Праведни судија
Постоји само један начин да праведно судимо, као што Исус Христ чини, а то је да будемо попут Њега.
У своме смртничком животу Исус Христ је био судија пун љубави, изузетно мудар, обазрив и стрпљив. У Светим писмима је познат као „праведни судија“ (2. Tимотију 4:8; Moјсије 6:57), а његов савет нама је да и ми судимо праведним судом (видети Превод Џозефа Смита, Maтеј 7:1–2 [у Maтеју 7:1, фуснота a]) и да се уздамо у онога Духа који нас наводи да добро чинимо и да судимо праведно (видети УИЗ 11:12).
Да би нам помогао да судимо попут њега, дао је овај савет дванаесторици Нефијаца: „Ви ћете бити судије овом народу, у складу са судом који ћу вам ја дати, који ће бити праведан. Стога, какви људи морате бити? Заиста, кажем вам, онакви као што сам ја” (3. Нефи 27:27; курзив додат). Понекад заборавимо да када је дао савет да будемо попут њега, било је то у смислу како праведно да судимо.
Неправедни суд
Срамотни пример неправедног суда налазимо у причи о изгубљеној овци када су фарисеји и књижевници непромишљено осудили Спаситеља и његовог пратиоца за вечером, говорећи: „Овај прима грешнике и једе с њима (Лука 15:2) - несвесни чињенице да су и сами грешници. Срца oбузетих осудом, књижевници и фарисеји никада нису спознали радост због спашавања изгубљене овце.
Такође су „књижевници и фарисеји” (Joван 8:3) били ти који су довели „жену ухваћену у прељуби“ пред Спаситеља да би видели да ли ће јој судити према Мојсијевом закону (видети стих 5). Знате остатак приче, како их је понизио због неправедног суда и како су били осуђени сопственом савешћу те одоше „један по један” (стих 9; курзив додат). Тада је рекао жени да је ни он не осуђује, да иде и да више не греши. А жена је од тог трена величала Бога и поверовала је у његово име (видети Превод Џозефа Смита, Joван 8:11 [у Joван 8:11, фуснота ц]).
Природни мушкарац и жена у сваком од нас теже да осуђују друге и да суде неправедно или лицемерно. То се чак догодило Јакову и Јовану, двојици Спаситељевих апостола. Разгневили су се када су видели да се становници самарјанског села са непоштовањем односе према Спаситељу (видети Лука 9:51–54):
„А кад [они] видеше, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби као и Илија што учини?
А он окренувши се запрети им и рече: не знате каквога сте ви духа.
Јер син човечиј није дошао да погуби душе човечије него да сачува” (стихови 54–56).
Данашње „редовне судије“ (УИЗ 107:74), наши бискупи и председници огранака, требало би да избегавају икакву сличну побуду да суде попут Јакова и Јована у тој ситуацији. Праведан судија ће на признање реаговати са саосећањем и разумевањем. Млади који су погрешили, требало би из бискупове канцеларије да изађу осећајући, захваљујући бискупу, Спаситељеву љубав и обасјани радошћу и исцелитељском моћу помирења - никад посрамљени или изложени презиру. Иначе би бискуп ненамерно отерао залуталу овцу дубље у пустињу (видети Лука 15:4).
Дисциплиновање
Међутим, саосећање не поништава потребу за дисциплиновањем. Реч дисциплина долази од латинске речи discere, „учити,“ или discipulus, „онај који учи“, што значи да је ученик студент и следбеник.1 Дисциплиновати на Господњи начин значи поучавати са љубављу и стрпљењем. У Светим писмима Господ често користи реч корити, када је реч о дисциплиновању (за пример, видети Moсија 23:21; УИЗ 95:1). Реч корити долази од латинског castus, што значи „чедан или чист“, и корити значи прочистити.”2
У свету је земаљски судија онај који осуђује човека и закључава га у тамницу. Насупрот томе, Мормонова књига поучава да када намерно починимо грех, када намерно грешимо, постајемо „сами себи судије“ (Aлма 41:7) и сами себе шаљемо у духовну тамницу. Иронично, јавни судија у овом случају држи кључеве који откључавају главна врата затвора. „Јер прекором припремам пут за избављење њихово у свему од искушења“ (УИЗ 95:1; курзив додат). Поступци праведног судије су милостиви, пуни љубави, искупљујућу, без осуде.
Млади Џозеф Смит је био кажњен четворогодишњим периодом искушења пре него што је добио златне плоче, „јер ниси држао заповести Господње.”3 Касније, када је Џозеф Смит изгубио 116 страница рукописа, поново је био кажњен. Иако се искрено кајао, Господ му је ипак на кратко време одузео повластице јер „кога љубим онога и карам да му се греси опросте” (УИЗ 95:1).
Џозеф је рекао: „Анђео је био пресрећан када ми је вратио Урим и Тумим и рекао ми је да је Бог задовољан мојом верношћу и понизношћу, те да ме воли због мог кајања и ревности у молитви.”4 Због тога што је Господ хтео да Џозефа поучи лекцији која ће га променити, од њега је захтевао болну жртву - жртва је неопходан део дисциплиновања.
Жртва
„У древним временима, жртва је значила учинити нешто или некога светим,”5 повезујући то, на међусобно зависан начин са дефиницијом речи корити - „прочистити“ Такође, у древном Израелу опроштај је долазио уз помоћ приношења жртви за грех или преступ, или жртвовање.6 Жртвовање није само указивало на ту „велику и последњу жртву” (Aлма 34:14) него је подстакло дубљи осећај захвалности за Спаситељево помирење. Неспремност на жртву као део нашег покајања исмева или умањује Његову већу жртву за исти грех и банализује Његову патњу - безобзиран знак незахвалности.
С друге стране, због те ироније заправо стичемо нешто од вечне вредности - Његову милост и праштање и на крају „све што Отац има” (УИЗ 84:38). Како део процеса покајања, жртвовање је попут лековитог мелема који помаже да се „грижа савести” (Aлма 42:18) замени „умирење[м] савести(Moсија 4:3). Без жртвовања, особи може бити тешко да опрости самој себи због трајне свести о нечем задржаном.7
Родитељ као праведан судија
И док ће неки од нас бити позвани на место редовних судија, начела праведног суда односе се на све нас, посебно родитеље који имају свакодневну прилику да користе та начела код своје деце. Ефикасно поучавање детета је сама суштина доброг родитељства, а дисциплиновање са љубављу је главна одлика праведног судије.
Председник Џозеф Ф. Смит је поучио: „Ако се деца инате и тешко их је обуздати, будите стрпљиви са њима све док их не победите љубављу, … и тада можете [обликовати] њихову личност онако како желите.”8
Интересантно је да за поучавање о васпитању пророци, чини се, увек спомињу христолике особине. Учење и звети дају нам овај добро познати савет о васпитању:
„Никаква власт ни утицаj не смеjу се присваjати снагом свештенства, већ jедино уверавањем, трпељивошћу, племенитошћу и благошћу, и љубављу искреном.
Добротом и чистим знањем коjе ће знатно проширити душу, без лицемерjа и без лукавства —
Покаткад корећи са оштрином, кад на то подстакне Дух Свети, а тада исказуjући пораст љубави после тога” (УИЗ 121:41–43).
Ови стихови уче нас да коримо „кад на то подстакне Дух Свети,” не кад нас подстакне љутња. Свети Дух и љутња не иду једно с другим зато што „онај ко има духа препирке није од мене, већ је од ђавола, који је отац препирке, и он подстиче срца људска да се у срџби препиру једни са другима” (3. Нефи 11:29). Председник Џорџ Алберт Смит је поучио да „нељубазне ствари обично нису изговорене надахнућем од Господа. Дух Господњи је дух љубазности, то је дух стрпљивости, то је дух милосрђа и љубави и стрпљења и трпељивости …
… Али ако имамо духа који проналази грешке … на деструктиван начин, који никада не долази као исход пратње Духа нашег Небеског оца и увек је штетан.
… Љубазност је моћ коју нам је Бог дао за откључавање тешког срца и смиривање тврдоглаве душе.”9
Прави идентите наше деце
Када је Спаситељ посетио Нефијце, учинио је нешто необично с децом:
„И догоди се да Он поучаваше и послуживаше деци из мноштва … , и Он одреши језике њихове, а она говораху очевима својим велике и чудесне ствари …
… и они видеше и чуше ту децу, да, чак одојчад отвараху уста своја и говораху чудесне ствари” (3. Нефи 26:14, 16).
Можда и више од отварања уста одојчади, Господ је отворио очи и уши њихових запањених родитеља. Ти родитељи су примили невероватан дар да баце поглед у вечност и виде прави идентитет и предсмртничку личност своје деце. Није ли то заувек променило начин на који родитељи виде своју децу и односе се према њима? Волим ову верзију цитата који се приписује Гетеу: „Онако како видите [дете], тако се према њима понашате, а како се према њима понашате, такви постају.”10 Имати на уму прави идентитет детета је дар предвиђања који божански надахњује визију праведног судије.
Закључак
Председник Томас С. Монсон нас је поучио: „Нека никада проблем који решавате не постане важнији од особе коју волите.”11 То начело је веома важно да бисте постали праведан судија, посебно са сопственом децом.
Постоји само један начин да праведно судимо, као што Исус Христ чини, а то је да будемо попут Њега. Стога, „какви мушкарци [и жене] морате бити? Заиста, кажем вам, онакви као што сам ја” (3. Нефи 27:27). У име Исуса Христа, амен.