Постати Спаситељи на гори Сиону

„Како да постану спаситељи на гори Сиону? Градњом својих храмова, подизањем крсних базена и иступањем и примањем свих обреда … у корист свих својих мртвих предака.”

Из живота Џозефа Смита

За чланове Цркве који су живели у Навуу 1840. године, обављање заступничког рада за њихове мртве рођаке био је главни циљ. Од како су 1840. године обављена прва заступ ничка крштења у овом временском раздобљу, свеци су истраживали родословне податке о својим прецима и многи су ушли у воде крштења заступајући те преминуле рођаке.

Најпре су се крштења за мртве обављала у реци Мисисипи или у локалним потоцима. Али у јануару 1841. године, када су свеци правили планове за храм у Навуу, Господ је прогласио да на земљи не постоји крсни базен где би се Његови свеци могли крстити за оне који су умрли – јер тај обред припада Његовом дому и није прихватљив за Њега, осим у време сиромаштва, тамо где нису у могућности да изграде дом за Њега (УИЗ 124:29–30).

Заступничка крштења у реци прекинута су 3. октобра 1841. године, када је пророк најавио: „Више неће бити крштења за мртве све док тај обред не буде могао да се врши у дому Господњем … Јер тако говори Господ!”¹ Свеци су журно почели да граде привремени дрвени базен у новоископаном приземљу храма у Навуу. Базен, направљен од висконсинског бора, лежао је на леђима 12 дрвених волова. Посвећен је за коришћење 8. новембра, „док храм не буде завршен, када ће издржљивији заузети његово место.”² 21. новембра 1841. године, шест чланова Већа дванаесторице, обавили су крштење за 40 умрлих људи, прва крштења за мртве која су обављена у базену.

Прва искуства светаца са крштењем за мртве подучила су их важности вођења записа у Господњој Цркви. Мада су заступничка крштења у локалним рекама вршена одговарају ћом свештеничком влашћу, нису била званично забележена. Стога су та крштења поново морала да буду извршена. У говору датом 31. августа 1842. године, пророк је објаснио: „Све особе које се крсте за мртве морају имати прусутног записничара, како би био сведок који ће забележити и сведочити о истини и пуноважности свог записа … Стога нека се бележење и присуство сведока за мртве пажљиво обављају од сада па надаље.”³ Пророк је исцрпније размотрио ову ствар у писму које је написао свецима следећег дана, и у још једном писму написаном 6. септембра. Та два писма су сада 127. и 128. одсек Учења и завета.

У 127. одсеку, пророк је забележио следећа упутства од Господа: да када се крсте за своје мртве, нека буде присутан записничар и нека буде очевидац њихових крштења. Он мора чути својим ушима, да може сведочити о истини, како би све оно што забележе могло бити забележено на небу … Уз то, сви записи се морају водити у реду, да би могли бити стављени у архиву Господњег светог храма, да се држе у спомен од покољења до покољења (видети УИЗ 127:6-7, 9).

Док су свеци напредовали у том светом делу, „ускоро је постало очигледно да неки имају дуг запис о својим мртвима, за које желе да послужују,” сећа се старешина Џорџ А. Смит, члан Већа дванаесторице. То је виђено само као почетак бескрајног дела и да послуживање свих обреда јеванђеља огромном броју мртвих није био лак задатак. Неки од Дванаесторице питали су Џозефа да ли постоји неки краћи метод послуживања толиком броју људи. Џозеф је отпри-лике одговорио: ‘Господњи закони су непроменљиви; морамо поступати у потпуној сагласности са оним што нам је откривено. Не треба да очекујемо да огромно дело за мртве обавимо за кратко време.’⁴

Учења Џозефа Смита

Учење спасења за мртве показује величину Божје мудрости и самилости.

„Сви они који нису имали прилику да чују јеванђеље, нити им је било послужено преко надахнутог човека у телу, морају га имати касније, пре него што им буде коначно суђено.”⁵

„Није мање вероватно да Бог спасе мртве, него да подигне мртве.

Не постоји време када је дух сувише стар да приђе Богу. Свима је надохват праштајућа милост, онима који нису починили неопростив грех, који нема опроштаја, ни на овом свету, нити у свету који ће доћи. Постоји начин за ослобађање духова мртвих; то је моћ и власт свештенства – везивањем и разрешењем на земљи. Ово учење је величанствено, утолико уколико приказује величину божанске самилости и доброте у оквиру плана људског спасења.

Ова величанствена истина је добро срачуната да увећа разумевање и да подржи душу под проблемима, тешкоћама и невољама. На пример, претпоставимо случај два човека, брата, једнако разумна, учена, честита и драга, како ходају у праведности и свој доброј савести, до те мере да могу да раз ликују дужност од блатњавог потока традиције, или од умр љане странице књиге природе.

Један умире и сахрањују га, а да никада није чуо јеванђеље измирења; другом је послата порука о спасењу, он је чује и прихвата и постаје наследник вечног живота. Хоће ли један бити учесник славе а други предат безнадежној пропасти? Зар не постоји прилика за његово бекство? Различите хри шћанске заједнице одговарају: ‘Ниједна.’ …

Ово учење у јасном светлу представља мудрост и милост Божју у припремању обреда спасења за мртве, за које се крсте заступници, њихова имена забележена на небу и суди им се према делима учињеним у телу. Ово учење је било терет у Светим писмима. Они свеци који га занемарују у корист својих преминулих рођака, чине то по цену сопственог спасења.”⁶

У деџембру 1840. године, Џозеф Смит је члановима Већа Цванаесторице и другим вођама свештенства који су служили мисију у Великој Британији, написао: „Претпостављам да је учење о ‘крштењу за мртве,’ раније дошло до ваших ушију, и можда је изазвало нека питања вашег ума у вези са истим. Не могу вам у овом писму дати све информације које можда желите о овој теми; али … Рекао бих да су га у древним црквама сигурно спроводили; и Свети Павле настоји да докаже учење о васкрсењу из истог, и каже: ‘Шта дакле чине они који се крсте мртвијех ради? Кад мртви јамачно не устају, што се и крштавају мртвијех ради?’ [1. Посл. Коринћанима 15:29.]

Први пут сам поменуо ово учење у јавности у проповеди на сахрани брата Сејмура Брунсона; и од тада сам давао општа упутства у Цркви на ту тему. Свеци су имали повластицу да се крсте за оне своје рођаке који су умрли. … Без већег објашњавања ове теме, ви ћете без сумње видети њену дослед ност и оправданост; и она представља Христово јеванђеље на вероватно вишој лествици него што су неки замишљали.”⁷

Ми постајемо спаситеши на Гори Сиону обавшајући свете обреде за мртве.

„Ако бисмо могли, влашћу свештенства Сина Божјег, крстити човека у име Оца, Сина, и Светог Духа, за опрост греха, то је исто толико наша повластица да поступимо као посредник, и крстимо се за опрост греха за и у име нашег мртвог рођака, који није чуо јеванђеље, или његову пунину.”⁸

Библија каже: ‘Ево, ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи. И он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховим, да не дођем и затрем земљу.’ [Књ. пророка Малахије 4:5–6.]

Ево, реч обратити овде треба да буде преведена везати, или запечатити. Али шта је циљ ове важне мисије? Или како она треба да се оствари? Кључеви ће бити предати, дух Илијин ће доћи, јеванђеље је успостављено, свеци Господњи сабрани, Сион изграђен, а свеци ће доћи као Спаситељи на Гору Сион [видети Књ. пророка Авдије 1:21].

„Али како да постану спаситељи на гори Сиону? Градњом својих храмова, подизањем крсних базена и одлажењем и примањем свих обреда, крштења, потврђења, прања, помази-вања, заређења и моћи печаћења на своје главе, у име свих својих предака који су умрли, и откупити их да могу изаћи за првог васкрсења и бити узвишени на престоле славе са њима; и у томе је ланац који везује срца очева за децу и децу за очеве, што испуњава Илијину мисију …

Свеци немају сувише времена за спасавање својих мртвих и сабирање својих живих рођака, да би могли бити спашени такође, пре него што земља буде ударена, и разорни проглас се обруши на свет.

Саветовао бих све свеце да из све снаге крену и сабирају све своје живе рођаке у [храм], да могу бити запечаћени и спашени, да могу бити припремљени за дан када анђео заторник изађе; и ако цела Црква изађе у свој својој снази да спасе своје мртве, запечати своје потомство и сакупи своје живе пријатеље, и не потроши ништа од њиховог времена у име света, они ће једва проћи пре него што падне ноћ, када нико не може радити.”⁹

„Постоји крштење, итд., за оне који су живи и крштење за мртве који умру без знања о јеванђељу … Није само потребно да се крстите за своје мртве, него морате да прођете кроз све обреде за њих, исте оне кроз које сте прошли за лично спасење …

… Мора постојати место где ће сви народи долазити с времена на време да приме своја даривања; и Господ је рекао да ће то бити место за крштење мртвих. Сваки човек који је крштен и припада царству, има право да се крсти за оне који су умрли; и чим се послуша закон јеванђеља овде, од стране њихових пријатеља који их заступају, Господ има тамо адми-нистраторе који их ослобађају. Човек може заступати сопствене рођаке, обреди јеванђеља који су утврђени пре постања света тако се испуњавају преко њих, и ми се можемо крстити за оне који су нам били најбољи пријатељи.”¹⁰

„Сви они који умру у вери одлазе у тамницу духова да би проповедали мртвима у телу, али су они живи у духу; а ти духови проповедају духовима [који су у тамници] да могу живети према Богу у духу, и људи послужују за њих у телу; … и они су на тај начин срећни [видети 1. Посл. Петрова 4:6]. Стога они који се крсте за своје мртве су спаситељи на Гори Сиону, и морају примити своја прања и своја помазања за своје мртве исто као и за саме себе.”¹¹

Бог је на нас ставио велику одговорност да тражимо своје мртве.

„Отворићу вам очи у погледу на мртве. Све што је Бог у својој бесконачној мудрости сматрао прикладним и погодним да нам открије, док боравимо у смртности, у вези са нашим смртним телима, открива нам се у кратком прегледу, и независно од склоности овог смртничког шатора, али открива се нашим духовима управо као да уопште нисмо имали тела; и она откривења која ће спасити наше духове спасиће наша тела. Бог нам их не открива у погледу на вечну смрт тела, или шатора. Отуда одговорност, страшна одговорност, која је на нама у вези са нашим мртвима; јер сви духови који нису послушали јеванђеље у телу морају га послушати у духу или бити проклети. Значајна мисао! – застрашујућа мисао! Зар нема ничега што се може учинити? – нема припреме – нема спасења за наше очеве и пријатеље који су умрли без прилике да послушају наредбе Сина Човечјег? …

Која су обећања дата на тему спасења мртвих? И какви су карактери они који могу бити спашени, мада се њихова тела распадају и труле у гробу? Када нас Његове заповести уче, то је у погледу на вечност; јер ми гледамо према Богу као да смо били у вечности; Бог борави у вечности, и не гледа на ствари као ми.

Највећа одговорност на овом свету коју нам је Бог дао јесте да тражимо своје мртве. Апостол је рекао: ‘Да не приме без нас савршенства’ [видети Посл. Јеврејима 11:40]; јер је потребно да моћ печаћења буде у нашим рукама да бисмо запечатили нашу децу и наше мртве за пунину времена – време да дочекамо обећања која је Исус Христ дао пре постања света за спасење човека.

… Потребно је да они који иду пре и они који долазе после нас учествују у спасењу заједно са нама; и тако је то Бог учинио обавезним за човека. Стога је Бог рекао: ‘Ево, ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи. И он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховим, да не дођем и затрем земљу.’ [Књ. пророка Малахије 4:5–6.]”¹²

Пророк Џозеф Смит написао је следеће у писму свецима, касније забележеном у Учењу и заветима 128:15-18, 22, 24: „А ево, љубљена моја браћо и сестре, допустите ми да вас уверим да се та начела о односу мртвих и живих не могу олако заобићи, јер спадају на спасење наше. Спасење њихово, наиме, нужно је и битно је за спасење наше, као што је Павле рекао о очевима – да они без нас не могу постићи савршенство – тако ни ми без наших мртвих не можемо постићи савршенство.

А ево, с обзиром на крштење за мртве рећи ћу вам још један навод од Павла, 1. Посл. Коринћанима 15:29: Шта онда чине они који се крсте за мртве? Ако мртви јамачно не устају, што се и крштавају мртвијех ради?

И опет, у вези са тим наводом изнећу навод једног од пророка који је упирао поглед на обнову свештенства, ону славу која ће се објавити у последње дане, и на посебан начин најзнаменитије од свих питања која се односе на вечно јеванђеље, наиме на крштење за мртве. Јер, пророк Малахије каже, у последњој глави, у стиховима 5. и 6.: Ево, ја Ђу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи; и он Ђе обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховим, да не дођем и затрем земљу.

Могао бих изнети јаснији превод тога, али за моју сврху је довољно онако како јесте. У овом случају довољно је знати да ће земља бити ударена проклетством, уколико не буде некакве спојне карике између отаца и синова – и гле, шта је то? То је крштење за мртве. Без њих, наиме, не можемо постићи савршенство, ни они без нас не могу постићи савршенство …

… Нек се ваша срца обрадују и силно развеселе. Нек се земљом проломи песма. Нека мртви проговоре химнама вечне хвале за цара Емануила, који је заредио, пре него што свет поста, оно што нам омогућава да их откупимо из њихове тамнице; јер ће се затвореници ослободити. …

… Хајде да ми, као Црква и као људи и свеци последњих дана, принесемо Господу принос у праведности; и представимо у Његовом светом храму, када буде готова, књигу која садржи записе наших мртвих, који ће бити достојни сваког прихватања.”¹³

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прегледајте стр. 483-484, обраћајући пажњу на то како су Џозеф Смит и свеци расли у свом разумевању учења о крштењу за мртве. Размислите о томе како су се свеци вероватно осећали када су први пут сазнали за крштење за мртве. Каква су била ваша осећања када сте први пут учествовали у обредима за мртве?
Прочитајте трећи и четврти пасус на стр. 485. Како учење о спасењу мртвих показује Божје саосећање и милост? На које начине то учење може „увећати разумевање” и „подржати душу”?
Шта то значи бити спаситељ на гори Сиону? (За неке примере, видети стр. 486-488). Шта мислите, зашто је немогуће да наши преминулу преци буду усавршени без нас? Шта мислите, зашто је немогуће да ми будемо усавршени без њих?
Прегледајте нека од учења пророка Џозефа Смита о великој одговорности да „тражимо своје мртве” (стр. 488-490). Која искуства сте имали док сте учили о својим прецима? Како су вас ваша љубав према породици и ваша вера у Бога ојачали док сте учили о својим прецима? Како је обављање храмских обреда за ваше претке утицало на ваша осећања о њима?
Шта можемо учинити како бисмо помогли деци да цене своје породично наслеђе? Шта можемо учинити да бисмо помогли својој деци да учествују у храму и раду на породичној историји?

Повезани стихови из Светих писама: Посл. Римљанима 14:9; УИЗ 128:8–11