2010–2019
Покајање: радостан избор
октобар 2016.


Покајање: радостан избор

Покајање није само могуће него је и радосно због нашег Спаситеља.

Моја драга браћо и сестре, када сам имао 12 година, моја породица је живела у Гетеборгу, приобалном граду у јужној Шведској. Да објасним, то је родни град мог драгог колеге, старешине Пера Г. Малма,1 који је летос преминуо. Недостаjе нам. Захвални смо за његову племенитост и његову племениту службу као и за пример његове апсолутно предивне породице. И свакако се молимо Богу да приме најобилније благослове.

Пре педесет година присуствовали смо црквеним састанцимау великој, преуређеној кући. Једне недеље мој пријатељ Стефан,2 једини други ђакон у огранку, поздравио ме је у цркви са одређеним узбуђењем. Отишли смо у суседни додатни простор капеле и он је из свог џепа извукао велику петарду и неколико шибица. Дечачки храбро узео сам петарду и запалио дуги сиви фитиљ. Намеравао сам да угасим фитиљ пре него што експлодира. Али када сам у том покушају опекао прсте, испустио сам петарду. Стефан и ја ужаснуто смо гледали како фитиљ и даље гори.

Петарда је експлодирала и сумпорни дим испунио суседни простор и капелу. Брзо смо почистили распршене остатке петарде и отворили прозоре како бисмо излуфтирали, наивно се надајући да нико неће приметити. На срећу, нико није био повређен и није било штете.

Кад су чланови дошли на састанак, осетили су интезиван мирис. Није га било тешко осетити. Мирис је омео свету природу састанка. Пошто су постојала само два ђакона, и у ономе што се може описати само као подвојено размишљање, поделио сам причест, а ипак се нисам осећао достојним да га узмем. Кад ми је посуда са причесним симболима понуђена, нисам узмео ни хлеб ни воду. Осећао сам се ужасно. Било ми је непријатно и знао сам да оно што сам учинио није мило Богу.

После цркве, председник огранка, Франк Линдберг, отмен старији човек седе косе, позвао ме је у његову канцеларију. Када сам сео, погледао ме љубазно и рекао како је приметио да нисам узео причест. Упитао је зашто. Претпостављам да је знао зашто. Био сам сигуран да сви знају шта сам учинио. Пошто сам му рекао, упитао је како се осећам. Оклевајући, са сузама, рекао сам да ми је жао и да знам да сам изневерио Бога.

Председник Линдберг је отворио похабан примерак Учења и завета и замолио ме да прочитам неке подвучене стихове. Прочитао сам наглас следеће:

„Ево ко се обрати од греха својих, опроштено му је, и ја Господ, више их не спомињем.

По овому познате да ли се човек обратио од греха својих - ево, ако их исповеди и ако их се окане.”3

Никада нећу заборавити саосећајни смешак председника Линдберга кад сам подигао поглед по завршетку читања. Саосећајно ми је рекао да сматра како је у реду да наставим да узимам причест. Док сам одлазио из његове канцеларије, осећао сам неописиву радост.

Таква је радост је један од припадајућих исхода покајања. Израз покајати се подразумева „схватити нешто после” и указује на „промену.”4 На шведском је то реч omvänd, што једноставно значи „окренути се.”5 Хришћански писац Ц. С. Луис, писао је о потреби за променом и о методи промене. Изјавио је да покајање укључује „враћање на прави пут. Погрешно сабирање може се исправити,”рекао је, „али само враћањем док се не пронађе грешка и радом поново од те тачке, никада само настављајући даље.6 Промена нашег понашања и враћање на „прави пут” су део покајања, али само део. Право покајање такође укључује окретање нашег срца и воље Богу и одбацивање греха.7 Како је објашњено у Језекиљу, покајање значи да се особа „обрати од греха и стане чинити суд и правду и да врати залог и стане ходити по уредбама животним не чинећи безакоња.”8

А ипак, и ово је непотпун опис. Не препознаје на прави начин моћ која покајање чини могућим, помирбеном жртвом нашег Спаситеља. Право покајање мора укључивати веру у Господа Исуса Христа, веру да нас Он може променити, веру да нам може опростити и веру да ће нам помоћи да избегнемо више грешака. Таква врста вере чини Његово помирење ефикасним у нашем животу. Када схватимо „мало касније” и „окренемо се” уз Спаситељеву помоћ, можемо осетити наду у његовим обећањима и радост због опроштаја. Без Откупитеља, припадајуће надање и радост ишчезавају, а покајање постаје једноставно јадно прилагођавање понашања. Али примењујући веру у њега постајемо обраћени Његовој способности и спремности да опрости грех.

Председник Боjд К. Пакер потврдио је обећања покајања испуњена надом у априлу 2015. на својој последњој генералној конференцији. Описао је моћ Спаситељевог помирења да исцели у ономе што ја сматрам суштином мудрости стечене у пола века апостолске службе. Председник Пакер је рекао: „Помирење не оставља трагове, нити стазе. Оно што поправља је поправљено. … Оно једноставно исцељује, а оно што исцели остаје исцељено.“9

Наставио је:

„Помирење, које може да обнови свакога од нас, не оставља ожиљке. То значи да није важно шта смо урадили и где смо били, или како се нешто догодило, ако се заиста покајемо [Спаситељ] је обећао да ће извршити помирење. А када је извршио помирење, то је решено. …

… Помирење … може очистити сваку мрљу без обзира на то колика је или колико дуго траје или колико пута је поновљена.”10

Домашај Спаситељевог помирења је бескрајан у ширини и дубини, за вас и за мене. Али, оно нам никада неће бити наметнуто. Као што је пророк Лехи објаснио, пошто смо довољно поучени да распознајемо добро од зла,11 слободни смо да изаберемо слободу и вечни живот по великом посреднику свих људи, или да изаберемо ропство и смрт.12 Другим речима, покајање је избор.

Ми можемо - и понекад то чинимо - да донесемо другачије одлуке. Такве одлуке, саме по себи, не морају бити неисправне, али нас спречавају да постанемо истински покајани и тако заустављају наше тражење правог покајања. На пример, можемо изабрати да кривимо друге. Као 12-годишњак у Гетеборгу, могао сам окривити Стефана. Он је био тај који је донео велику петарду и шибице у цркву. Али окривљавање других, чак и оправдано, омогућава нам да налазимо изговоре за своје понашање. Чинећи то, одговорност за своје поступке пребацујемо на друге. Кад пребацујемо одговорност, смањујемо своју потребу и способност да делујемо. Претварамо се у несрећне жртве, уместо у независне и активне особе.13

Још једна одлука која спречава покајање је умањивање наших грешака. У догађају са петардом у Гетеборгу нико није био повређен, није се догодила трајна штета и састанак је свеједно био одржан. Било би лако рећи да није било разлога за покајање. Али, умањивање наших проблема, чак и ако непосредне последице нису очигледне, уклања мотивацију за променом. Такво размишљање спречава нас да видимо како наше грешке и греси имају вечне последице.

Још један начин је сматрати да наши греси нису важни зато што нас Бог воли без обзира на оно што чинимо. Искушење је веровати ономе чему је лукави Нехор поучавао људе у Зарахемли: „Да ће се у последњи дан спасити сав род људски, и да се не морају плашити ни дрхтати, … и на свршетку сви ће људи имати живот вечни.”14 Али ова заводљива идеја је лажна. Бог нас заиста воли. Међутим, оно што чинимо важно је и Њему и нама. Дао нам је јасне смернице о томе како треба да се понашамо. Називамо их заповестима. Његово одобравање и наш вечни живот зависе од нашег понашања, укључујући нашу спремност да понизно тражимо право покајање.15

Осим тога, одричемо се правог покајања када бирамо да раздвојимо Бога од његових заповести. Заправо, да причест није света, не би било важно што је мирис петарде ометао тај причесни састанак у Гетеборгу. Треба да пазимо да не занемарујемо грешно понашање умањујући или одбацујући Божје ауторско право на Његове заповести. Право покајање тражи препознавање Спаситељеве божанске природе и истинитости Његовог дела последњих дана.

Уместо изговора, изаберимо покајање. Захваљујући покајању, можемо доћи к себи, попут изгубљеног сина у параболи,16 и размишљати о вечној важности наших поступака. Када разумемо како наши греси могу утицати на нашу вечну срећу, не само да се искрено кајемо, већ е такође трудимо да постанемо бољи. Када се суочавамо са искушењима, вероватније ћемо се упитати, речима Вилијама Шекспира:

Шта освајам ако стекнем оно што тражим?

Сан, дах, талог пролазне радости:

Ко купује тренутно весеље да би плакао недељу дана?

Или продаје вечност да би добио играчку?17

Ако смо ради играчке изгубили вечност из вида, можемо изабрати да се покајемо. Због помирења Исуса Христа имамо још једну прилику. Метафорички, можемо заменити играчку коју смо непромишљено купили и добити поново наду у вечности. Као што је Спаситељ објаснио: „Јeр, гле, Господ Откупитељ твој поднесе смрт у телу. Поднесе он, дакле, бол свих људи, да се сви људи покају и к Њему дођу.”18

Исус Христ може да опрости јер је платио цену за наше грехе.19

Наш Откупитељ бира да опрости због свог неупоредивог саосећања и љубави.

Наш Спаситељ жели да опрости јер је то једна од његових божанских одлика.

И, пошто је Он Добри пастир, радостан је када изаберемо да се покајемо.20

Чак и када осећамо божанску тугу због својих поступака,21 када изаберемо да се покајемо, одмах позивамо Спаситеља у свој живот. Као што је пророк Амулек поучавао: „Крените и више не отврд[њујете] срца своја. Јер, гле, сада је време и дан спасења вашег. Покајете ли се и не отврднете срца своја, тај велики план откупљења сместа ће се извршити на вама.”22 Можемо осетити божанску тугу због наших поступака и истовремено осетити радост због примања Спаситељеве помоћи.

Чињеница да се можемо покајати јесте добра вест Јеванђеља!23 Кривица се може уклонити.24 Можемо бити испуњени радошћу, примити „опрост греха својих и умирење савести.”25 Можемо се ослободити осећаја очаја и ропства греху. Можемо се испунити чудесним светлом Божјим и ослободити се бола.26 Покајање није само могуће, већ и радосно због нашег Спаситеља. Још увек се сећам како сам се осећао у канцеларији председника огранка након догађаја са петардом. Знао сам да ми је опроштено. Осећај кривице је нестао, моје тмурно расположење се поправило и осећао сам лакоћу у срцу.

Браћо и сестре, на крају ове конференције позивам вас да осећате више радости у свом животу: радост због сазнања да је помирење Исуса Христа стварно; радост због Спаситељеве способности, спремности и жеље да опрости и радост због избора да се покајемо. Следимо Спаситељев савет да „с радошћу [црпимо] воду из извора свог спасења.”27 Надам се да ћемо изабрти да се покајемо, одбацимо своје грехе и окренемо своја срца и вољу како бисмо следили нашег Спаситеља. Сведочим о његовој живој стварности. Сведок сам и стални прималац његове неупоредиве милости, саосећања и љубави. Молим се да откупљујући благослови Његовог помирења могу бити ваши сада - и стално током живота,28 као што су моји. У име Исуса Христа, амен.

Напомене

  1. Старешина Пер Госта Малм (1948–2016) служио је као врховна власт Седамдесеторице од 2010. до смрти. Иако је рођен у Јонкопингу, у Шведској, са супругом Агнетом настанио се у Гетеборгу, такође у Шведској. У свом изванредном говору на генералној конференцији у октобру 2010. старешина Малм је такође говорио о својим успоменама из Гетеборга (видети „Rest unto Your Souls,” Liahona, нов. 2010, 101–102).

  2. Иако Стефан није право име мог пријатеља, прича је коришћена уз дозволу.

  3. УИЗ 58:42–43.

  4. Грчка реч metanoeo дословно значи „‘схватити нешто после’ (meta, ‘после,’ указујући на ‘промену,’ noeo, ‘схватити’; nous, ‘ум, седиште моралног размишљања’)” (видети James Strong, The New Strong’s Expanded Exhaustive Concordance of the Bible [2010], Greek dictionary section, стр. 162).

  5. Мој превод omvänd. Om може се превести као „около.” Vänd може се превести као „окренути се.”

  6. C. S. Lewis, The Great Divorce (1946), стр. 6. У уводу књиге Луис је написао да неки људи покушавају да уједине Небо и пакао уместо да изаберу једно или друго. Он каже да неки од нас мисле да ће „развој или прилагођавање или прочишћење некако претворити зло у добро. … Сматрам да је то уверење ужасна грешка. … Не живимо у свету где су сви путеви полупречници круга и где ће се све, ако се довољно дуго следи, стога постепено приближавати центру и на крају сусрести у њему. …

    … Не мислим да сви који изаберу погрешан пут пропадају; али њихово спасавање се не састоји у томе да се поново ставе на прави пут … Зло се може разорити, али се не може ‘развити’ у добро. В Време га не исцељује. Чаролија мора да се одмотава, мало по мало, … иначе не” (5–6).

  7. Видети Bible Dictionary, „Repentance.”

  8. Језекиљ 33:14–15.

  9. Сведочанство председника Бојда К. Пакера на састанку вођства у вези са априлском генералном конференцијом 2015, није у целости објављено. Ове речи налазе се у мојим личним белешкама, које сам тада записао.

  10. Boyd K. Packer, „The Plan of Happiness,” Liahona, мај 2015, стр. 28.

  11. 2. Нефи 2:5.

  12. 2. Нефи 2:27.

  13. Видети 2. Нефи 2:26.

  14. Aлма 1:4. Нехор и његови следбеници нису веровали у покајање (видети Aлмa 15:15).

  15. Видети Russell M. Nelson, „Divine Love,” Liahona, феб. 2003, стр. 12–17.

  16. Видети Лука 15:17; такође стихови 11–24.

  17. William Shakespeare, The Rape of Lucrece, редови 211–214.

  18. УИЗ 18:11.

  19. Видети Исаија 53:5.

  20. Видети Лука 15:4–7; УИЗ 18:10–13.

  21. Истинско покајање укључује „побожну жалост” (2. Коринћанима 7:10). Старешина M. Расел Балард је поучио: „За оне који су залутали Спаситељ је омогућио пут повратка. Али он није безболан. Покајање није лако; потребно је време - болно време!” („Keeping Covenants,” Ensign, мај 1993, стр. 7). Старешина Ричард Џ. Скот такође је поучио, „Понекад су кораци покајања у почетку тешки и болни” („Finding Forgiveness,” Ensign, мај 1995, стр. 77). Док су побожна туга и бол укључени у процес покајања, евентуални исход је радостан када се осети опроштај греха.

  22. Aлма 34:31; курзив додат.

  23. Видети Bible Dictionary, „Gospels.”

  24. Eнош 1:6.

  25. Moсија 4:3.

  26. Moсија 27:29.

  27. Исаија 12:3.

  28. Видети Moсија 26:29–30. Док Бог обећава драговољан опроштај, када намерно грешимо и рачунамо на Спаситељеву милост да нам омогући лако покајање одвратно је Богу (видети Јеврејима 6:4–6; 10:26–27). Старешина Ричард Џ. Скот је рекао: „Радосне вести за било кога ко жели да се ослободи последица лоших избора из прошлости јесте да Господ гледа на слабости другачије у односу на побуну. Док Господ упозорава да ће непокајана побуна навући казну, када Господ говори о слабостима, то је увек са милошћу” („ Лична снага преко помирења Исуса Христа,” Liahona, нов. 2013, стр. 83).