Послушност: „Када Господ заповеди, послушај”

„Живите у строгој послушности Божјим заповестима, и понизно ходајте пред Њим.”

Из живота Џозефа Смита

Од децембра 1827. год. до августа 1830. год., Џозеф и Ема Смит живели су у Хармонију, у Пенсилванији. Пророк је због црквених послова повремено путовао у Њујорк. У септембру 1830. год., Џозеф и Ема преселили су се у Фајет, у Њујорку, како би се прикључили свецима који су живели у западном Њујорку. Следећег децембра пророк је примио откривење да ће се од чланова Цркве у Њујорку тражити велика жртва. Требало је да напусте своје домове, фарме и делатности и сакупе се у Киртланду, у Охају (видети УИЗ 37). Тамо би се прикључили обраћеницима који су живели у тој области како би изградили Цркву и, како је Господ обећао, били обдарени моћу са висина (видети УИЗ 38:32). Џозеф и Ема Смит били су први који су послушали Господњу заповест, напустивши Њујорк крајем јануара 1831. године. Путовали су санкама више од 400 километара до Киртланда усред изузетно јаке зиме, а Ема је била трудна са близанцима.

Становник Киртланда, Њуел К. Витни био је један од првих који је дочекао пророка, како је описао његов унук Орсон Ф. Витни: „Отприлике првог фебруара 1831. године, санке са четири особе прошле су улицама Киртланда и зауставиле се на улазу Гилбертове и Витнијеве продавнице … Један од мушкараца, млада и снажна особа, сишао је и брзо се попевши степеницама ушао у продавницу до места где је стајао млађи сарадник.

‘Њуел К. Витни! То си ти!’ узвикнуо је, срдачно пружајући своју руку, као старом, добром познанику.

‘Имаш предност,’ одговорио је [власник радње], док је механички прихватао пружену руку – мало љубопитљиво, мало збуњено гледајући у његово лице – ‘Не могу те ословити именом као ти мене.’

‘Ја сам Џозеф, пророк,’ рекао је странац, смешећи се. ‘Молио си се да дођем; дакле, шта желиш од мене?’

Господин Витни, изненађен, али ипак одушевљен, чим му је усхићење то допустило, одвео је групу … преко улице у своју кућу на углу и представио их својој жени [Елизабет Ен]. Она је у потпуности делила његово изненађење и усхићење. О том догађају Џозеф је испричао: ‘Били смо примљени са љубазно- шћу и добродошлицом у дому брата Н. К. Витнија. А моја супруга је живела са породицом брата Витнија неколико недеља, и примила је сваки гест љубазности и пажње који је могла очекивати.’ [Видети History of the Church, 1:145-146.]”¹

Орсон Ф. Витни је рекао: „Којом моћу је овај изузетан човек, Џозеф Смит, препознао особу коју никада раније није видео у телу? Зашто Њуел К. Витни није препознао њега? Било је то због тога што је Џозеф Смит био виделац, изабрани виделац; он је уствари видео Њуела К. Витнија на коленима, стотинама километара далеко, како се моли за његов долазак у Киртланд. Чудесно – али истинито!”²

До маја је још скоро 200 светаца из Њујорка кренуло за Киртланд – неки санкама или колима, али већина теретним чамцем каналом Ири, а затим паробродом или скуном преко језера Ири. Током селидбе за Киртланд, као и у многим другим проблематичним околностима у свом животу, Џозеф Смит је водио свеце следећи Божје заповести без обзира на тежину задатка.

Четири године касније, усред многих притисака у вођењу растуће Цркве у Киртланду, пророк је изразио уверење које је окарактерисало његов живот: ‘Ни једног месеца нисам био толико заузет као у новембру; али како су мој живот чинили активност и бескомпромисни напори, увео сам ово своје правило: „Када Господ заповеди, послушај’ ”³

Учења Џозефа Смита

Када тражимо да сазнамо Божју вољу и чинимо све што нам Он заповеда, небески бпагоспови почиваће на нама.

„Да бисмо добили спасење, не морамо да чинимо само неке ствари, већ све што нам је Бог заповедио. Људи могу проповедати и чинити све осим онога што Бог заповеда, и биће проклети на крају. Можемо давати десетак од нане, руте и сваког другог биља, а ипак бити непослушни Божјим заповестима [видети Јев. по Луци 11:42]. Мој циљ је да будем послушан и да друге подучавам да буду послушни управо у ономе што нам Он каже да чинимо. Без обзира да ли је начело популарно или непопуларно, увек ћу подржавати истинито начело, чак и ако сам усамљен у томе.”⁴

„Као Црква и као људи потребно је да будемо мудри и да тражимо да сазнамо Божју вољу, а онда будемо спремни да је чинимо; јер Света писма кажу: ‘Благословен је онај који слуша реч Господњу и покорава јој се.’ ‘Стално будите на опрезу и молите се, да можете да избегнете све што ће се догодити, и да станете пред Сина човечијега’ каже наш Спаситељ. [Видети Јев. по Луци 11:28; 21:36.] Ако су Енох, Аврам, Мојсије и деца Израелова и сви Божји људи били спашени држањем Божјих заповести, ако уопште будемо спашени, бићемо спа-шени по истом начелу. Како је Бог управљао Аврамом, Исаком и Јаковом као породицама, и децом Израеловом као народом, тако и ми, као Црква, морамо бити под Његовим вођством, ако желимо да напредујемо, будемо сачувани и подржани. Наше једино поуздање може бити у Бога; наша једина мудрост она од Њега; и само Он мора бити наш покровитељ и заштита, духовно и временски, или ћемо пасти.

До сада смо укоравани руком Божјом због непослушности Његовим заповестима, мада никада нисмо прекршили ниједан људски закон, нити преступили иједан људски пропис; ипак смо олако узимали Његове заповести и одступали од Његових обреда, и Господ нас је тешко казнио, и осетили смо Његову руку и целивали палицу; будимо мудри у времену које долази и увек се сетимо да ‘послушност више вреди од жртве, и слушање речи његове више вреди од претилине овнујске.’ [1. Књ. Самуилова 15:22.]”⁵

„Приликом подучавања морамо послушати тај глас, придржавати се закона Божјег царства, како би небески благослови могли почивати на нама. Сви морају деловати у складу, или ништа не може бити учињено, и морају се кретати сагласно древном свештенству; стога свеци треба да буду изабран народ, издвојени од свих зала света – одабрани, честити и свети. Господ ће од Цркве Исуса Христа учинити царство свештеника, свети народ, изабрано покољење [видети 2. Књ. Мојсијева 19:6; 1. Посл. Петрова 2:9], као у дане Енохове, са свим даровима, како је приказано Цркви у Павловим посланицама црквама у његово време.”⁶

„Сваки човек може да верује да је Исус Христ Божји Син и буде срећан због тог веровања, а да ипак не буде послушан Његовим заповестима, и на крају буде одбачен због непослу-шности Господњим праведним захтевима.”⁷

„Будите честити и чисти; будите људи поштења и истине; држите Божје заповести; и онда ћете савршеније моћи да разумете разлику између исправног и погрешног – између Божјих ствари и људских ствари; а ваш пут ће бити као пут праведног који блиста све сјајније и сјајније до дана савр-шенства [видети Соломунове приче 4:18].”⁸

Вилфорд Вудруф је, док је служио као члан Већа дванаесторице, забележио: „Председник Џозеф … је прочитао параболу о чокоту и његовој лози [видети Јев. по Јовану 15:1–8], објаснио је и рекао: ‘Ако држимо Божје заповести, треба да доносимо род и будемо пријатељи Божји и знамо шта је учинио наш Господ.’ ”⁹

Бог даје законе који ће нас припремити за небески починак ако им будемо послушни.

„Бог неће заповедити ништа осим оног што је нарочито прикладно, да би поправио стање сваког човека у каквим год околностима га затекло, без обзира на царство или земљу у којој живи.”¹⁰

„Небески закон је изложен човеку и као такав обезбеђује свима који су му послушни награду већу од иједне земаљске награде; мада не обећава да ће верник у сваком покољењу бити поштеђен невоља и тешкоћа које произилазе из разли-читих извора као последица дела безбожних људи на земљи. Ипак усред свега тога стоји обећање које се заснива на чињеници да је то небески закон који превазилази људски закон, колико вечни живот превазилази земаљски; и толико су благослови које је Бог у могућности да дâ, већи од оних које може дати човек. Затим, сигурно, ако је људски закон обавезујући за човека када је усвојен, колико много више мора бити небески закон! И колико је небески закон савршенији од људског закона, толико мора бити већа награда ако се поштује … Божји закон обећава тај живот који је вечан, и то баштину Богу здесна, безбедну од свих моћи опаког …

… Бог има време на располагању, или период од Њега одређен, када ће све своје поданике, који су слушали Његов глас и држали Његове заповести, довести у свој вечни небески починак. Овај починак је таквог савршенства и славе, да је човеку потребна припрема пре него што може да, у складу са законима тог царства, уђе у њега и ужива његове благослове. Пошто је то случај, Бог је људској породици дао извесне законе који су, ако се поштују, довољни да их припреме да баштине тај починак. То је, према томе, закључујемо, била сврха што нам је Бог дао Његове законе … Све заповести садржане у Господњем закону, имају сигурно обећање уз које иде награда свима који су послушни, заснована на чињеници да су заиста обећања од Бића које не може лагати, Онога који је веома способан да испуни сваки делић своје речи.”¹¹

Џозеф Смит је у априлу 1843. године подучавао, а што је касније забележено у Учењу и заветима 130:20 и 21, да има закон неопозиво донешен на небу пре него што је свет постао, којим су условљени сви благослови. И када добијемо неки благослов од Бога, то је због послушности оном закону којим је овај условљен.¹²

„Сви благослови које је Небески Савет одредио за човека условљени су послушношћу том закону.”¹³

Они који су верни до краја, примиће круну праведности.

„Живите у строгој послушности Божјим заповестима и понизно ходајте пред Њим и Он ће вас узвисити у време од Њега одређено.”¹⁴

„Колико опрезни људи морају бити у вези са оним што чине у последње дане, како не би пропустили да остваре своја очекивања, а они који мисле да стоје ће пасти, јер не држе Господње заповести; док ви који чините вољу Господњу и држите Његове заповести треба да се радујете неизрецивом радошћу, јер ће такви бити узвишени веома високо и у тријумфу бити подигнути изнад свих царстава овог света.”¹⁵

„У 22. поглављу Матејевог извештаја о Месији, налазимо да се царство пореди са царем који прави свадбу своме сину [видети Јев. по Матеју 22:2–14]. Да је тај син био Месија није спорно, пошто је у тој параболи представљено небеско цар-ство; и да су свеци или они који су се нашли верни пред Господом, појединци који ће се наћи достојнима да баштине место за свадбеном трпезом, очигледно је из Јованових речи у Откривењу где он звук који је чуо на небу представља као да је ‘народа многога’ или као ‘глас громова јакијех, који говоре: алилуја! Јер царује Господ Бог сведржитељ. Да се радујемо и веселимо, и да дамо славу њему; јер дође свадба јагњетова, и жена његова припремила се. Дано јој би да се обуче у свилу чисту и белу; јер је свила правда светијех’ [Откривење Јованово 19:6–8].

Да су они који држе заповести Господње и ходају по Његовим уредбама до краја, једине особе којима ће бити дозвољено да седну за ту славну трпезу, очигледно је из сле-деће реченице Павловог последњег писма Тимотију, које је било написано непосредно пред његову смрт, - где каже: ‘Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. Даље дакле мени је припремљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују његову доласку.’ [2. Посл. Тимотију 4:7 и 8.] Нико ко верује у ову причу, неће ни на тренутак посумњати у ову Павлову тврдњу, пошто је знао да ће умрети, непосредно пре напуштања овог света. Мада је некада, по њего-вим речима, прогонио Божју цркву и пустошио је, па ипак пошто је пригрлио веру, његови напори у ширењу славних вести били су непрекидни: и као верни војник позван да да свој живот у ствари за коју се залагао, он га је положио, као што каже, са обећањем вечне круне.

Пратите напоре овог апостола од времена његовог обра-ћења до времена његове смрти, и имаћете леп пример мар-љивости и стрпљења у ширењу Христовог јеванђеља. Исмеван, бичеван и каменован, чим је измакао рукама својих прогонитеља, ревносно као и увек, проглашавао је Спаситељево учење. И нека сви знају да није прихватио веру због части у овом животу, нити због стицања земаљских добара. Шта га је, онда могло навести да поднесе сву ту муку? Било је то, како је рекао, да би могао добити круну праведности из руке Божје.

Нико, претпостављамо, неће посумњати у Павлову верност до краја. Нико неће рећи да није одржао веру, да није водио добар рат, да није проповедао и уверавао до краја. И шта би требало да прими? Круну праведности …

Размислите на тренутак, браћо, и испитајте да ли бисте себе сматрали достојнима да седите за свадбеном трпезом са Павлом и другима попут њега, да нисте били верни? Да нисте водили добар рат и одржали веру, да ли бисте очекивали да примите? Имате ли обећање да ћете примити круну правед-ности из руке Господње, са Црквом Прворођенчевом? Ево, онда разумемо да је Павле своју наду полагао у Христа, јер је одржао веру и волео његову појаву, и имао обећање да ће из Његове руке примити круну праведности …

… Древни људи су, мада прогањани и ожалошћени од дру-гих, добили обећања од Господа такве важности и славе, да су наша срца често испуњена захвалношћу што нам је чак дозво-љено да се угледамо на њих, док имамо у виду да Он не гледа ко је ко, и да је у сваком народу, онај који се боји Бога и твори правду, мио Њему [видети Дела апост. 10:34 и 35]…

Можемо закључити да ће доћи дан када ће свима бити суђено по њиховим делима, и сви ће бити награђени у складу са истима; да ће они који су одржали веру бити крунисани круном праведности; бити одевени у белу одећу; примљени за свадбену трпезу; ослобођени свих невоља и владаће са Христом на земљи, где ће, у складу са древним обећањем јести плод са новог чокота у величанственом царству са Њим; коначно, налазимо да су таква обећања дата древним свецима. И мада не можемо полагати право на та обећања дата древним људима, јер нису наша својина, просто зато што су дата древним свецима, ипак ако смо деца Свевишњега и позвани смо истим позивом којим су они позвани, и прихватили смо исти завет који су они прихватили, и верни смо сведочанству о нашем Господу, као они што су били, можемо прићи Оцу у име Христово као они што су Му пришли, и лично добити иста обећања.

Та обећања, ако их икада добијемо, неће бити због Петра, Јована и осталих апостола … који су ходали у страху од Бога и имали моћ и веру да победе и добију их; него ће бити због тога што смо ми имали веру и пришли Богу у име Његовог Сина Исуса Христа, баш као и они; и када се та обећања добију, биће обећања намењена директно нама, или нам неће користити. Биће саопштена у нашу корист, да буду наша својина (даром Божјим), заслужена нашом марљивошћу и држањем Његових заповести и усправним ходом пред Њим.”¹⁶

„Подсетили бисмо вас, браћо, на тежак рад, искушења, оскудицу и прогоне, које су подносили древни свеци, са јединим циљем да убеде људе у преимућство и исправност вере у Христа, што је по нашем мишљењу неопходно, или ако би на неки начин послужило да вас подстакне да још марљивије радите у винограду Господњем. Али имамо разлог да верујемо (ако Света писма учините у довољној мери делом вашег проу-чавања), да је њихова истрајност позната свима вама; као и да су били вољни да жртвују постојеће почасти и задовољства овог света, да би добили уверење о круни живота из руке Господње; и њихов изузетан пример у раду који нам показује њихову ревност у делу које су прихватили, које свакодневно настојите да опонашате. И не само ти примери светаца, већ, надамо се, и заповести нашег Господа, да су стално присутне у вашим срцима, подучавајући вас не само Његовој вољи у про-глашавању Његовог јеванђеља, већ Његовој кроткости и савр-шеном ходу пред свима, чак и у време тешких прогона и злостављања којима Га је обасуло опако и безбожничко покољење.

Запамтите, браћо, да вас је Он позвао на светост, и зар је потребно да кажемо да будемо попут Њега у чистоти? Колико мудро, колико свето, колико часно и колико савр-шено, према томе, морате владати собом пред Њим; и сетите се, такође, да Његов поглед стално почива на вама. Размишљајући о овим чињеницама у правом светлу, не можете а да не осетите да се без строгог придржавања свих Његових божанских захтева, можете на крају наћи у недостатку; и ако је тако, признаћете да ће ваша судбина бити да будете бачени међу бескорисне слуге. Стога вас, преклињемо, браћо, да се побољшате у свему што је поверено вашој бризи, да не бисте изгубили своју награду.”¹⁷

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прочитајте последњи пасус на стр. 165, задржавајући пажњу на правилу које је Џозеф Смит усвојио у свом животу. Размислите о одређеним наредбама које сте недавно примили, кроз речи живог пророка или подстицаје Светог Духа. Како сте били благословени када сте без оклевања послушали те наредбе?
Прегледајте први пасус на стр. 166. Зашто понекад треба да „останемо усамљени” да бисмо „подржали истинито начело”? Како нисмо усамљени у таквим приликама? (За неке примере видети стр. 166-169). Како можемо помоћи деци и младима да остану верни јеванђеоским начелима чак и када је то непопуларно?
Проучите одсек који почиње на стр. 169. Из којих разлога нам је Бог дао заповести? Зашто треба да будемо послу-шни Његовим заповестима?
Прегледајте учења Џозефа Смита која се односе на Јев. по Матеју 22:2–14 и 2. Посл. Тимотију 4:7–8 (стр. 169–173). Размислите о томе како бисте се осећали да будете примљени за свадбену трпезу. Какви људи морамо бити да бисмо били достојни да будемо примљени? Шта мислите, шта значи водити добар рат и одржати веру? Сетите се некога кога познајете а ко је водио добар рат и одржао веру. Шта можете научити од те особе?
Пророк Џозеф Смит подстицао нас је да се сетимо да нас је Господ „позвао на светост” (стр. 173). Шта за вас значи бити позван на светост? Како сећање на тај „позив” може направити разлику у нашим животима? У животима чла-нова наше породице и пријатеља?

Повезани стихови из Светих писама: 2. Књ. Мојсијева 20:1–17; Јев. по Јовану 7:17; 1. Нефи 3:7; УИЗ 58:26–29; Aврам 3:25