Речи наде и утехе у време смрти

„Шта нам је утеха када је у питању смрт? Од свих људи на земљи имамо разлог за највећу наду и утеху за наше мртве.”

Из живота Џозефа Смита

Губитак због смрти вољених више пута је дотакао живот пророка Џозефа Смита. 15. јуна 1828. год. у Хармонију, у Пенсилванији, Џозефов и Емин први син, Алвин, умро је убрзо по рођењу. Када су се Џозеф и Ема селили из Њујорка у Киртланд, у Охају, у фебруару 1831. год., Ема је поново била трудна, тог пута са близанцима. Убрзо после Џозефовог и Еминог доласка у Киртланд, преселили су се у брвнару на фарми једног члана Цркве, Исака Морлија. Ту су, 30. априла рођени мали Тадеус и Луиза, али нису дуго живели; умрли су неколико сати после рођења.

У исто време, у оближњем градићу Воренсвилу, у Охају, брат Џон Мурдок је изгубио своју жену, Џулију, која је родила здраве близанце. Са породицом коју је тада чинило петоро деце, брат Мурдок се осећао неспособним да брине за новорођенчад и замолио је Џозефа и Ему да их усвоје. Џозеф и Ема су то учинили, са захвалношћу узевши у своју породицу две бебе, Џозефа и Џулију. Нажалост, мали Џозеф је умро једанаест месеци касније, у марту 1832. год., због изложености хладном ноћном ваздуху док је имао мале богиње, када је руља намазала Џозефа катраном и посула перјем. Са том смрћу, ожалошћени родитељи су сахранили четворо од својих петоро деце, оставши са Џулијом као својим јединим живим дететом.

Од једанаесторо деце Џозефа и Еме – деветоро њихових и двоје усвојених – само је петоро доживело зрелост. Џулија, рођена 1831. год.; Џозеф III, рођен 1832. год.; Фредерик, рођен 1836. год.; Александар, рођен 1838. год.; и Дејвид, рођен у новембру 1844. год., пет месеци после очеве смрти. Џозефов и Емин 14-омесечни син Дон Карлос умро је 1841. год., а син рођен 1842. год. умро је истога дана када је рођен.

Током свог живота, Џозеф Смит је такође изгубио три брата због преране смрти. Ефраим је умро убрзо по рођењу 1810. год. Џозефов старији брат Алвин умро је 1823. год., са 25 година, а његов млађи брат Дон Карлос умро је 1841. год., такође са 25 година.

Пророк је претрпео још један велики губитак када је његов отац, на кога се ослањао за савет и утеху, умро у Навуу, у Илиноису 1840. године. Када је отац Смит схватио да је смрт неминовна, позвао је своју породицу уз своју самртничку постељу. Својој жени је рекао: „Када погледам своју децу и схватим да, мада су подизана да чине Господње дело, ипак морају пролазити кроз тешкоће и невоље докле год живе на земљи, срце ме боли и страхује што вас остављам окружене непријатељима.”¹

Затим се обратио сваком од својих синова и кћери по реду, дајући им свој последњи благослов. Како је забележила пророкова мајка, он је пророку Џозефу рекао ове уверљиве речи:

‘Џозефе, сине мој, позван си на високу и свету дужност. Позван си управо на Господње дело. Остани веран и бићеш благословен, и твоја деца после тебе. Живећеш док не довршиш своје дело.’

Тада је Џозеф заплакао, кроз јецај говорећи: ,О мој оче, хоћу ли?’ ,Да,’ рекао је његов отац, ,живећеш да утврдиш план целог дела које ти је Бог дао да обавиш. То је мој посмртни благослов на твојој глави, у име Исусово.’”²

Користећи та тешка искуства из сопственог живота и своје надахнуто разумевање Спаситељевог помирења, пророк Џозеф Смит је могао да дâ неопходну утеху многим ожалошћеним свецима.

Учења Џозефа Смита

Када вољени чпанови породице ипи пријатељи умру, имамо вепику утеху у сазнању да ћемо их поново срести у будућем свету.

Пророк је говорио на црквеној конференцији у Навуу, 7. априла 1844. год. Говорио је о свом пријатељу Кингу Фолету који је недавно умро: „Вољени свеци, затражићу пажњу окупљених док вам будем говорио на тему смрти. Смрт нашег вољеног брата, старешине Кинга Фолета, кога је смрвило камено ведро у бунару, одмах ме је навела на ову тему. Његови пријатељи и рођаци замолили су ме да говорим, али пошто међу окупљенима који живе у овом граду као и другде, има веома много оних који су изгубили пријатеље, осетио сам жељу да говорим о тој теми уопштено и изложим вам своја размишљања, онолико колико могу и колико ме Свети Дух надахне у вези са овом темом. Потребне су ми ваше молитве и вера да бих имао упутство од Свемогућег Бога и дар Светог Духа, како бих могао изложити ствари које су истините и које можете лако разумети, и да то сведочанство може вашим срцима и умовима пружити уверење о истинитости онога што ћу рећи …

… Знам да је моје сведочанство истинито; стога, када говорим тим ожалошћеним особама, шта су изгубили? Њихови рођаци и пријатељи су одвојени од својих тела на кратко. Њихови духови који су са Богом напустили су шатор од глине само за кратко време, тако рећи; и сада постоје на месту где разговарају заједно исто као и ми на земљи …

… Шта нам је утеха када је у питању смрт? Од свих људи на земљи имамо разлога за највећу наду и утеху за наше мртве; јер смо их видели да достојно ходају међу нама, и видели смо их уснуле у Христовом наручју…

Ваши ожалошћени имају разлога за радовање, када говоримо о смрти старешине Кинга Фолета; јер ваш муж и отац је отишао да чека васкрсење мртвих – док не буде усавршен: јер за васкрсења ваш пријатељ ће устати у савршеном бла-женству и отићи у небеску славу …

Овлашћен сам да кажем, влашћу Светог Духа, да немате разлога да се плашите; јер он је отишао у дом праведних. Не будите жалосни, не плачите. Знам то сведочанством Светог Духа које је у мени; и ви можете чекати да ваши пријатељи изађу да се сретну са вама у зору небеског света …

Имам оца, браћу, децу и пријатеље који су отишли у свет духова. Одсутни су само на тренутак. Они су у духу и ускоро ћемо их поново срести. Убрзо ће доћи време када ће се зачути труба. Када умремо, поздравићемо се са својим мајкама, очевима, пријатељима и свима које волимо, који су уснули у Исусу. Неће бити страха од руље, прогона, или злонамерних парница и хапшења, него ће бити вечно блаженство.”³

Старешина Лоренцо Д. Барнс умро је док је служио као мисионар у Енглеској. Пророк је говорио о његовој смрти на састанку одржаном у незавршеном храму у Навуу: „Рећи ћу вам шта желим. Ако сутра будем позван да легнем у гроб, хтео бих да у зору васкрсења, чим се камен расцепи и пре него што изађемо из својих гробова, спојим руке са својим оцем и узвикнем: ‘Оче мој’, а он каже: ‘Сине мој, сине мој.’

И можемо ли на тај начин да размишљамо о томе? Да, ако научимо како да живимо и како да умремо. Када лежемо размишљамо како можемо устати ујутру; и пријатељима је при-јатно да лежу заједно, у наручју љубави, да спавају и пробуде се у загрљају и поново разговарају.

Да ли ће вам бити чудно ако испричам шта сам видео у визији у вези са овом интересантном темом? Они који су умрли у Исусу Христу могу очекивати, када васкрсну, да остваре сву ону радост коју су имали или очекивали овде.

Визија је била тако јасна да сам уствари видео људе пре него што су се подигли из гроба, како полако устају. Узимали су једни друге за руку и говорили: ‘Оче мој, сине мој, мајко моја, кћери, брате мој, сестро моја.’ И када глас позове да мртви устану, претпоставимо да лежим поред свога оца, која би била прва радост мог срца? Да сретнем свога оца, своју мајку, свог брата, своју сестру; и када буду поред мене, да се загрлимо …

За мене су болније мисли о уништењу него о смрти. Да не очекујем да поново видим свог оца, мајку, браћу, сестре и пријатеље, моје срце би се у тренугку распало и сишао бих у свој гроб. Очекивање да видим своје пријатеље у зору васкрсења весели моју душу и чини да издржим животна зла. Изгледа као да су отишли на дуго путовање, и на њиховом повратку их дочекујемо са већом радошћу …

Марселијусу Бејтсу [члану Цркве чија је супруга умрла] пружио бих утеху. Ускоро ћеш са својом сапутницом бити у свету славе, и пријатељима брата Барнса и свим свецима који су ожалошћени. Ово је глас упозорења свима нама да будемо трезвени и марљиви и да се оставимо превелике раздраганости, сујете и лудости, и будемо спремни да умремо сутра.”⁴

Родитеши чија деца умру примиће их за васкрсења, баш као да су их ставипи да спавају.

На сахрани двогодишњег Маријана Лајона, пророк је рекао: „Међу нама се поново огласио глас упозорења који показује колико је људски живот несигуран; и у својим тренуцима одмора размишљао сам на ту тему и питао се зашто се те бебе, невина деца, одузимају од нас, посебно она која се чине најинтелигентнијом и најзанимљивијом. Најјачи разлози који заокупљају мој ум су следећи: Овај свет је веома безбожан; и … постаје све безбожнији и покваренији … Господ узима многе, чак и бебе, како би избегли људску злобу и жалости и пакости овог данашњег света; били су сувише чисти, сувише дивни да би живели на земљи; стога, ако исправно судимо, уместо да жалимо имамо разлог да се радујемо што су избављени од зла, а ми ћемо их ускоро опет имати …

… Једина разлика између смрти старих и младих је да једни живе дуже на небу и у вечном светлу и слави од других, и мало раније су ослобођени овог јадног, безбожног света. Упркос свој тој слави, то на тренутак губимо из вида и оплакујемо губитак, али не плачемо као они који су без наде.”⁵

„Може се поставити питање – ‘Хоће ли мајке имати своју децу у вечности?’ Да! Да! Мајке, имаћете своју децу; јер она ће имати вечни живот пошто је њихов дуг плаћен.”⁶

„Деца … Морају устати баш као што су умрла; тамо можемо поздравити своју вољену децу са истом славом – истом љупкошћу у небеској слави.”⁷

Председник Џозеф Ф. Смит, шести председник Цркве, је рекао: „Џозеф Смит је подучавао учење да ће мало дете које је умрло устати за васкрсења као дете; и показујући на мајку чије дете је умрло, рекао јој: ‘Имаћеш радост, задовољство и повластицу да негујеш то дете после његовог васкрсења, док не досегне пуну зрелост свога духа’ …

1854. године, срео сам се са својом стрином [Aгнес Смит], супругом мог стрица, Дон Карлоса Смита, која је била мајка те мале девојчице [Софроније] о којој је Џозеф Смит, пророк говорио, када је рекао да ће имати радост, задовољство и повластицу да подиже то дете после васкрсења, док не досегне потпуну зрелост духа; и да ће то бити далеко већа радост од оне могуће у смртности, јер ће бити ослобођена жалости и страха и немоћи смртничког живота и знаће више него што може знати у овом животу. Срео сам ту удовицу, мајку тог детета, и она ми је испричала тај догађај и посве дочила да је пророк Џозеф Смит то рекао када је говорио на сахрани њене ћеркице.”⁸

Мери Изабела Хорн и Леонора Кенон Тејлор су због смрти изгубиле по једно дете. Сестра Хорн се сећа да је пророк Џозеф Смит тим двема сестрама дао ове речи утехе: „Рекао нам је да ћемо ту децу примити у зору васкрсења баш као што смо их положиле, у чистоти и невиности, и да ћемо их неговати и бринути о њима као њихове мајке. Рекао је да ће деца устати за васкрсења баш као што су положена доле, и да ће добити сав разум неопходан за заузимање престола, кнежевина и моћи.”⁹

Док жалимо када вољени умру, можемо веровати да ће „Бог целе земље поступити исправно.”

На сахрани 24-годишњег Ефраима Маркса, пророк је рекао: „Ово је веома свечан и страшан тренутак. Никада се нисам осећао свечаније; подсећа ме на смрт мог најстаријег брата Алвина, који је умро у Њујорку, и мог најмлађег брата, Дон Карлоса Смита, који је умро у Навуу. Тешко ми је да живим на земљи и гледам како су нам ови младићи, који су нам били подршка и утеха, узети усред своје младости. Да, тешко је помирити се са тим. Каткад сам мислио да треба лакше да се помирим са тим да ја сâм будем позван натраг, када то буде воља Божја; ипак знам да треба да будемо мирни и знамо да је то до Бога, и да се помиримо са Његовом вољом; све је у реду. Проћи ће само кратко време пре него што сви буду на сличан начин позвани. То може бити случај са мном као и са вама.”¹⁰

6. јуна 1832. године, Џозеф Смит је написао Еми Смит: „Био сам ожалошћен када сам чуо да је Хајрам изгубио своје мало дете. Мислим да у извесној мери можемо саосећати са њим, али сви се морамо помирити са својим губицима и рећи нека буде воља Господња.”¹¹

20. јануара 1840. године, Џозеф Смит је написао Еми Смит: „Добио сам писмо од Хајрама које ми је развеселило срце када сам сазнао да је цела моја породица жива. Ипак ми срце плаче због оних који су нам узети, али не без наде, јер ћу их поново видети и бити са њима. Стога, треба да се лакше миримо са Божјим поступцима.”¹²

„У вези са смртним случајевима у Сиону, сматрамо да треба да плачемо са онима који плачу, али да запамтимо да ће Бог целе земље поступити исправно.”¹³

„Има много смрти које остављају сетна размишљања, али ту не можемо ништа. Када Бог проговори са небеса да би нас позвао одавде, морамо се покорити Његовим налозима.”¹⁴

На сахрани Џејмса Адамса, пророк је рекао: „Први пут сам га видео у Спрингфилду [Илиноис], на мом путу од Мисурија до Вашингтона. Када сам био странац, одвео ме је у свој дом, охрабрио ме и развеселио и дао ми новац. Био је најприснији пријатељ … Имао је откривења у вези са својим одласком и отишао је на важнији задатак. Када су људи при-премљени, лакше одлазе одавде. Брат Адамс је отишао како би отворио делотворнија врата за мртве. Духови праведних се уздижу за веће и славније дело; стога су благословени својим одласком у свет духова.”¹⁵

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Каква су ваша размишљања и осећања док читате догађаје забележене на стр. 177-178)? Како су та искуства могла утицати на начин на који је пророк Џозеф подучавао о смрти и васкрсењу?
Ово поглавље садржи поруке које је Џозеф Смит поделио са људима који су оплакивали смрт вољених (стр. 179-184). У овим порукама, пророк је понудио „наду и утеху” поду чавајући јеванђеоска учења и показујући својим слушао-цима како се та учења могу применити у њиховим животима. Док размишљате о вољенима који су умрли или који ускоро могу умрети, које јеванђеоске истине вам доносе утеху? Зашто су те истине значајне за вас?
Прочитајте савет који је Џозеф Смит дао када је говорио о смрти старешине Барнса, укључујући његов савет о томе „како живети и како умрети” (стр. 180 и 181). Шта тај савет значи вама? Размислите о томе како се ваш живот може променити када се сетите тог савета.
Прегледајте пророкове речи упућене родитељима чија су мала деца умрла (стр. 181-183). Како та учења могу пружити наду ожалошћеним родитељима?
Проучите савет Џозефа Смита у вези са нашим прихвата-њем Божје воље када вољени умру (стр. 181-183). Како ће наша одлука да прихватимо Божју вољу утицати на наша осећања? На наше речи и наше поступке? Како наша одлука може помоћи другима?

Повезани стихови из Светих писама: Јев. по Јовану 20:1–29; Moсијa 16:7 и 8; Aлма 40:11 и 12; Moрoни 8:11–20; УИЗ 42:45 и 46