје мужеве због њихових дела, него нека се осети важност чедности, доброте и привржености која је моћнија од воденичког камена окаченог о врат; не борба, не свађа [раздор], не противљење, или расправа, него кроткост, љубав , чистота - то су ствари које треба да вас величају у очима свих добрих људи …

… Када мушкарца надвлада проблем, када је збуњен од брига и тешкоћа, ако га дочека осмех уместо расправе или гунђања - ако га дочека благост, то ће смирити његову душу и умирити његова осећања; када га обузме очајање потребно је да буде охрабрен приврженошћу и љубазношћу … Када идете кући, никада својим мужевима не упућујте љутиту или нељубазну реч, него нека љубазност, милосрђе и љубав красе ваша дела убудуће.”⁵

Елиза Р. Сноу је је известила: „[Пророк Џозеф Смит] је упозорио сестре да своју веру и молитве увек посвете својим мужевима, и своје поверење укажу онима (мужевима) које је Бог одредио да поштују.”⁶

Деца поштују своје родитеље изражавајући им захвапност и ценећи их током њиховог живота.

Неколико дана у октобру 1835. године, пророк је свакод-невно посеђивао свог смртно болесног оца, бринући се за њега „са великом забринутошћу.” У пророковом дневнику је забележено: „Поново сам посетио свог оца, који је био веома болестан. У тајној јутарњој молитви, Господ је рекао: ‘Мој слуга, твој отац ће живети.’ Дворио сам га целог тог дана, са својим срцем у молитви Богу у име Исуса Христа, да му поврати здравље, да могу бити благословен његовим дру-штвом и саветом, држећи једним од највећих земаљских бла-гослова да будемо благословени присуством родитеља чије их зреле године и искуство чине способнима да дају најко-риснији савет. Увече је ушао брат Дејвид Витмер. Призвали смо Господа у снажној молитви у име Исуса Христа и поло-жили руке на њега и укорили болест. И Бог је чуо и усли-шио наше молитве-на велику радост и задовољство наших душа. Наш времешни отац је устао и обукао се, клицао и сла-вио Господа.”⁷

„Благословена да је моја мајка, јер је њена душа увек испуњена добротом и човекољубљем; и упркос њеним годинама, ипак ће примити снагу и бити утешена у окриљу свог дома и имаће вечни живот. И благословен да је мој отац, јер ће рука Господња бити над њим, јер ће видети како пролазе невоље његове деце: и када његова глава потпуно сазри, видеће себе као маслину чије гране се повијају под теретом рода; и он ће поседовати стан на висини.”⁸

„Сетио сам се призора из свог детињства. Помислио сам на свог оца који је умро … Имао је наочиту појаву и поседовао је узвишену, посвећену и честиту душу. Душа му је била изнад свих оних лоших и недостојних начела која су тако при-родна за људско срце. Сада кажем да колико ја знам никада није учинио лоше дело у свом животу за које би се могло рећи да није било великодушно. Волим свог оца и успомену на њега; и успомена на његова племенита дела има јак утицај на мој ум, и многе његове љубазне и родитељске речи које ми је упутио записане су на табли мога срца.

За мене су свете мисли које ценим о његовој прошлости, које су се одмотавале у мом уму, и које су тамо биле усађене на основу личног запажања откако сам рођен. Свет је за мене његов прах и место где је положен. Свет је за мене гроб који сам направио да бдије над његовом главом. Нека успомена на мога оца вечно живи … Нека Бог кога волим погледа са висина и спасе ме од мојих непријатеља овде и поведе ме за руку да могу стајати на Гори Сиону, и тамо ме крунише са мојим оцем вечно.

Речи и језик су недовољни да би изразили захвалност коју дугујем Богу што ми је дао тако часно рођење.

Моја мајка је такође једна од најплеменитијих и најбољих жена. Нека Бог продужи њене и моје дане да бисмо дуго могли да уживамо у заједништву.”⁹

Када погледамо на то са каквом бригом и каквом непрекидном марљивошћу су се наши родитељи трудили да пазе на нас, и колико су часова туге и зебње провели над нашим колевкама и креветима у време болести, колико пажљиви треба да будемо према њиховим осећањима у њиховој старости! Не може нам бити извор драгих успомена ако кажемо или учинимо нешто што ће њихове седе косе са жалошћу оборити у гроб.”¹⁰

Љубав међу браћом и сестрама може бити драга и постојана.

О своја два брата, од којих су обојица умрла као мла-дићи, пророк је написао: „Алвин, мој најстарији брат - добро се сећам патње која је прожимала моје младалачке груди и скоро сагорела моје нежно срце када је умро. Био је најста-рији и најплеменитији у породици мога оца. Био је један од најплеменитијих синова човечјих … У њему није било лукав-ства. Живео је без љаге још од свог детињства … Био је један од најразумнијих мушкараца, и када је умро анђео Господњи га је походио у његовим последњим тренуцима …

И мој брат Дон Карлос Смит … је био племенит дечак; не знам ни за једну његову грешку; никада нисам видео ниједан неваљао поступак, нити безбожну или подлу нарав у том детету од времена када је рођен па до његове смрти. Био је мио, добродушан, меког срца и честито и верно, поштено дете; и где његова душа иде, нека и моја оде.”¹¹

У писму свом старијем брату Хајраму, Џозеф Смит је написао следеће: „Мој драги вољени брате Хајраме, био сам веома забринут за тебе, али увек те се сетим у својим молитвама, призивајући Бога да те сачува упркос људима или ђаволу … Нека те Бог заштити.”¹²

Пророк је написао о Хајраму: „Могао бих да се молим у свом срцу да сва моја браћа буду попут мог вољеног брата Хајрама, који поседује благост јагњета и поштење Јова, и укратко, кроткост и понизност Христову; и ја га волим оном љубављу која је јача од смрти.”¹³

Родитељи који воле, подржавају своју децу и моле се за њих, уносе немерљиве бпагослове у животе своје деце.

После његове посете брду Кумора у септембру 1823. године, Џозеф Смит је својој породици испричао о свом искуству а затим је наставио да дели са њима своја искуства. Пророкова мајка је забележила: „Свако вече окупљамо своју децу заједно. Мислим да смо представљали нај необичнији призор неке породице која је икада живела на земљи, сви седе у кругу, отац, мајка, синови и ћерке без даха жељно слушајући религиозна подучавања једног дечака [седамнаестогодишњака] …

Били смо уверени да Бог намерава да нам расветли нешто чиме бисмо могли себе духовно ојачати, нешто што бисмо могли разумети јасније него ишта чему смо подучавани до тада, и ми смо се радовали због тога са великом радошћу. Најдраже заједништво и срећа прожимали су нашу кућу. Никакав сукоб нити неслога нису реметили наш мир и међу нама је владало спокојство.”¹⁴

При крају марша сионског логора, у јуну 1834. године, Џозеф и Хајрам Смит су, између осталих, били погођени колером. Њихова мајка о њиховом искуству испричала је следеће: „Хајрамова и Џозефова … радост при поновном сусрету у здрављу била је веома велика, преко мере, због опасности које су избегли током њиховог одсуства. Сели су поред мене, један са једне, други са друге стране, Џозеф држећи ме за једну руку а Хајрам за другу, и испричали су следеће: …

‘Болест се зачас оборила на нас и за неколико минута били смо у страшним боловима. Слали смо неме поруке и напустили кућу како бисмо отишли на неко издвојено место да се заједно помолимо да нас Бог избави од тог страшног утицаја. Али пре него што смо могли да се довољно удаљимо да бисмо били сигурни да нас нико неће прекидати, једва смо могли да се држимо на ногама и били смо веома уплашени, плашећи се да не умремо у тој западној дивљини тако далеко од својих породица, чак без повластице да својој деци дамо благослов или реч савета за растанак. Хајрам је завапио: „Џозефе, шта да радимо? Зар морамо бити отерани у гроб са лица земље овом страшном клетвом?” „Хајде,” рекао је [Џозеф], „спустимо се на колена и помолимо Богу да уклони грч и остале болове и опорави нас како бисмо се могли вратити својим породицама.” Учинили смо тако али нисмо примили никакву помоћ него нам је и даље било све горе и горе …

‘Убрзо смо одлучили да се поново обратимо Богу за милост и да се не подижемо са колена док један или други не добије сведочанство да ћемо бити исцељени … Молили смо се неко време, прво један, затим други, и убрзо смо приметили да је грч почео да попушта. И кратко време после тога Хајрам је скочио на ноге и ускликнуо: „Џозефе, врати ћемо се, јер сам имао јасну визију у којој сам видео мајку на коленима под дрветом јабуке како се моли за нас, и она управо сада тражи од Бога у сузама да поштеди наше животе да би нас поново видела у телу. И Дух ми сведочи да ће Бог чути њене и наше молитве.” И од тог тренутка били смо исцељени и отишли смо својим путем радујући се.’

‘Ах, мајко моја,’ рекао је Џозеф, ‘колико пута су нам твоје молитве биле у помоћи када су нас окруживале сенке смрти.’ “¹⁵

Љубав Луси Мек Смит према њеним синовима види се из њеног извештаја када су пророк и његов брат Хајрам одведени из Фар Веста, у Мисурију, у новембру 1838. године, у Индипенденс, а затим Ричмонд, у Мисурију, где ће бити затворени. Породица се плашила да ће Џозеф и Хајрам бити убијени: „Када смо примили вест да наши синови треба да буду одведени, гласник нам је рекао да ако хоћемо да поново видимо наше синове живе, треба да идемо до њих, јер су били у колима која ће се отићи за неколико минута. Мој супруг је тада био сувише болестан да би могао да иде, али ја и Луси [ћерка] кренуле смо саме, јер смо се једине у породици осећале добро.

Када смо дошле отприлике на 355 метара до кола, нисмо могле да идемо даље због људи којима су била опкољена. ‘Ја сам пророкова мајка,’ узвикнула сам, ‘и зар овде нема пристојног човека који ће ми помоћи да прођем кроз ову гомлу до кола како бих последњи пут погледала своју децу и проговорила са њима још једанпут пре него што умру?’ Једна особа је добровољно прокрчила пут кроз мноштво и ми смо прошле посред мачева, пушки, пиштоља и бајонета, под претњом смрћу на сваком кораку, док коначно нисмо стигле тамо. Човек који ме је пратио обратио се Хајраму који је седео напред и рекао му да му је ту мајка и затражио да испружи своју руку ка њој. Учинио је то, али ми нису дозволили да их видим, јер је покривач за кола био направљен од веома јаке тканине и тесно привезан напред и чврсто прикачен на странама …

Наш пријатељ нас је затим повео до стражњег дела кола где је био Џозеф и обративши му се рекао: ‘Господине Смит, ваша мајка и сестра су овде и желе да се поздраве са вама.’ Џозеф је протурио своју руку испод покривача на месту где је био прикачен за задњи део кола. Ухватиле смо га за руку, али нам он ништа није рекао. Нисам могла да поднесем да одем а да му не чујем глас. ‘Ах, Џозефе,’ рекла сам, ‘проговори својој јадној мајци још једном. Не могу отићи док не чујем твој глас.’

‘Нека те Бог благослови, мајко,’ рекао је, затим се зачуо поклич и кола су одјурила, раздвајајући нашег сина од нас баш када је Луси стиснула његову руку како би утиснула на њу последњи сестрински пољубац, јер смо знале да су осуђени да буду убијени.

Успеле смо да поново дођемо до куће, мада смо једва могле да бринемо о себи … Неко време се у кући није чуло ништа осим уздаха и јецаја, јер смо веровале да смо последњи пут виделе Џозефа и Хајрама. Али усред своје жалости нашла сам утеху која превазилази сваку земаљску. Била сам испуњена Духом Божјим и даром пророштва примила сам следеће: ‘Нека ти се срце утеши због твоје деце јер им неће фалити ни длака са главе’… ‘Децо моја,’ рекла сам, ‘не плачите више. Руља их неће убити, јер ми је Господ обзнанио да ће их избавити из руку њихових непријатеља.’ То нам је свима била велика утеха и после тога нисмо били толико жалосни у страху да ће им животи бити одузети.”¹⁶

Преддози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прегледајте опис старешине Парлија П. Прата о томе како је познавање учења о вечном браку благословило његов живот (стр. 495. Како ово учење утиче на ваша осећања према вашим породицама? На начин на који се опходимо једни према другима у кући?
Прочитајте савет Џозефа Смита упућен мужевима и женама (стр. 496-497). Размотрите како се нешто од тог савета може применити и на жене и на мужеве. Зашто је важно и за очеве и за мајке да проучавају Света писма и примају откривења за вођење породице? Које су неке од ствари које мушкарац може урадити када види да је његову жену„надвладао проблем”? Зашто мужеви и жене треба да избегавају да „упућују љутиту или нељубазну реч”?
Као одрастао, пророк Џозеф Смит је и даље волео да буде са својим родитељима, да тражи њихов савет и да их поштује (стр. 497-499). Која од пророкових изјава у вези са његовим родитељима оставља посебан утисак на вас? Које примере сте видели у вези са трајним позитивним утицајем који родитељи могу имати на своју децу? Размислите о томе шта можете учинити како бисте више поштовали своје родитеље.
Прегледајте пророкове изјаве о његовој браћи Алвину, Дон Карлосу и Хајраму (стр. 499-500). Шта мислите, зашто однос између браће и сестара може бити толико трајан и јак? Шта родитељи могу учинити како би подстакли своје синове и ћерке да буду добри пријатељи? Шта браћа и сестре могу учинити да би неговали међусобно пријатељство?
Прегледајте успомене Луси Мек Смит о њеном сину како је поучавао породицу (стр. 500). Која искуства бисте могли испричати у којима сте осетили „заједништво и срећу” са члановима породице? Шта родитељи могу научити из искуства која су Џозеф и Хајрам имали када су били исцељени од колере? (видети стр. 500-502).

Повезани стихови из Светих писама: 2. Књ. Мојсијева 20:12; 1. Посл. Коринћанима 11:11; Посл. Ефесцима 6:1–4; Moсијa 4:14–15; Moјсије 3:18, 21–24