„Бог ће бити са тобом у веке векова”: Пророк у тамници у Либертију

„У Његово Свевишње име одлучни смо да као добри војници издржимо невољу до краја.”

Из живота Џозефа Смита

1. децембра 1838. год., пророк Џозеф Смит, његов брат Хајрам и остала браћа, одведени су из Ричмонда, у Мисурију, где су били затворени у једној брвнари, у затвор у Либертију, у Мисурију. Ту ће остати више од четири месеца, очекујући суђење под лажним оптужбама које су произашле од прогона светаца у Мисурију. Током тог времена чланови Цркве су били протеривани из својих домова у Мисурију од стране својих прогонитеља, што је довело до великог страдања. Искушења светаца изазивала су велику забринутост пророка и његових сарадника током њиховог дугог заточеништва.

Затвор у Либертију био је подељен на горњу просторију и доњу затворску ћелију од 18 квадратних метара, где су држани затвореници. Пророк је описао њихову ситуацију: „Држе нас даноноћно под јаком стражом у тамници дуплих зидова и врата, ограничене слободе да поступамо по својој савести. Наша храна је оскудна, једнолична и опора; немамо повластицу да кувамо за себе; присиљени смо да спавамо на поду са сламом и без довољно ћебади да се утоплимо; а када имамо ватре, стално је задимљено. Судије су нам, с времена на време, веома ожалошћене говориле да знају да смо невини и да треба да будемо ослобођени, али да се из страха од руље не усуђују да спроведу закон.”¹

Просторија није била довољно висока да би омогућила људима да се усправе, и Александер Мекре, један од затвореника, рекао је да је храна „веома опора и толико грозна да нисмо могли да једемо док нас глад не би натерала на то.”²

Мерси Филдинг Томсон, чланица Цркве која је посетила браћу у затвору, касније је написала: „Не бих могла да опишем своја осећања када нам је чувар дозволио да уђемо у ћелију и закључао врата за нама. Нисмо могли а да не осе-тимо ужас схвативши да смо закључани у том мрачном и суморном кавезу, погодном само за криминалце најгоре врсте; али онда смо угледали пророка Џозефа – човека изабраног од Бога, у раздобљу пунине времена, да држи кључеве Његовог царства на земљи, са моћу да везује и разрешује под Божјим вођством – ограниченог на мрску тамницу ни због чега другог осим што је тврдио да га је Бог надахнуо да обнови Његову Цркву међу људима.”³

Током пророковог заточеништва, његова супруга Ема могла је да га посети само три пута. Њихова једина комуникација била је преко писама. 4. априла 1839. године, пророк је написао: „Драга и одана супруго! Четвртак је вече, седим и сунце управо залази док виримо кроз решетке ове самотне ћелије, и пишем ти како бих те могао обавестити о свом положају. Сада је, претпостављам, око пет месеци и шест дана откако сам под даноноћном присмотром страже, и унутар зидова, решетки и шкрипе гвоздених врата самотне, мрачне, и прљаве тамнице. Са осећањима која само Бог зна пишем ово писмо. Размишљања ума под овим околностима пркосе перу, језику или анђелима како би описала или изразила људском бићу које никада није доживело оно што ми преживљавамо … Ослањамо се на мишицу Јеховину и никог другог за наше избављење.”⁴

Пророк је из затвора у Либертију писао писма и свецима, изражавајући им своју љубав и своју веру да ће Бог увек поду-прети оне који Му верују. Већи део следећег материјала долази из писма упућеног члановима Цркве, од 20. марта 1839. године, које садржи пророков савет свецима, његове молбе Богу и Божје одговоре на његове молитве. Делови тог писма касније су постали одсеци 121, 122 и 123 у Учењу и заветима.

Учења Џозефа Смита

Ниједна невоља нас не може раставити од Божје љубави и заједништва једних са другима.

„Твој верни слуга, Џозеф Смит млађи, затвореник ради Господа Исуса Христа и ради светаца, ухваћен и држан моћу руљократије, под убиственом владавином његове екселенције, гувернера Либурна В. Богса, у друштву са својим пријатељима затвореницима и љубљеном браћом, Калебом Болдвином, Лиманом Вајтом, Хајрамом Смитом и Александером Мекреом, шаље вам све поздраве.⁵ Нека благодат Бога Оца и нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа почива на свима вама и пребива са вама заувек. Нека се знање умножи у вама милошћу Божјом. И нека вера и врлина, знање, умереност, стрпљење, побожност, братска доброта и милосрђе буду у вама и обилују, да ни у чему не будете јалови, нити без рода [видети 2. Посл. Петрова 1:5–8].

Јер како знамо да је већина вас добро упозната са злим делима и тиранском неправдом и окрутношћу којима смо били изложени, с обзиром да смо затвореници лажно оптужени за свакакво зло, и бачени у тамницу, ограђени чврстим зидовима, окружени јаком стражом, која нас непрестано, даноноћно неуморно надгледа као што ђаво чини у искушавању и полагању замки за народ Божји, стога смо, драга љубљена браћо, спремнији и вољнији да полажемо право на ваше пријатељство и љубав. Јер наше околности су предвиђене да подстакну наше духове, а мислимо и ваше, на свето сећање на све ствари, и да нас према томе ништа не може раздвојити од љубави Божје и нашег међусобног пријатељства [видети Посл. Римљанима 8:39]; и свака врста безбожности и окрутности спроведене над нама само ће служити да повежу наша срца и запечате их заједно у љубави.

Нема потребе да вам кажемо да нас држе везанима без разлога, нити је потребно да нам ви кажете: Истерани смо из својих домова и уништени без разлога. И једни и други разумемо да у случају да су становници државе Мисури пустили свеце на миру, и били заиста жељни мира, не би било ничега осим мира и тишине у држави до данашњег дана; не треба да будемо у овом паклу, … где смо присиљени да не слушамо ништа осим богохулних заклетви и будемо очевици псовања и пијанства, лицемерства и разузданости свакакве врсте. Још једном, вапаји сирочади и удовица не би се уздизали до Бога против њих. Нити би невина крв укаљала земљиште Мисурија … То је прича о јаду; тужбалица, да, невесела прича, исувише дуга прича; преешка за размишљање; претешка за људска бића …

Наши прогонитељи спроводе те ствари над свецима, који им нису учинили ништа нажао, који су невини и честити; који су волели Господа свога Бога, и били вољни да све напусте Христа ради. Ове ствари су ужасне за причање, али су заиста истините. Потребно је да саблазни дођу, али јао онима кроз које дођу [видети Јев. по Матеју 18:7].”⁶

Невоља траје само кратко; ако добро истрајемо, бићемо узвишени у присуство Божје.

Џозеф је питао Бога где се налази. И где је шатор што прекрива Његово склониште. Колико ће још Његова рука мировати и Његово чисто око мотрити с вечитих небеса неправде према Његовом народу и слугама Његовим, а уши Његове одзвањати вапајима њиховим.

Колико дуго ће Његов народ трпети неправде и незаконито тлачење пре него што Његово срце смекша према Њима, а утроба Његова покрене самилошћу према њима.

Џозеф тражи од Господа Бога Свевишњега – онога који створи небо и земљу и све што је у њима и који надзире и подлаже ђаволе и мрачну и непросвећену владавину Шеола – да испружи своју руку и да око Његово проникне, да се заклон Његов уклони, како скровиште Његово више не би било прекривено; да се ухо Његово приклони, да се срце Његово смекша, а утроба Његова покрене сажаљењем према њима. Нека се срџба Господња распали против непријатеља њихових и да у гневу свог срца освети њихове неправде. Џозеф моли Господа да се сети патњи Његових светаца. Онда ће се Његове слуге радовати у име Његово заувек …

… Господ је рекао Џозефу да испуни своју душу миром. Његове недаће и јади биће само кратког века. А онда, истраје ли добро, Бог ће га узвисити у висину и он ће славити над свим непријатељима својим.⁷ [Одломци у овом одељку такође се налазе у УИЗ 121:1–8.]

Божја моћ је већа од сваког зла, и јеванђеоске истине ће коначно победити.

„Дозволите ми да вам кажем, браћо, да се незнање, сујеверје и верско занесењаштво јављају тамо где не треба, често су препрека на путу напретка ове Цркве, попут пљуска са планина који тече најчистијим и најкристалнијим потоком носећи са собом блато, нечистоћу и прљавштину, и мути све што је раније било чисто, и све бесни једном великом бујицом. Али време одолева струји, и упркос томе што се за сада крећемо блатом бујице, следећи талас нам можда, како се време креће, може донети извор јасан као кристал и чист као снег, док прљавштину, нането дрвеће и смеће оставља и прочишћава дуж пута.

Колико ће још вода која тече бити нечиста? Која ће моћ задржати небеса? Исто тако човек може испружити слабашну руку своју да заустави реку Мисури и скрене је из њеног корита, или да је окрене према извору, а тако и да спречи Свевишњега да са небеса излива знање на главе светаца последњих дана. [Овај одломак се такође налази у УИЗ 121:33.]

Шта је [гувернер Лилбурн В.] Богс или његова убилачка странка, него укорењене врбе са обале што хватају дрвеће које носи бујица? Исто тако можемо ли доказати да вода није вода, јер планинске бујице шаљу доле муљ и муге кристални поток, мада га након тога чине чистијим него раније; или да ватра није ватра јер се може угасити водом; или рећи да се удаљавамо од нашег циља због побуњеника, лажова, проповедника, лопова и убица, који су сви подједнако непопустљивих убеђења и склони лукавствима, са својих врховних седишта духовне изопачености и својих ђаволских упоришта, излили бујицу прљавштине, блата и нечистоће … на наше главе.

Не! Господ забрањује. Пакао може излити свој гнев попут ужарене лаве са планине Везува или Етне, или најужаснијих вулканских планина: а ‘мормонизам’ ће ипак издржати. Вода, ватра, истина и Бог су све чињенице. Истина је ‘мормонизам’. Бог је његов творац. Он је наш штит. Захваљујући Њему смо добили своје рођење. Његовим гласом смо позвани у време Његовог јеванђеља у почетку пунине времена. Захваљујући Њему смо примили Мормонову књигу; и захваљујући Њему опстали смо до данашњег дана; и захваљујући Њему ћемо опстати ако то буде за нашу славу; и у Његово Свевишње име одлучни смо да као добри војници издржимо невоље до краја.

… До времена када ово будете читали, научићете, а ако већ нисте, можете научити, да зидови и окови, врата и шкрипа шарки, и стражари, скоро на смрт преплашени, и тамничарипо самој природи одређени су да душу поштеног човека учине јачом од моћи пакла …

… Ми смо ваша браћа и сапатници, и затвореници Исуса Христа ради јеванђеља, и због наде у славу која је у нама.”⁸

Спаситеш разуме све наше патње, и биће са нама у веке векова.

Господ је утешио пророка рекавши му да ће крајеви земаљски питати за његово име, а безумници ће му се подсмевати. Пакао ће беснети против њега, док ће они чистог срца, мудри, племенити, и честити, непрестано тражити савет, власт и благослове из његове руке. Његов народ се никада неће окренути против њега на основу сведочења издајника. И мада ће га њихов утицај увалити у невоље, и међу решетке и зидове, сматраће га часним. И за врло кратко време његов глас ће међу непријатељима његовим због пра-ведности његове постати страшнији од разјареног лава. А Бог његов ће стајати уз њега у веке векова.

Ако је Џозеф позван да прође кроз невољу, ако је у опасности од лажне браће, ако је у опасности од разбојника, ако је у опасности на копну и на мору, ако је оптужен свакојаким лажним оптужбама, ако непријатељи његови наваљују на њега, ако га раздвајају од мајке и оца, браће и сестара, и ако га исуканим мачевима отимају из наручја његове жене и потомства, а његов старији син, мада само шестогодишњак, привије се уз његову одећу и каже: ‘Оче мој, оче мој, зашго не останеш са нама? О, оче мој, шта ти људи хоће од тебе?’ и ако тада буде одгурнут од њега мачем, а он одведен у затвор, а непријатељи његови обилазе око њега као вукови за крвљу јагањчевом, и буде ли у јаму бачен, или у руке убица, и смртна му казна буде изречена, буде ли бачен у дубину, уроти ли се против њега узбуркани таласи, бесни ветрови му постану непријатељи, сакупе ли небеса таму, и сви саставни делови да му пут препрече, а изнад свега и саме раље паклене развале ли широм ждрело да га прождеру, Господ каже Џозефу да ће му све то искуство дати и бити за добро његово.

Господ говори Џозефу да се Син Човечји спустио испод свега тога; Џозеф не треба да мисли да је већи од Њега.

Господ каже Џозефу да се држи свога пута, и свештенство ће остати уз њега. Утврђене су границе које Џозефови непријатељи не могу прећи. Бог познаје дане Џозефовог живота, и године његовог живота неће бити скраћене. Стога не треба да се боји онога што човек може учинити, јер ће Бог бити са њим у веке векова.”⁹ [Одломци овог поглавља се такође налазе у УИЗ 122:1–9.]

Тихи, танани гпас шапуће утеху нашим душама у дубинама жалости и невоше.

Убрзо поштоје пророку било дозвољено да побегне својим поробљивачима у Мисурију, он се присетио осећања која је имао током свог заробљеништва: „Током времена када сам био у рукама својих непријатеља, морам рећи да, мада сам осећао велику забринутост за своју породицу и пријатеље, који су били толико нехумано третирани и злостављани, … ипак, ма колико да сам био забринут, имао сам савршен мир, и помирио сам се са вољом свог Небеског Оца. Знао сам да сам невин као и свеци што су били, и да нисмо учинили ништа да бисмо заслужили такво опхођење из руку наших тлачитеља. Стога сам за избављење могао да се поуздам у тог Бога који животе свих људи има у својим рукама, и који ме је често спашавао на прагу смрти. И упркос томе што се сваки пут за бекство чинио потпуно затвореним, а смрт ми зурила у лице, и да је по мишљењу људи моје уни-штење било одређено, ипак од мог првог уласка у табор, имао сам уверење да ћемо, са својом браћом и нашим поро-дицама, бити избављени.

Да, тај тихи, танани глас, који ми је тако често шапутао утеху души, у дубинама жалости и невоље, наредио ми је да будем доброг расположења, и обећао избављење, што ми је дало велику утеху. И мада су безбожници беснели и људи замишљали ништавне ствари, ипак је Господ над војскама, Бог Јаковљев био моје уточиште; и када сам Му вапио у дан невоље, Он ме је избавио [видети Псалме 46:7; 50:15]; кога сам сазвао за душу своју, и све што је у мени, да благослови и слави Његово свето име. И мада сам био уцвељен са свих страна, ипак нисам био ожалошћен; сметен, али не очајан; прогоњен, али не остављен; утучен, али не уништен. [Видети 2 Посл. Коринћанима 4:8–9.]”¹⁰

Преддози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прегледајте опис затвора у Либертију, у Мисурију (стр. 369-371). Док будете проучавали и разговарали о овом поглављу, мислите на пророкове околности када је писао речи забележене у овом поглављу. Прегледајте трећи пасус на стр. 374. Како је прича о пророку у затвору у Либертију пример те истине?
Проучите трећи пасус на стр. 372. Како тешке околности понекад „подстакну наше духове на свето сећање”? На које начине искушења и прогон могу „повезати наша срца” за чланове породице и пријатеље? Која искуства сте имали, а да се односе на те истине?
Џозеф Смит је изјавио да њега и његову браћу ништа не може раставити од Божје љубави (стр. 372). Каква су ваша размишљања или осећања док размишљате о тој изјави? На које начине можемо бити растављени од Божје љубави? Које су неке од ствари које морамо учинити да бисмо пребивали у Божјој љубави?
Прочитајте први пасус на стр. 374. Шта можемо учинити да бисмо примили мир који нам Господ нуди? Шта добијате од Господњег уверавања да ће недаће и јади Џозефа Смита бити „само кратког века”?
Проучите Господње речи упућене пророку на стр. 375-377. Како се наши животи могу променити кад се сетимо да нам искушења могу пружити искуство и бити за наше добро? Шта вам значи да знате да се Спаситељ спустио испод свих ствари? Шта мислите, шта то значи „држати се свог пута”?
Прочитајте последњи пасус у поглављу (стр. 377-378). Размислите о томе када вас је Свети Дух утешио у време тешкоће. Имате ли неко такво искуство које би било при-кладно да се изнесе?

Сродни стихови из Светих писама: Филибљанима посл. 3:8–9; Moсија 23:21–24; Алма 7:11; 36:3