„Како је лепо и пријатно … живети у [јединству]”

„Дуго се трудите, веома се трудите, и заједно се трудите,”

Из живота Џозефа Смита

27. децембра 1832. године, пророк Џозеф Смит је примио заповест од Господа да свеци треба да започну са изградњом храма у Киртланду (видети УИЗ 88:119). 1. јуна 1833. године, Господ је дао пророку даља упутства рекавши му да је мудрост и мисао Господња да изграде дом, али не по узору на свет … дом треба да буде изграђен на начин који ће Господ показати тројици међу њима (видети УИЗ 95:13–14).

После неколико дана Господ је испунио своје обећање, дајући Џозефу Смиту и његовим саветницима у Првом председништву изузетну визију детаљног плана храма. Фредерик Џ. Вилијамс, други саветник у Првом председништву, присетио се касније: „Џозеф [Смит] је примио речи које му је Господ упутио да узме своја два саветника, [Фредерика Џ.] Вилијамса и [Сиднија] Ригдона, дође пред Господа, и Он ће им показати план или модел дома који треба изградити. Када смо се спустили на колена, обратили смо се Господу, и зграда се појавила у домету вида, ја сам је први угледао. Онда смо је видели сви заједно. Пошто смо је добро видели споља, изгледало је да је зграда дошла право пред нас.”¹

Када је Џозеф Смит објаснио савету високих свештеника величанствен план откривен Првом председништву, браћа су била одушевљена и одмах су изашла да изаберу место - парцелу у пољу жита које су Смитова браћа засејала претходне јесени. Хајрам Смит је одмах потрчао да узме косу како би започео да крчи земљиште за изградњу, узвикнувши: „Припремамо се да градимо дом Господњи, и ја сам решен да будем први на том задатку.”²

Тај осећај полета постао је јединствено осећање док су свеци радили и жртвовали се да би изградили први храм у овом временском раздобљу. Под руководством Еме Смит, жене су правиле чарапе, панталоне и капуге за раднике који су радили на изградњи храма. Жене су такође направиле завесе и тепихе за храм, поред рада на унутрашњости храма, под вођством Бригама Јанга. Брат Џон Танер продао је своју фарму од 2 200 јутара у Њујорку, стигавши у Киртланд баш на време да позајми пророку 2 000 долара да би исплатио хипотеку за храмску парцелу која само што није била пони- штена. Да би заштититили храм од претеће руље, људи су чували храм ноћу, спавајући у истој одећи коју су дању носили као радници на изградњи.

Пророк је испричао: „Започете су велике припреме за изградњу дома Господњег. И упркос томе што је Црква била сиромашна, ипак су јединство, склад и милосрђе обиловали да би нас ојачали у извршењу Божје заповести.”³

Хебер К. Кимбал, који је постао члан Већа дванаесторице годину дана пре посвећења храма, описује овај велики напор: „Цела црква се ујединила у овом подухвату и сваки човек је пружио руку помоћи. Они који су имали запреге ишли су у каменолом и припремали камење за превоз до дома.”⁴ Старешина се такође присећа: „Џозеф је рекао: ‘Хајде, браћо, пођимо у каменолом и радимо за Господа.’ И пророк је сам отишао у свој платненој кошуљи и панталонама [одећи од лана] и радио на вађењу камења као и ми остали. Затим би сваке суботе изводили запрегу како би одвукли камење до храма, и тако смо наставили све док дом није био завршен; а наше супруге су све време штрикале, преле, шиле, и … обављале сваковрсне послове.”⁵

Напори киртландских светаца били су типични за јединство, жртву и посвећеност који ће омогућити испуњење Господњих намера у наредним годинама. То је био један од многих тренутака када ће свеци радити заједно, пазећи на подсећање пророка: „Дуго се трудите, веома се трудите, и заједно се трудите.”⁶

Учења Џозефа Смита

Када радимо заједно у јединству, можемо боше остварити Божје цишеве.

Осећали смо радост због сусрета са свецима на још једној генералној конференцији [октобар 1840. год.] … Свеци су били ревносни, неуморни и енергични као и увек, у великом делу последњих дана; и то нам пружа велику радост и утеху и веома нас охрабрује док се боримо са тешкоћама које се нужно налазе на нашем путу.

„Нека браћа увек показују тај дух, и подижу нам руке, и ми морамо да напредујемо и напредоваћемо; Господње дело ће напредовати, Господњи храм ће бити заштићен, старешине Израелове биће охрабрене, Сион ће бити изграђен и постаће хвала, радост и слава целе земље; и песма хвале, славе, части и величанства за Оног који у веке векова седи на престолу, и за Јагањца, одјекиваће од брега до брега, од горе до горе, од острва до острва, и од континента до континента, и царства овог света постаће царство нашег Бога и Његовог Христа [видети Откривење Јованово 11:15].

„Заиста смо срећни што знамо да постоји такав дух јединства широм цркава, код куће и у иностранству, на овом континенту, као и на острвима морским; јер по том начелу и усредсређивањем на акцију, бићемо у стању да остваримо намере Божје.”⁷

„Храм у Навуу напредује великом брзином; сви улажу огромне напоре да би омогућили његово подизање, и разно- врсни материјали су увелико спремни, и ми очекујемо да до следеће јесени видимо храм завршеним … Често се дешавало, током зиме, да је стотине руку вадило камен док су у исто време мноштва других била укључена у превоз и у друге врста послова …

Док су се запослена мноштва била тако укључена у своја посебна задужења обављајући своје свакодневне послове, и прилажући једну десетину свог времена, други нису били ништа мање спремни у давању својих десетина и посвећености за тај исти велики циљ. Још никад, од полагања темеља ове Цркве, нисмо видели већу спремност на покоравање захтевима Јехове, ревноснију жељу да се чини воља Божја, улагање већих напора или приношење већих жртава од како је Господ рекао да се сагради храм од десетине Његовог народа. [Видети УИЗ 97:10–11.] Чинило се као да је дух предузимљивости, човекољубља и послушности истовремено почивао на старима и младима; и браћи и сестрама, дечацима и девојчицама и чак странцима, који нису били у Цркви, уједињенима у дарежљивости без преседана у остварењу овог великог дела; нити је, у многим случајевима, било могуће спречити удовицу да од својих оскудних прихода убаци своја два новчића.

Осећамо да треба у ово време да изразимо свима, старима и младима, и онима у Цркви и изван ње, своју искрену захвалност за њихову нечувену великодушност, доброту, марљивост и послушност коју су у тако добар час исказали у постојећој прилици. Не да смо лично или појединачно помогнути новчано, него када браћа, као у овом случају, покажу јединство циља и намере, и сви подметну своја плећа, наша брига, рад, труд и зебња материјално слабе, наш јарам је благ и бреме је наше лако [видети Јев. по Матеју 11:30].”⁸

„Сада, дозволите ми да једном за свагда кажем, као псалмиста из давнина: ‘Како је лепо и красно када сва браћа живе заједно! Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скуг од хаљине његове; као роса на Ермону, која слази на горе сионске’, такво је јединство; ‘Јер је онде утврдио Господ благослов и живот довека!’ Јединство је моћ. [Видети Псалми 133:1–3.]”⁹

Ми негујемо јединство када тежимо да будемо постушни Божјим законима и савпадавамо своја осећања себичности и предрасуда.

У деџембру 1840. године, пророк је члановима ВеЂа Дванаесторице и другим вођама свештенства који су служили мисију у Великој Британији, написао: „Веома … ми смирује ум што међу вама влада тако добро разумевање, и што су свеци тако расположено послушали савет, и међусобно тежили љубави и потпмагању истине и праведности. Тако треба да буде у Цркви Исуса Христа; јединство је снага. ‘Како је лепо и красно када сва браћа живе заједно!’ [Псалми 133:1.] Нека свеци Свевишњега увек негују ово начело, и највећи благослови морају доћи као резултат, не само њима лично, него целој Цркви – ред царства биће одржан, његови службеници поштовани, а њихови захтеви спремно и радосно услишени …

Нека свеци имају на уму да велике ствари зависе од њиховог личног труда, и да су позвани да буду сарадници са нама и Светим Духом у остваривању великог дела последњих дана; и док разматрамо обим, благослове и величанство истог, нека свако осећање себичности буде не само закопано, него и уништено; и нека љубав према Богу и људима превладава, а у сваком уму царује победа, да њихова срца могу постати као у Еноша из давнина, и да разумеју све, садашње, прошло и будуће, и да ниједан дар не фали, док буду чекали долазак Господа Исуса Христа [видети 1 Коринћанима посл. 1:7].

Дело у које смо заједно укључени није обично дело. Непријатељи са којима морамо да се боримо лукави су и вешти у маневрисању; биће потребно да будемо на опрезу да усмеримо своју снагу и да најбоља осећања владају у нашој средини; а затим, уз помоћ Свемогућег, напредоваћемо од победе до победе и од успеха до успеха; наше зле страсти биће обуздане, наше предрасуде ће нестати; у нашим грудима неће бити места за мржњу; порок ће сакрити своју унакажену главу и ми ћемо бити потврђени у очима неба и признати за синове Божје.

Схватимо да не живимо за себе, него за Бога; чинећи тако највећи благослови почиваће на нама, и сада и у вечности.”¹⁰

„Рекли бисмо свецима који долазе овамо [у Наву], положили смо темељ за сабирање Божјег народа на овом месту, и очекујемо да ће се свеци када дођу покоравати савету који је Бог дао … Трудимо се овде да опашемо своја бедра и очистимо из наше средине починитеље безакоња; и надамо се да ће нам наша браћа из иностранства, када стигну, помоћи да погурамо ово добро дело и остваримо овај велики план, да ‘Сион може бити изграђен у праведности; и сви народи да се скупе под његовом заставом;’ да као Божји народ, под Његовим вођством и послушни Његовом закону, можемо расти у праведности и истини; да када Његове намере буду испуњене, можемо примити баштину међу посвећенима.”¹¹

Сви ми имамо своје пријатеље, своје, везе, своје породице и друштва; и налазимо да су нас те везе пријатељства … и братства нераскидиво повезале са хиљадама драгих; пригрлили смо једну заједничку веру и то ону ‘која је једном дата светима.’ [Посл. Јудина 1:3.] Имали смо повластицу да чујемо вечно јеванђеље, које нам је предато духом пророштва, отварањем небеса, даром Светог Духа, послуживањем анђела, и моћу Божјом … Рођачка наклоност тече целим телом и то телом Христовим, које је, према Павловим речима, његова црква; и ниједан део тела не може бити повређен а да остали делови не осећају бол, јер, рекао је Павле, ако један уд пати, сви удови пате са њим; и ако се један уд радује сви остали славе са њим [видети 1. Посл. Коринћанима 12:12–27].”¹²

Највећи временски и духовни благослови увек долазе од уједињених напора.

У јануару 1841. године, пророк Џозеф Смит и његови саветници у Првом председништву дали су упутства свецима који су долазили у Наву из различитих делова света: „Само усредсређеним деловањем и заједничким напором можемо остварити велико дело последњих дана … , док ће наши интереси, и временски и духовни, бити веома увећани, и небески благослови морају тећи ка нама непрекидно; мислимо да се у то не може сумњати.

Највећи временски и духовни благослови који увек долазе због верности и заједничког напора, никада нису пратили лична настојања или подухвате. Историја свих прошлих векова обилно потврђује ту чињеницу …

Желели бисмо да свеци разумеју, да када дођу овамо, не смеју очекивати савршенство, или да ће све бити склад, мир и љубав; ако се буду упуштали у те идеје без сумње ће бити заварани, јер овде има људи не само из различитих држава, него и различитих народа, који, мада су веома привржени истини, имају своје предрасуде стечене образовањем и стога је потребно време да би се те ствари могле превладати. Понављам, има много оних који се спотичу у необавештености и настоје да сеју раздор, неслогу и непријатељство у нашој средини, и чинећи тако навлаче зло на свеце … Стога, нека они који долазе на ово место буду одлучни да држе заповести Божје, и не буду обесхрабрени овим стварима које смо набројали, и онда ће напредовати – разум са неба општиће са њима и они ће на крају видети очи у очи, и радовати се пуном остварењу оне славе која се чува за праведне.

За подизање Господњег храма, од светаца ће се захтевати велики напори како би могли да изграде дом који ће Свемогући прихватити и у коме ће се објавити Његова моћ и величанство. Стога, нека се они који могу добровољно жртвовати своје време, своје таленте и своју имовину за напредак царства и за љубав коју гаје према истини, … уједине са нама у великом делу последњих дана и учествују у невољи, да би коначно уживали у слави и тријумфу.”¹³

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII–XII.

Размислите о изјави пророка Џозефа Смита: „Дуго се трудите, веома се трудите, и заједно се трудите” (стр. 281). Шта се догађа када се људи труде у различитим правцима? Како бисмо пророкову изјаву могли применити у својим домовима? У својим црквеним позивима?
Прочитајте цео пасус на стр. 283. Зашто наши терети постају лакши када радимо заједно? (За неке примере, видети стр. 279-283). Која начела су вам помогла да радите у већем јединству са другима?
Прегледајте цео први пасус на стр. 284. Које опасности прете од себичности? Шта можемо учинити да бисмо угу-шили своја осећања себичности? Како се осећате када „допустите да љубав према Богу и људима влада” у вашем срцу?
Прегледајте пасус који почиње на крају странице 285. На које начине сте имали користи од „веза пријатељства” и „драгих удружења” у вашем одељењу или огранку? Како одељењима и огранцима користи када „рођачка наклоност тече целим телом”?
Проучите пасус који почиње на крају странице 286. Шта мислите зашто није мудро очекивати савршенство од чла-нова наших одељења и огранака? Када сте видели групу несавршених људи да користе своје различите таленте и способности у заједничкој ствари? Шта су били резултати тих заједничких напора?

Повезани стихови из Светих писама: Јев. по Матеју 18:19–20; Јев. по Јовану 17:6–26; Moсија 18:21; 3. Нефи 11:29–30; УИЗ 38:24–27; Moјсије 7:18