Моћ праштања

„Дођи, драги брате, јер је рат прошао.Једном пријатељи, увек пријатељи.”

Из живота Џозефа Смита

У лето 1839. године, пророк је месту где су се свеци окупљали на обали реке Мисисипи која припада Илиноису дао име Наву. Име је јеврејског порекла и означава диван положај или место, а такође означава и починак¹ Под пророковим вођством свеци су почели да село Комерс претварају у диван град. Најпре су своје колибе и шаторе заменили пограничним брвнарама, а затим су почели да граде монтажне куће и чврсте куће од цигле. Засадили су воћке и дрвеће које штити од сунца, и винову лозу и жбуње да би улепшали своје велике парцеле. Свеци су се надали да ће у свом дивном Навуу наћи уточиште мира где ће моћи да избегну прогоне какве су доживели у Мисурију.

Током тог времена изградње, Џозеф Смит је имао искуство које је показало његову милостиву природу и спремност да прашта другима, омогућавајући им да оставе иза себе грешке из прошлости. Данијел Тајлер се присећа тог искуства:

„Један човек који је био на високом положају у Цркви док су били у Фар Весту [Мисури], разболео се од назеба или грознице и температуре. Док су му ум и тело били слаби, непријатељске стране озловољиле су његов ум и убедиле га да напусти свеце и оде са њима. Он је дао неко сведочанство против пророка. Док су се свеци насељавали у Комерсу, будући да се опорављао од болести, он се преселио из Мисурија у Квинси, у Илиноису. Тамо је отишао да ради на цепању дрва како би набавио средства да своју породицу одведе у Наву, и дао поклон повређеном Божјем човеку ако би му, можда, опростио и дозволио му да се врати у стадо … Осећао је да за њега нигде другде нема спасења и да, ако му се то не омогући, што се њега тиче све ће бити изгубљено. Наступио је са жалосним срцем и утученим погледом.

Док је човек био на путу, Господ је рекао брату Џозефу да он долази. Пророк је погледао кроз прозор и видео га како долази улицом. Чим је скренуо да отворио капију, пророк је скочио са своје столице и пожурио му у сусрет у дворишту, узвикнувши: ‘О, брате ….., како ми је драго што те видим!’ Загрлио га је и обојица су заплакала као деца.

Сувишно је рећи да је извршено одговарајуће обнављање и пали човек је поново кроз врата ушао у Цркву, поново примио своје свештенство, ишао на неколико важних мисија, окупио се са свецима у Сиону и умро са потпуном вером.”²

Џорџ К. Кенон, који је служио као саветник у првом председништву, изнео је други доказ о праштајућој природи Џозефа Смита: „Са својим чврстим заступањем истине, и својом непопустљивом приврженошћу Божјим заповестима, Џозеф је увек био милостив према слабима и заблуделима. Током лета 1835. године, радио је у саветима и на састанцима у Киртланду и околини, и био је изабран да учествује у поступцима против неколико чланова којима је требало да се суди због изјава уперених против председништва Цркве. Било да је коцком био изабран да заступа или тужи оптуженог, мада је он лично био особа којој је била учињена неправда, поступао је са толико благости и правде да је освајао љубав свих.³

Учења Џозефа Смита

Ми треба да исказујемо начепо мипости и опраштамо својој браћи и сестрама.

„Један од најпријатнијих призора који се може догодити на земљи, када једна особа која почини грех против друге особе, јесте да тај грех опрости; и онда, у складу са узвишеним и савршеним примером Спаситеља, да се моли нашем Оцу на небу да и Он опрости [грешнику].”⁴

„Увек делујте у складу са начелом истине, и будите спремни да опростите нашем брату на први наговештај кајања, и тражење опроштаја; и треба чак да опростимо своме брату, или чак свом непријатељу, пре него што се покаје или затражи опроштај, јер ће наш Небески Отац подједнако бити милостив према нама.”⁵

„Будите трпељиви и стрпљиви једни са другима, јер тако Господ чини са нама. Молите се за своје непријатеље у Цркви и не куните своје противнике који нису у Цркви: јер освета је моја, каже Господ, и ја ћу наплатити [видети Посл. Римљанима 12:19]. Свим заређеним члановима, и свима, кажемо: будите милостиви и наћи ћете милост. Гледајте да спашавате душе, не да их уништавате: јер заиста знате да, ‘већа је радост на небу за једног грешника који се каје него за деведест и девет оних којима није потребно покајање.’ [Видети Јев. по Луци 15:7.]”⁶

Елиза Р.Сноу изнела је ове речи о пророку: „Свеци треба да су наоружани милошћу, упркос безакоњу међу нама. Он је рекао да је био средство за обелодањивање безакоња - мрачна је и ужасна идеја да ће многи пасти под проклетство ђаволово, и отићи у пропаст. Са дубоким осећањем рекао је да су они наши сапатници у овом животу, некад смо их волели, зар их нећемо охрабрити да се поправе? Нисмо им [још] опростили седамдесет пута седам, како нам је наредио наш Спаситељ [видети Јев. по по Матеју 18:21-22]; можда им нисмо опростили ни једанпут. Сада је дан спасења за такве ако се покају и поправе.”⁷

„Претпоставимо да нам Исус Христ и свети анђели замере због безначајних ствари, шта би се десило са нама? Морамо да будемо милостиви једни према другима, и да прелазимо преко ситница.”⁸

Вилард Ричардс, члан ВеЂа дванаесторице, је рекао: „Џозеф је напоменуо да је све добро између њега и неба; да он не гаји мржњу ни према коме; а што се тиче Исусове молитве, односно Његовог примера, овако се молио Џозеф - ‘Оче, опрости ми моје преступе као што ја опраштам онима који су се огрешили о мене’ [видети Јев. по Матеју 6:12, 14], јер ја драговољно опраштам свим људима. Ако бисмо желели да обезбедимо и негујемо љубав других, морамо волети друге, наше непријатеље као и пријатеље.”⁹

Праштање обнавша јединство осећања.

„Жалости ме што нема потпунијег заједништва; ако један члан пати, сви то осећају; јединством осећања добијамо моћ од Бога. Христ је рекао да је дошао да све грешнике позове на покајање да би их спасао. Христ је био осуђен од стране лицемерних, јер је увео грешнике у своје друштво; увео их је по начелу покајања за њихове грехе … Ако се [грешници] кају, обавезни смо да их прихватимо, и да их добротом посветимо и очистимо од сваке неправедности својим утицајем тако што ћемо пазити на њих … Ништа толико утиче на људе да напусте грех као када их водимо за руку и надгледамо са нежношћу.”¹⁰

Пророк Џозеф Смит је писао групи црквених вођа: „Ево, браћо, допустите ми да вам кажем да је моја природа да дајем и праштам, да подносим и будем уздржан, са свим стрпљењем и истрајношћу, са манама, лудостима, слабостима и безбожношћу моје браће и целим светом; и моје поверење и љубав према вама нису умањени нити ослабљени. И сада, ако треба да будете позвани да подносите као и ми помало од наших слабости и лудости, и треба да, као и ми, лично примите укор, немојте се увредити … Када се ви и ја сретнемо лицем у лице, очекујем да ће, без најмање сумње, све ствари међу нама бити разјашњене, и савршена љубав ће превладати; и свети завет којим смо повезани заузеће највише место у нашим срцима.”¹¹

Пророк Џозеф Смит је на састанку са својим саветницима у Првом председништву и Цванаесторицом, рекао следеће: „Понекад сам у афекту говорио сувише оштро, и будући да сам повредио ваша осећања, браћо, тражим ваш опроштај, јер вас волим и подржаћу вас свим својим срцем у свакој праведности, пред Господом и пред свим људима; јер будите уверени, браћо, вољан сам да зауставим бујицу сваког противљења, у олујама и непогодама, у грмљавини и севању муња, мора и земље, у дивљини или међу лажном браћом, или руљом, или где год нас Бог и Његово провиђење могу позвати. И одлучан сам да ме ни висина ни дубина, ни поглаварства ни силе, ни садашње ни будуће, нити нека друга ствар, не могу раздвојити од вас [видети Посл. Римљанима 8:38–39].

И сада вам се заветујем пред Богом, да нећу слушати нити веровати никаквом омаловажавајућем извештају против иког од вас, нити вас осуђивати на основу сведочанства испод небеса, уколико то није сведочанство које је поуздано, док вас не видим лицем у лице, и не сазнам са сигурношћу; и имам несмањено поверење у вашу реч, јер верујем да сте људи од истине. А исто тражим од вас, да када вам кажем било шта, имате исто поверење у моју реч, јер вам нећу рећи да знам нешто што не знам.”¹²

У јесен 1835. године, пророков брат Вилијам није се сложио са одлуком коју је пророк донео, разбеснео се и почео да прети пророку са презиром и охрабрује друге да учине исто. Такво понашање је ожалостило пророка и он је написао Вилијаму следеће речи: „Желим, брате Вилијаме, да се понизиш. Драговољно ти опраштам, и ти знаш за моју неуздрману и непроменљиву одлуку; знам у кога се уздајем; стојим на стени; поплаве ме не могу, не, неће ме оборити. Ти знаш да је учење које подучавам истинито и знаш да ме је Бог благословио … Знаш да је моја дужност да те укорим када чиниш погрешно. Увек ћу имати ту слободу, и ти ћеш имати исту повластицу. Користим ту слободу да те укорим, због свог права стеченог рођењем; и додељујем теби ту повластицу јер ми је дужност да будем понизан, и примим укор и упутство од брата, или пријатеља …

А сада, нека Бог буде милостив према дому оца мога; нека Бог уклони непријатељство имеђу мене и тебе; и нека сви благослови буду обновљени, и прошлост буде заувек заборављена. Нека нас понизно покајање доведе обојицу Теби, о Боже, и Твојој моћи, заштити и круни, како бисмо заувек имали радост у друштву оца, мајке, Алвина, Хајрама, Софроније, Семјуела, Катарине, Карлоса, Луси, светаца, и свих који су посвећени у миру, молитва је твог брата.”¹³

Јануара 1836. године, о својим напорима да реши овај проблем у својој породици, пророк јерекао следеће: „Упркос захвалности која испуњава моје срце када размишљам о протеклој години, и увећаним благословима којима смо крунисани, срце ме боли због невоље у породици мог оца. Одлучан сам да ништа са моје стране неће недостајати да се регулишу и реше све породичне тешкоће данашњег дана, да следећа година и године, било да их буде мало или много, могу бити проведене у праведности пред Богом …

Браћа Вилијам и Хајрам и стриц Џон Смит, дошли су у моју кућу, и ушли смо (сами) у собу, у друштву са оцем и старешином Мартином Харисом. Отац Смит је онда започео наш разговор молитвом, после које је говорио на веома осећајан и дирљив начин, са свим саосећањем оца чија су осећања била дубоко повређена због тешкоће која је постојала у породици; и док нам се обраћао, Дух Божји је почивао на нама са великом моћу, и наша срца су смекшала. Брат Вилијам се понизно исповедио и тражио мој опроштај због лошег поступања према мени. А због онога што сам ја згрешио према њему, затражио сам његов опроштај.

A дух исповедања и праштања био је узајаман, и заветовали смо се једни другима, пред Господом, и светим анђелима, и браћом, да ћемо отада тежити да изграђујемо једни друге у праведности у свему, и нећемо слушати зле приче о другима; него, заиста као браћа, одлазити једни другима са својим невољама, у духу кроткости, и измирити се и тако уздизати своју срећу и срећу породице, и, укратко, срећу и добробит свих. Онда су позвани с да уђу моја супруга, моја мајка и мој писар, и ми смо им поновили завете које смо склопили; и док нам је захвалност бујала у грудима, из очију су нам текле сузе. Затим сам био замољен да молитвом окончам наш разговор, што сам и учинио; то је заиста било славље и време радости.”¹⁴

Исказивањем трпешивости, стрпшења и мипости према покајницима, можемо их привести „слободи драге Божје деце.”

Крајем 1838. године, Вилијам В. Фелпс, који је био поуздан члан Цркве, био је међу онима који су износили лажно сведочанство против пророка и других црквених вођа, што је довело до њиховог заточеништва у Мисурију. У јуну 1840. године, брат Фелпс је написао писмо Џозефу Смиту, тражеђи опроштај. Пророк Џозеф је одговорио:„ Морам рећи да се са необичним осећањима напрежем да напишем неколико редака у одговору на твоје писмо од 29. [прошлог месеца]; истовремено сам срећан због повластице коју имам.

У извесној мери можеш схватити каква су била моја осећања, као и осећања старешине Ригдона и брата Хајрама када смо прочитали твоје писмо - наша срца су заиста смекшала од нежности и самилости када смо сазнали за твоје одлуке, итд. Могу те уверити да сам расположен да радим на твом случају на начин који ће наићи на одобравање Јехове (чији сам слуга), и у складу са откривеним начелима истине и праведности; и пошто су трпељивост, стрпљење и милост увек одликовали поступке нашег Небеског Оца према понизнима и покајницима, вољан сам да следим тај пример, негујем иста начела и тако чинећи будем спаситељ својих ближњих.

Истина је да смо веома патили због твог владања - чаша жучи, већ довољно пуна за смртнике, заиста се препунила када си се окренуо против нас, особа са којом смо често делили савете, и радовали се многим окрепљујућим тренуцима од Господа - ‘да је од непријатеља, поднели би.’ [Видети Псалми 55:12–14.] ‘Онај дан, кад ти стајаше на супрот; онај дан, кад иностранци одвођаху у ропство војску његову, и туђинци улажаху на врата његова, и бацаху ждреб за [Фар Вест], беше и ти као који од њих. Али ти не требаше гледати дана брата свога, дана када се одвођаше у туђу земљу, нити разваљивати уста у дан невоље њихове.’ [Видети Књ. пророка Авдије 1:11–12.]

Међутим, чаша је попијена, воља Оца нашег је испуњена, а ми смо и поред тога живи, због чега захваљујемо Господу. И пошто смо из руку опаких људи избављени милошћу Божјом, кажемо да је наша повластица то што смо избављени од моћи противника, приведени слободи миле Божје деце, и што поново заузимамо своје место међу свецима Свевишњега, и марљивошћу, понизношћу и искреном љубављу препоручујемо те нашем Богу, и твом Богу, и Цркви Исуса Христа.

Верујући да је твоје признање искрено и твоје покајање право, бићу срећан да ти поново пружим десну руку заједништва и радујем се због повратка изгубљеног сина.

Твоје писмо прочитано је пред свецима прошле Недеље, и примљен је израз њихових осећања, када је тајним гласањем одлучено да В. В. Фелпс треба да буде примљену заједништво.

„‘Напред, драга браћо, пошто је рат прошлост, једном пријатељи, заувек пријатељи.’ ”¹⁵

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Овим поглављем обухваћено је неколико прича у којима Џозеф Смиt опpaштa дрyгимa. Пpeглeдajтe тe пpичe нa cтpaнaмa 403-404, 407-409 и 409-411. На које начине ове приче могу помоћи некоме ко има проблема са праштањем другима?
Који благослови долазе у наше животе када опростимо онима који су нас увредили? Зашто нам је понекад тешко да опростимо другима? Шта можемо учинити да бисмо боље развили дух праштања?
На страници 405-406 налазе се мудри искази о праштању другима. На пример: „Будите трпељиви и стрпљиви једни са другима, јер тако Господ чини са нама.” „Будите милостиви и наћи ћете милост.” „Гледајте да спашавате душе, не да их уништавате.” „Морамо да будемо милостиви једни према другима, и да прелазимо преко ситница.” Шта сте научили из сваке од ових изјава?
У пасусу који почиње при крају стр. 406, прегледајте речи пророка Џозефа Смита у вези са утицајем љубазности и благости. Шта мислите, зашто је тај савет истинит? Каква су ваша искуства са тим начелима у вашем животу?
Прегледајте пасус који почиње при крају стр. 407. Које проблеме можемо избећи када следимо тај савет. Зашто је понекад тешко следити тај савет? Како можемо превладати искушење да верујемо у негативне приче о другима?
У својим напорима да опрости другима, пророк је говорио о својој жељи да „следи пример” нашег Небеског Оца (стр. 410) и живи „у складу са узвишеним и савршеним примером Спаситеља” (стр. 404). Док тежимо да следимо пример Небеског Оца и Исуса Христа, које су неке од особина које треба да настојимо да развијемо?

Повезани стихови из Светих писама: Псалми 86:5; Јев. по Матеју 18:21–35; 1 Нефи 7:16–21; Мосија 26:29–31; УиЗ 64:9–11