Вођство на Господњи начин

„Поучавам их исправним начелима, а они сами управљају собом.”

Из живота Џозефа Смита

Док су свеци у Киртланду почели да раде и жртвују се за изградњу храма у својој средини, свеци у Џексон Каунтију у Мисурију суочавали су се са тешким прогоном. Док се повећавао број чланова Цркве који су се селили у Мисури, расла је напетост код староседелаца. Становници Мисурија плашили су се губитка политичке контроле, били су сумњичави према непознатим религиозним уверењима Цркве, и нису одобравали склоност светаца да тргују међусобно. Руља је постајала све насилнија у свом прогону светаца и, у новембру 1833. године, присилила их је да напусте своје домове. Оставивши већину своје стоке и покућство, свеци су побегли на север, углавном у Клеј Каунти, у Мисурију, где су прона-шли уточиште на неко време.

Пророк Џозеф Смит, који је живео у Киртланду, био је дубоко забринут због страдања светаца у Мисурију, и жудео је да им помогне. У фебруару 1834., Господ му је објавио да треба да организује групу светаца за марш до Џексон Каунтија. Ова група, названа Сионски логор, требало је да поврати земљиште и имовину незаконито одузете од чланова Цркве. (Видети УИЗ 103:21–40.) Овај логор је званично организован 6. маја 1834. год., и на крају је обухватао преко 200 људи. Учесници марша, који су били наоружани и организовани као војно тело, стигли су у близину Џексон Каунтија средином јуна, пошто су пропутовали више од 1450 километара.

Чланови логора свакога дана су пешачили велику раздаљину, често на несносним врућинама имајући само непримерену храну и лошу воду за одржавање у животу. Међусобна повезаност током многих недеља путовања, удружена са исцрпљеношћу и глађу, навела је неке од мушкараца да се међусобно свађају и критикују пророка.

Без обзира на све проблеме овог опасног и тешког пута, Џозеф Смит је поучавао чланове логора, док их је водио из дана у дан, важним начелима вођства. Вилфорд Вудруф, члан Сионског логора који је касније постао четврти председник Цркве, је изјавио: „Стекли смо искуство које никад не бисмо могли стећи на неки други начи. Имали смо повластицу да гледамо пророка у лице, и имали смо повластицу да хиљадама километара путујемо са њим и видимо деловање Духа Божјег кроз њега, и откривења која му је Исус Христ објавио, и испуњење тих откривења¹

Пошто је група стигла у Мисури, започели су преговоре са државним званичницима, али ти покушаји да се решење нађе мирним путем нису успели. Када се оружани сукоб чинио неизбежним, пророк се помолио за вођство и, 2. јуна 1834. године, примио је откривење о распуштању логора и о томе да Сион не може бити откупљен у то време (видети УИЗ 105). У вези са члановима логора Господ је рекао да је чуо молитве њихове, и да ће примити принос њихов, и да је по Њему било потребно да дођу дотле ради искушавања њихове вере (видети УИЗ 105:19).

Сионски логор није постигао своје политичке циљеве, али је остварио дугорочне духовне резултате. У фебруару 1835. год., када је пророк организовао Веће Дванаесторице апостола и веће Седамдесеторице, деветорица од Дванаесторице апостола и сви чланови Седамдесеторице служили су у Сионском логору. По сећању Џозефа Јанга, једног од првобитних чланова Седамдесеторице, пророк је објаснио групи те браће: „Бог није желео да се борите. Не би могао да организује своје царство са дванаесторицом мушкараца који би отворили врата јеванђеља народима земаљским, и седамдесеторицом мушкараца који би их следили под њиховим вођством, да их није узео из групе људи који су понудили своје животе, и који су били спремни на жртву велику попут Аврамове.”²

У Сионском логору су Бригам Јанг, Хебер К. Кимбал, Вилфорд Вудруф и други прошли практичну обуку која им је омогућила да свеце из Мисурија воде у Илиноис 1839. године, и касније у долину Солт Лејка. Из њиховог искуства са пророком, ова браћа су научила да воде на Господњи начин.

Учења Џозефа Смита

Вође поучавају исправним начепима и помажу онима који воде да науче да владају собом.

Џон Тејлор, трећи председник Цркве, је рекао: „Пре неколико година, у Навуу, један господин у мом присуству, члан законодавног тела, питао је Џозефа како је могуће да управља толиким људима а да сачува такав савршен ред; у исто време приметивши да је за њих немогуће да то учине негде другде. Господин Смит је напоменуо да је то веома лако. ‘Како?’ узвратио је тај господин; ‘за нас је то веома тешко.’ Господин Смит је одговорио: ‘Ја их поучавам исправним начелима, а они сами управљају собом.’ ”³

Бригам Јанг, други председник Цркве, је рекао: „Ово питање је много пута постављано Џозефу Смиту од стране господе која су долазила да виде њега и његове људе: ‘Како то да тако лако можете да контролишете своје људе? Изгледа да они не раде ништа осим оног што им ви кажете; како можете тако лако да управљате њима?’ Он је рекао: ‘Уопште не управљам њима. Господ је открио извесна небеска начела по којима треба да живимо у овим последњим данима. Близу је време када ће Господ издвојити свој народ између опаких, и скратиће своје дело у праведности, и ја сам поучавао људе начелима која је Он открио, а они се труде да живе по њима, и контролишу сами себе.’ ”⁴

У одговору на оптужбу да тежи за влашћу, Џозеф Смит је рекао: „У вези са моћу коју имам над људским умовима, рекао бих да је она последица моћи истине која потиче из учења за која сам био оруђе у Божјим рукама тако што сам им их представио, а не због неких сопствених тежњи … Питам: Да ли сам икада испољио икакву принуду над неким човеком? Зар му нисам дао слободу да не верује у неко учење које сам проповедао, ако је то сматрао прикладним? Зашто моји непријатељи не нападају учење? То не могу: истинито је, и свим људима упућујем изазов да га оборе.”⁵

„Брат који ради у канцеларији Louis Gazette … желео је да зна по ком начелу сам стекао толику моћ … Рекао сам му да сам ту моћ добио по начелима истине и врлине, које ће трајати и када ја умрем и више ме не буде.”⁶

Вође примају потребну мудрост од Духа и захвални су за благослове које им је Господ дао.

„Божји човек треба да буде обдарен мудрошћу, знањем, и разумевањем, да би поучавао и водио Божји народ.”⁷

Џозеф Смит је члановима Већа Цванаесторице и другим вођама свештенства који су служили мисију у Великој Британији, написао: „Могу рећи да сам, онолико колико су ми познате ваше активности, савршено задовољан што су обављане са мудрошћу; и не сумњам да вас је Дух Господњи водио; и то ми потврђује да сте понизни и да су ваше жеље усмерене на спасење других људи, а не на сопствено величање и себичне интересе. Докле год свеци показују такво расположење, њихови савети биће цењени, а њихови напори крунисани успехом.

Постоји много веома важних ствари у вези са којима тражите савет, али мислим да ћете у вези са њима бити савршено у стању да сами доносите одлуке, пошто сте у те нарочите околности упућени боље од мене; имам велико поверење у вашу уједињену мудрост …

Љубљена браћо, морате у извесној мери бити свесни мојих осећања док посматрам велико дело које се сада одвија, и однос који имам према њему, док се шири по далеким земљама и на хиљаде их је укључено у њега. У извесној мери схватам своју одговорност и потребу коју имам за подршком од горе, и мудрошћу са висина, да бих могао да овај народ који је постао многобројан, поучавам начелима праведности и водим их сагласно небеској вољи; како би се усавршили и припремили за сусрет са Господом Исусом Христом када се појави у великој слави. Могу ли се ослонити на ваше молитве небеском Оцу у моје име, и на све молитве мојих браће и сестара у Енглеској, (које не видевши ипак волим), да будем у стању да избегнем свако лукавство Сотонино, превладам сваку тешкоћу и овај народ приведем уживању оних благослова који су обезбеђени за праведне? Тражим то из ваших руку у име Господа Исуса Христа.”⁸

1833. год., пророк и остале црквене вође писали су члановима у Томсону, у Охају, саопштивши им да је брат Салмон Ги одређен да им председава: „Нашег љубљеног брата Салмона … одредили смо … да вас води и поучава стварима које су у складу са побожношћу, у кога имамо велико поверење, као што претпостављамо да и ви имате. Стога вам кажемо – да, не само ми, него и Господ – да га примите тако, знајући да га је Господ одредио у ту службу за ваше добро, уздижући га својим молитвама, стално се молећи за њега да може бити обдарен мудрошћу и разумевањем у знању Господњем, да се преко њега можете држати по страни од злих духова и свих сукоба и неслоге, и расти у благодати и знању нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа.

… На крају, браћо, молите се за нас, да можемо извршити дело на које смо позвани, да бисте могли уживати у тајнама Божјим, и то у потпуности.”⁹

Пророк је дао следеЂи савет групи свештеничких вођа да их води у њиховим дискусијама: „Свако треба да говори када на њега дође ред, у правом тренутку, да може постојати савршен ред у свему; и … сваки човек … треба да буде сигуран да може да расветли таму уместо да је шири, … што људи могу учинити тако што ће се приклонити проучавању ума и воље Господње, чији Дух увек објављује и показује истину да је разумеју сви они који имају Духа.”¹⁰

„Када Дванаесторица или неки други сведоци стану пред заједнице на земљи, и проповедају са моћу и Духом Господњим, и доктрина зачуди и збуни људе, и кажу: ‘Овај човек је дао моћну проповед, велику беседу,’ онда нека тај човек, или ти људи пазе да не приписују славу себи, него да буду понизни и припишу славу Богу и Јагњету; јер моћу Светог свештенства и Светог Духа имају моћ да тако говоре. Шта си ти, о човече, осим праха? И од кога примаш ту моћ и благослове, ако не од Бога?”¹¹

Вође у Господњем царству воле оне којима служе.

„Што сам старији, моје срце је све нежније према вама. У сваком тренутку сам вољан да се оканем свега што је погрешно, јер желим да овај народ има честитог вођу. Ослободио сам ваше умове обзнанивши вам дело Исуса Христа … У свом срцу не гајим ништа осим добрих осећања.”¹²

„Секташки свештеници гласно говоре о мени и питају: ‘Зашто овај брбљивац стиче толико присталица и задржава их?’ Ја одговарам: ‘Зато што поседујем начело љубави.’ Све што могу да понудим свету јесте добро срце и подашна рука.”¹³

Неколико дана пре одласка у затвор у Картиџу, пророк је изразио своју љубав према свецима: „Бог вас је искушао. Ви сте добри људи; зато вас волим свим својим срцем. Од ове љубави нема веће, да човек положи живот свој за пријатеље [видети Јев. по Јовану 15:13]. Били сте крај мене у време невоље, и ја сам вољан да жртвујем свој живот ради вас.”¹⁴

Вође у Господњем царству поучавају својом службом и примером.

Док су свеџи Сионског логора путовали из Киртланда, у Охају, према Мисурију, из свог дружења са Џозефом Смитом научили су многа начела вођства. Џорџ А. Смит, члан Сионског логора, се сећа: „Џозеф Смит је у потпуности учествовао у мукама читавог путовања. Уз бригу за набавку за логор и његово вођење, препешачио је већину пута и сам имао жуљеве, крвава и болна стопала, што је било природна последица хода између 40 и 65 километара дневно у доба године када су владале врућине. Али током читавог пута никада није гунђао нити се жалио, док му се већина мушкараца у логору жалила на болне прсте, нажуљана стопала, дуго пешачење, оскудне залихе намирница, лош квалитет хлеба, лошу проју [кукурузни хлеб], устајали [ужегли] путер, мед непријатног укуса, уцрвљалу сланину и сир, итд. Чак ни пас није могао да залаје а да се неки не пожале Џозефу. Када је требало да се улогоре поред прљаве воде, то би скоро изазвало побуну. И поред тога што смо представљали Сионски логор, многи од нас се нису молили; били смо лакомислени, немарни, безобзирни, непромишљени, односно ђаволски, а да то ипак нисмо знали. Џозеф је имао стрпљења са нама и поступао је са нама као са децом. Међутим, у логору је било много оних који никада нису гунђали и који су увек били спремни и вољни да чине оно што је наш вођа тражио.”¹⁵

Следе одломци из пророкове историје за мај 1834. године: „Сваке ноћи пре починка, на звук трубе клањали смо се Господу, свако у свом шатору, и молитвом и понизном молбом приносили своју захвалност; а на звук јутарње трубе, око четири сата, сваки мушкарац је поново био на својим коленима пред Господом, преклињући за Његове благослове за тај дан.”¹⁶

27. мај 1834. године: „Упркос томе што су наши непријатељи без престанка претили насиљем, нисмо се плашили, нити оклевали да наставимо своје путовање, јер је Бог био са нама, а Његови анђели су ишли пред нама, и вера наше мале групе била је непоколебљива. Знамо да су анђели били наша пратња јер смо их видели.”¹⁷

29. мај 1834. година: „Открио сам да је део моје дружине био послуживан бајатим хлебом, док сам ја од истог кувара добијао добар, сладак хлеб. Укорио сам брата Зебедија Колтрина због те пристрасности, јер сам желео да се моја браћа хране као и ја.”¹⁸

Џон М. Чидестер, члан Сионског логора, се сећа: „Сионски логор је, пролазећи кроз државу Индијану, морао да пређе веома опасне мочваре; стога смо морали да за кола закачимо ужад да би смо их вукли, и пророк је голих ногу био на челу групе која је вукла ужад. То му је било својствено за време свих тешкоћа.

Наставили смо своје путовање док нисмо стигли до реке [Вакенда], прешавши четрдесет километара без одмора и хране. Били смо принуђени да пређемо ову реку скелом; и на другој страни смо нашли најпожељније место за логор, што је био извор задовољства за ове сада исцрпљене и гладне људе. Стигавши на то место пророк је најавио учесницима логора да је примио подстицај да наставе пут; и преузевши вођство позвао је браћу да га следе.

То је изазвало раздор у логору. Лиман Вајт и остали најпре су одбили да следе пророка, али коначно су устали. Потоњи догађаји су показали да је пророк био надахнут да наставе даље још неких једанаест километара. Касније смо били обавештени да је, око тринаест километара низводно од места где смо прешли реку, група људи била организована да нас нападне те ноћи.”¹⁹

Током марша Сионског логора, неки од учесника су гунђали и жалили се. Пророк је укорио оне који су били укључени у mo и упозорио да ће их задесити несрећа ако се не покају. Мада су неки прихватили његов савет, други нису. Убрзо је избила епидемија колере, и неки чланови логора су умрли. Орсон Хајд, који је касније служио у Веђу Дванаесториџе, се сећа: „Да ли је пророк престао да се брине за добробит логора? Да ли се у својим осећањима отуђио од својих пријатеља у тренуцима њихове казне и невоље? Да ли је постао њихов непријатељ зато што је говорио тешке ствари против њих? Не! Његово срце је омекшало од саосећања – груди су му пламтеле од љубави, самилости и доброте; и са преданошћу и верношћу које карактеришу пожртвованог пријатеља у часу опасности, лично је послуживао болеснима и онима који су били на умору; и помагао је при укопу мртвих. Сваки његов чин током тог тешког искушења пружио је додатна уверења учесницима логора да их он упркос њиховим грешкама и даље воли.”²⁰

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за поучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII.

Прочитајте први пасус на страни 292. Које способности видите у приступу Џозефа Смита према вођству? Шта мислите, на који начин већина људи реагује на такво вођство?
Прегледајте пророкова учења о потреби вођа за примањем мудрости од Духа (стр. 293-295). Шта може помоћи вођама да приме потребну мудрост?
Прегледајте цео други пасус на стр. 293. Зашто су понизност и несебичност неопходне особине вођа? Шта мислите, које друге особине вође треба да поседују?
Џозеф Смит је отворено говорио о својој љубави и нежним осећањима према свецима (стр. 295). Како знате када вас вођа заиста воли? Када сте били благословени због љубави вође?
Проучите извештаје Сионског логора на странама 289-292 и 295-299. Које квалитете вођства је показао пророк?
Размислите о својим одговорностима у вези са вођством у сопственој породици, Цркви, својој професији, школи, заједници или негде другде. Размотрите шта бисте могли да учините да бисте следили пример Џозефа Смита.

Повезани стихови из Светих писама: 2. Књ. Мојсијева 18:13–26; Приче Соломунове 29:2; Јев. по Матеју 20:25–28; Алма 1:26; УИЗ 107:99–100