Срце пуно љубави и вере: Пророкова писма његовој породици

„Запамти да сам заувек прави и веран пријатељ теби и деци. Моје срце је вечно испреплетано око ваших. О, нека вас Бог све благослови.”

Из живота Џозефа Смита

П ророчки позив Џозефа Смита захтевао је од њега да стално путује како би одговорио на потребе ове организације која се нагло ширила. Пошто је одредио Индипенденс, у Мисурију, као место за изградњу Сиона, у лето 1831. године, Црква је ту брзо расла као што је наставила да расте и у Киртланду, у Охају. Од 1831. до 1838. године, Црква је имала два центра, један у Мисурију, а други у Киртланду где је пророк живео. Током тог периода пророк је пет пута ишао на тешко путовање дуго око 1450 километара како би надгледао развој Цркве тамо.

1833. и поново 1837. године, Џозеф Смит је посетио горњу Канаду подучавајући јеванђеље и јачајући огранке. 1834. и 1835. године путовао је у Мичиген како би посетио чланове Цркве. Током тих година проповедао је јеванђеље и водио црквени посао у Спрингфилду, у Илиноису; Бостону и Салему у Масачусетсу; Монмаут Каунтију, у Њу Џерсију; Њујорк Ситију и Алабами, у Њујорку; Синсинатију у Охају; Филаделфији, у Пенсилванији; граду Вашингтону; и другим различитим местима.

Пророкова путовања често су га одвлачила од дома и породице као и прогони са којима се стално суочавао. Безброј пута био је неправедно хапшен и затваран и био је жртва на десетине неоснованих суђења. На пример, 27. јула 1837. године, пророк и неколико других црквених вођа напустили су Киртланд како би посетили свеце у Канади. Када су проповедали у Пејнсвилу, у Охају, били су „цео дан задржани злонамерним и неугодним парницама.” Пошто нису били далеко од Киртланда, кренули су кући како би се одморили, а затим поново започели своје путовање следећег дана. „Отприлике у време заласка сунца ушао сам у своју кочију како бих се вратио кући у Киртланд,” написао је пророк. „У том тренутку шериф је ускочио у кочије, зграбио узде и уручио ми још један судски позив.”¹

Пророкова честа одсуствовања од куће била су тешко искушење за њега и његову породицу. Његова писма Еми откривала су његову усамљеност и чежњу коју је осећао за њом и њиховом децом. Непрекидно је писао о својој великој љубави према породици и о својој вери у Бога. Такође је својој породици давао охрабрујућа уверавања изражавајући оптимизам у будућност, упркос недаћама са којима су се суочавали.

1. априла 1832. године, пророк је напустио дом због свог другог путовања у Мисури, само недељу дана пошто га је руља премазала катраном и посула перјем и само два дана после смрти свог усвојеног сина. Његово срце је сигурно било обузето тугом и бригом за његову жену Ему и једино живо дете, Џулију. На повратку кући следећег месеца, нестрпљив да поново буде са својом породицом, задржао се неколико недеља у Гринвилу, у Индијани. Бискуп Њуел К. Витни, један од пророкових сапутника, тешко је повредио своју ногу у несрећи са поштанском кочијом и био му је потребан опоравак пре пута. Током тог времена пророк се некако отровао, што је изазвало тешко повраћање које је довело до ишчашења вилице. Пришао је бискупу Витнију који је, иако још увек везан за кревет, дао Џозефу свештенички благослов. Пророк је одмах био исцељен.

Убрзо после овог искуства, пророк је својој жени написао ове редове: „Брат Мартин [Харис] стигао је овамо и донео пријатне вести да су наше породице биле добро када је отишао одатле, што је веома орасположило наша срца и оживело наше душе. Захваљујемо нашем Небеском Оцу за Његову доброту према нама и свима вама … Моја ситуација је веома непријатна, мада ћу наставити да се трудим да будем задовољан. Господ ми помаже … Желео бих да видим малу Џулију и поново је узмем на колено и разговарам са тобом … Потписујем ово писмо као твој муж. Нека те Господ благослови и мир буде са тобом, зато збогом док се не вратим.”²

Учења Џозефа Смита

Чланови породице се мопе једни за друге, теше и јачају се међусобно.

Упућено Еми Смит, 13. октобра 1832. год., из Њујорк Ситија, у Њујорку: „Данас сам шетао најблиставијим делом града Њујорка. Зграде су заиста величанствене и дивне, на чуђење сваког посматрача … Пошто сам видео све што сам желео да видим вратио сам се у своју собу како бих размишљао и смирио свој ум; и гле, мисли о дому, о Еми и Џулији, преплавиле су ми ум и пожелео сам да на тренутак будем са њима. Моје груди су испуњене свим осећањима и нежношћу родитеља и мужа, и када бих могао да будем са тобом рекао бих ти много тога …

Осећам као да бих желео да ти кажем нешто да бих те утешио у твом нарочитом искушењу и тренутној невољи [Ема је у то време била трудна]. Надам се да ће ти Бог дати снагу да не малакшеш. Молим Бога да омекша срца оних који те окружују да буду добри према теби и скину терет са твојих рамена колико год је могуће и да ти не задају бол. Саосећам са тобом јер знам твоје стање за које други не знају, али мораш храбрити себе сазнањем да је Бог твој пријатељ на небу и да имаш једног истинског и живог пријатеља на земљи, свог мужа.³

Упућено Еми Смит 12. новембра 1838. године, из Ричмонда, у Мисурију, где је био у затвору: „Примио сам твоје писмо које сам стално изнова читао; било је слатки залогај за мене. О Боже, подари ми да поново могу имати повластицу да видим своју дивну породицу у задовољству благослова слободе и друштвеног живота. Да их прислоним на своје груди и пољубим њихове љупке образе, испунило би моје срце неизрецивом захвалношћу. Кажи деци да сам жив и имај поверења да ћу доћи и видети их ускоро. Утеши њихова срца колико можеш и труди се да утешиш себе колико је то могуће …

П.С. Пиши што чешће можеш и дођи да ме посетиш, и поведи децу, ако је могуће. Чини у складу са својим осећањима и најбољим расуђивањем и труди се да имаш утеху, ако је могуће, и веруј да ће се све завршити у најбољем реду.”⁴

Упућено Еми Смит, 4. априла 1839. године, из затвора у Либертију, у Мисурију: „Моја драга Ема, непрестано мислим на тебе и децу … Желим да видим малог Фредерика, Џозефа, Џулију, Александера, Џоену [сироче које је живело са Смитовима] и старог Мајора [породичног пса]. А што се тебе тиче, ако желиш да знаш колико желим да те видим, преиспитај своја осећања, колико ти желиш да видиш мене и просуди по себи. Радо бих изашао одавде босоног и гологлав и полуго, да дођем да те видим и сматрао бих то великим уживањем, а никако напором … Са истрајношћу подносим сво насиље, као и они који су са мном. Ниједан од нас још није устукнуо.”⁵

УпуЂено Еми Смит 20. јануара 1840. године, из Честер Каунтија, у Пенсилванији: Изгледа ми као да сам дуго лишен вашег друштва, али уз Господњу помоћ нећу бити још дуго … Испуњен сам сталном узнемиреношћу и бићу докле год не стигнем кући. Молим се Богу да вас све сачува док не стигнем кући. О моја драга Ема, срце ми је обавијено око тебе и тих малишана. Желим да ме се сећате. Кажи деци да их волим и да ћу доћи кући чим будем могао. Ваш у оковима љубави, твој муж.”⁶

Увек смо одговорни за поучавање своје деце

УпуЂено Еми Смит 12. новембра 1838. године, из Ричмонда, у Мисурију, где је био у затвору: „Кажи малом Џозефу да мора бити добар дечак; отац га воли савршеном љубављу. Он је најстарији и не сме повредити мање од себе, него нека их теши. Кажи малом Фредерику да га отац воли свим својим срцем; он је диван дечак. Џулија је дивна девојчица. И њу волим. Она много обећава. Кажи да њен отац жели да га се сећа и буде добра девојчица. Кажи свима осталима да мислим на њих и да се молим за све њих … Мали Александер ми је стално у мислима. О моја одана Ема, желим да запамтиш да сам заувек прави и веран пријатељ теби и деци. Моје срце је вечно испреплетано око ваших. О, нека вас Бог све благослови, амен. Ја сам твој муж и у оковима сам и страдању.”⁷

Упућено Еми Смит, 4. априла 1839. године, из затвора у Либертију, у Мисурију: „Желим да не дозволиш тим малишанима да ме забораве. Кажи им да их отац воли савршеном љубављу и да чини све што може да се склони од руље, како би им дошао. Подучавај [децу] свему што можеш, како би имали добре душе. Буди нежна и добра према њима; не буди напрасита, већ саслушај њихове жеље. Кажи им да отац каже да морају да буду добра деца и да слушају своју мајку. Моја драга Ема, на теби почива велика одговорност да сачуваш себе часном и трезвеном пред њима и да их подучаваш исправним стварима, да обликујеш њихове младе и нежне душе да крену исправним путем и да док су млади не буду укаљани док гледају безбожне примере.”⁸

УпуЂено Еми Смит 9. новембра 1839. године, из Спрингфилда, у Илиноису: „Бићу испуњен сталном бригом за тебе и децу док не добијем твоје писмо, а на посебан начин за малог Фредерика. Било ми је тако болно да га оставим болесног. Надам се да ћеш бдети над тим нежним потомством онако како је прикладно за мајку и светицу и трудити се да негујеш њихове душе и подучаваш их да читају и буду одмерени. Не дозволи им да буду изложени лошем времену како се не би прехладили и у свему осталом труди се колико можеш. Моја раздвојеност од вас биће дуга и самотна … Буди стрпљива док не дођем, и чини најбоље што можеш. Не могу да пишем оно што желим, али веруј ми, моја најплеменитија осећања уперена су према свима вама.”⁹

Бог је наш пријатеш и у време невоље можемо имати поверења у Њега.

Упућено Еми Смит, 6. јуна 1832. године, из Гринвила, у Индијани: „Скоро сваки дан сам посећивао шумарак који је непосредно иза града, где могу да будем изолован од очију било ког смртника и тамо изливам сва осећања свог срца у размишљању и молитви. Призвао сам у мисли све прошле тренутке свог живота и остављен сам да тугујем и роним сузе жалости због своје лудости, дозволивши противнику моје душе да има толику моћ нада мном какву је имао у прошлости. Али Бог је милостив и опростио ми је грехе, и ја се радујем што шаље Утешитеља свима онима који верују и понизе се пред њим …

Трудићу се да будем задовољан својом судбином знајући да је Бог мој пријатељ. У њему ћу пронаћи утеху. Предао сам свој живот у Његове руке. Спреман сам да идем на Његов позив. Желим да будем са Христом. Мој живот нема вредности осим када чиним Његову вољу.”¹⁰

Упућено Еми Смит, 4. јуна 1834. године, са обала реке Мисисипи у западном Илиноису; пророк Џозеф је путовао са сшонским логором: „Понекад се свима нама, са неизрецивом бригом, мисли задржавају на нашим супругама и нашој деци – нашој родбини по телу, око којих су испреплетана наша срца – а такође на нашој браћи и пријатељима … Кажи оцу Смиту и целој породици и брату Оливеру [Каудерију] да се утеше и очекују дан када ће се искушења и невоље овог живота завршити, и када ћемо сви ми уживати у плодовима нашег рада ако издржимо верни до краја, што ће, ја се молим, бити срећна судбина свих нас.”¹¹

Упућено Еми Смит 4. новембра 1838. године, из Индипенденса, у Мисурију, где је био у затвору: „Моја драга и вољена сапутнице мојих недара у страдањима и невољи, желим да те обавестим да сам добро и да смо сви ми у добром духу у вези са личном судбином … Веома сам забринут за тебе и моју дивну децу. Срце ми плаче и крвари због браће и сестара и побијених људи Божјих … Шта Бог може да учини за нас, не знам, али надам се најбољем у свим приликама. Мада идем према смрти, уздаћу се у Бога. Какво насиље руља може извршити не знам, али очекујем да ће бити само мало или нимало отпора. Ах, нека нам се Бог смилује … Бог је поштедео неке од нас до сада; можда ће нам у извесној мери још указивати милост …

Не могу много сазнати о извесности ситуације у којој сам и само се могу молити за избављење док се она не рашчисти и да прихватим све као што јесте, са стрпљењем и постојаношћу. Надам се са свим поуздањем да ћете бити верни и одани. Не могу много да пишем у мом положају. Управљај свим стварима како ти околности и потребе налажу. Нека ти Бог да мудрост, обазривост и разборитост, за које имам разлога да верујем да ћеш [имати].

Ти малишани су предмет мог сталног размишљања. Кажи им да је отац ипак жив. Бог ће подарити да их поново види. О, Ема, … не остављај ни мене ни истину, него ме се сећај; ако те не видим поново у овом животу, нека Бог учини да се можемо срести на небу. Не могу да искажем своја осећања; срце ми је пуно. Збогом, о моја добра и одана Ема. Твој сам заувек, твој муж и одани пријатељ.”¹²

Упућено Еми Смит, 21. марта 1839. године, из затвора у Либертију, у Мисурију: „Моја драга Ема, веома добро познајем твоје муке и саосећам са тобом. Ако ми Бог поново буде сачувао живот да бих имао повластицу да бринем о теби, олакшаћу твоју бригу и напор да бих утешио твоје срце. Желим да на најбољи могући начин бринеш о породици. Верујем да ћеш учинити све што можеш. Било ми је жао када сам сазнао да је Фредерик болестан, али верујем да је поново добро и да сте сви добро. Желим да покушаш да нађеш времена да ми напишеш једно дугачко писмо и кажеш ми све што можеш, чак и да ли је стари Мајор још жив и шта кажу ти малишани који се каче око твог врата … Кажи им да сам у затвору да би њихови животи могли бити спашени …

Бог влада свим стварима у складу са својом вољом. Моје поуздање је у Њему. Спасење сопствене душе ми је најважније, пошто са сигурношћу поседујем знање о вечним стварима. Ако небеса оклевају, то ми ништа не значи. Морам одржати свој [брод] на безбедном правцу, што намеравам да учиним. Желим да и ви учините исто. Заувек ваш.”¹³

Упућено Еми Смит, 16. августа 1842. године, у близини Навуа, у Илиноису; пророк Џозеф се сакривао од својих непријатеља: „Узимам слободу да ти искажем своју искрену захвалност за две интересантне и утешне посете које си ми учинила током моје готово изгнаничке ситуације. Језик не може описати захвалност мог срца за топло и искрено пријатељство које си ми тиме исказала. Време које је прошло откако си отишла, до сада је веома пријатно; мој ум се савршено помирио са судбином, нека буде оно што мора бити …

Кажи деци да је отац за сада добро; и да је у жаркој молитви Свемогућем Богу за сопствену безбедност, и за тебе и за њих. Кажи мајци Смит да ће њеном сину бити добро, било у смрти или у животу; јер тако говори Господ Бог. Кажи јој да је се сећам све време, као и Луси [Џозефове сестре] и свих осталих. Сви морају бити добре воље … Ваш у журби, твој одани муж све до смрти, кроз целу вечност; заувек.”¹⁴

Предлози за проучавање и поучавање

Док будете проучавали ово поглавље или се припремали за подучавање, размотрите следеће идеје: За додатну помоћ видети странице VII-XII..

Укратко прегледајте ово поглавље, обраћајући пажњу на осећања Џозефа Смита према Еми и њиховој деци. О чему његов пример поучава у вези са тим како треба да говоримо и поступамо у својим породицама? Шта можемо научити из напора Џозефа и Еме Смит да пишу једно другом и да виде једно друго? Које су неке ствари које сте учинили да бисте члановима породице показали да их волите?
Пророк Џозеф рекао је Еми да је „заувек прави и веран пријатељ [њој] и деци,” и захвалио јој се за њено „топло и од срца пријатељство” (стр. 248, 252). Шта мужеви и жене могу урадити да би неговали своје пријатељство?
У својим писмима, Џозеф Смит је показао поверење у Ему, изражавајући уверење да ће доносити добре одлуке и чинити све што може како би бринула о породици (стр. 251). Како такви изрази поверења могу утицати на однос између мужа и жене?
Прочитајте поруку пророка Џозефа упућену његовој деци у другом пасусу на стр. 252). Како је она помогла његовој деци да приме ту вест? Шта родитељи могу учинити током периода искушења, да би показали својој деци да имају веру у Бога?
Прегледајте изразе Џозефа Смита о поверењу у Бога, који се налазе на стр стр. 249-252. Одредите неколико од тих израза који су вас посебно дотакли? Како те истине можете применити у свом животу?

Повезани стихови из Светих писама: 1. Књ. Мојсијева 2:24; 1 Посл. Коринћанима 11:11; Посл. Ефесцима 5:25; Mocијa 4:14–15; УИЗ 25:5, 9, 14; 68:25–28