Четврти спрат, последња врата
Бог „награђује оне који Га ревносно траже“, стога наставите да куцате. Сестре, не одустајте. Тражите Бога свим срцем.
Моје драге сестре, драге пријатељице, колико смо само благословени што смо се поново окупили на овој глобалној конференцији под смерницама и вођством нашег драгог пророка и председника, Томаса С. Монсона. Председниче, волимо вас и подржавамо! Знамо да волите сестре у овој Цркви.
Волим да присуствујем овом дивном заседању генералне конференције посвећеном сестрама у Цркви.
Сестре, када вас видим, не могу да не помислим на жене које су толико утицале на мој живот: баку и мајку које су прве прихватиле позив да дођу и виде у чему је суштина Цркве.1 Ту је и моја вољена супруга, Харијет, у коју сам се заљубио чим сам је угледао. Ту је и Харијетина мајка, која се прикључила Цркви недуго пошто је изгубила мужа који је боловао од рака. Затим моја сестра, моја ћерка, моја унука и моја праунука - све оне имају прочишћујући утицај на мене. Оне заиста уносе сунце у мој живот. Инспиришу ме да будем бољи човек и црквени вођа већег разумевања. Колико би мој живот био другачији без њих!
Можда је оно што ме највише чини понизним сазнање да се исти утицај понавља милион пута у Цркви кроз способности, таленте, интелигенцију и сведочанство жена које имају веру попут вас.
Сад, неке од вас можда сматрају да не заслужују такве похвале. Можда мислите да сте превише безначајне да бисте имале значајан утицај на друге. Можда чак и не мислите да сте „жена вере“ јер се понекад борите са сумњом или страхом.
Данас бих желео да се обратим свима онима који су се икада тако осетили - а то вероватно укључује све нас у неком тренутку. Желео бих да говорим о вери - шта је она, шта може а шта не може да учини, и шта ми треба да учинимо да бисмо покренули моћ вере у свом животу.
Шта је вера
Вера је чврсто уверење у нешто у шта верујемо - уверење које је тако јако да нас покреће да чинимо оно што иначе не бисмо чинили. „Вера је, пак, тврдо чекање онога чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.”2
Док ово има смисла верујућим људима, често је збуњујуће за не који нису верници. Они одмахују главом и питају: „Како неко може бити сигуран у оно што не може да види?“ За њих је то доказ о ирационалности религије.
Оно што су пропустили да схвате јесте да постоји више начина на које можемо видети, а не само очима. Постоји више начина да се осећа него само рукама, више начина да се чује него само ушима.
То је нешто попут искуства девојчице која је шетала са својом баком. Песма птица је била величанствена за девојчицу, и она је указивала баки на сваки звук.
„Јеси ли чула?“ понављала је девојчица. Али бака је била наглува и није могла да разазна звуке.
На крају, бака је клекнула и рекла: „Извини душо. Бака не чује баш добро.“
Разочарана, девојчица је обухватила бакино лице рукама, пажљиво је погледала у очи, и рекла: „Бако, слушај боље!“
Ова прича садржи лекције и за оне који не верују и за вернике. Само зато што не можемо да чујемо нешто, не значи да нема шта да се чује. Две особе могу слушати исту поруку или читати исти стих из Светих писама, и једна може да осети сведочанство Духа, док друга не може.
С друге стране, у нашим напорима да помогнемо нашим вољенима да доживе глас Духа и велику, вечну и узвишену лепоту јеванђеља Исуса Христа, рећи им да „слушају боље“ можда није најкориснији начин за успостављање комуникације.
Можда је најбољи савет, за све који желе да увећују веру, да слушају другачије. Апостол Павле нас охрабрује да тражимо глас који говори нашем духу, не само нашим ушима. Он је поучио: „A телесни човек не разуме што је од Духа Божијега; jeр му се чини лудост и не може да разуме, jeр треба духовно да се разгледа.”3 Или треба узети у обзир речи Сент Егзиперијевог Малог принца, који је рекао: „Човек само срцем види јасно. Све што је важно невидљиво је очима.”4
Моћ и ограничења вере
Понекад није лако развити веру у духовне ствари док живимо у физичком свету. Међутим, вредно је труда због тога што моћ вере у нашим животима може бити значајна. Света писма нас поучавају да су вером светови обликовани, воде растављане, мртви подизани, реке скретане са свог тока и планине померане.5
Ипак, неки би могли питати: „Ако је вера толико моћна, зашто не могу добити одговор на искрену молитву? Не треба ми да раставим море или да померим планину. Само желим да оздравим или да моји родитељи опросте једно другом или да се мој вечни сапутник појави на мом прагу са букетом цвећа у једној руци и вереничким прстеном у другој. Зашто моја вера не може то да постигне?”
Вера јесте моћна, и често резултира чудима. Али без обзира на то колико вере имамо, постоје две ствари на које вера не може да утиче. Као прво, не може да крши слободу избора друге особе.
Једна жена се годинама молила да се њена одлутала ћерка врати у стадо Христово и осећала се обесхрабрено што су њене молитве наизглед остале без одговора. Било јој је посебно болно када је слушала о другој одлуталој деци која су се покајала због својих путева.
Проблем није био у недостатку молитве или мањку вере. Само је требало да схвати да, ма колико то болно било за нашег Оца на небесима, Он никога неће терати да изабере пут праведности. Бог није приморвао своју децу у предсмртничкм свету да Га следе. Колико мање ће приморавати нас сада док путујемо кроз овај смртнички живот?
Бог ће нас позивати, уверавати. Бог ће нас неуморно саветовати са љубављу, надахнућем и охрабрењем. Али Бог нас никада неће приморавати - што би поткопавало Његов велики план за наш вечни напредак.
Друга ствар на коју вера не може да утиче је да своју вољу наметнемо Богу. Не можемо Га присилити да се повинује нашим жељама - без обзира на то колико мислимо да смо у праву или колико се искрено молимо. Узмите у обзир Павлово искуство, који се молио Господу више пута да га ослободи искушења, ког је назвао „жалац у месо“. Али то није била Божја воља. На крају је Павле схватио да је његово искушење благослов, и захвалио се Богу што није одговорио на његову молитву онако како се надао.6
Поверење и вера
Не, сврха вере није да мења Божју вољу него да нас оспособи да делујемо у складу са Божјом вољом. Вера је поверење - поверење да Бог види оно што ми не можемо и да зна оно што ми не знамо.7 Понекад, веровање сопственој визији и расуђивању није довољно.
Научио сам то као пилот, у етренуцима када сам морао да летим по густој магли или кроз облаке и могао да видим само неколико метара испред себе. Морао сам да се ослањам на инструменте који су ми показивали где сам и где летим. Морао сам да слушам глас контроле ваздушног саобраћаја. Морао сам да се ослањам на смернице некога са више тачних информација него што сам ја имао. Некога кога нисам могао да видим али у кога сам научио да верујем. Некога ко је могао да види оно што ја нисам могао. Морао сам да верујем и делујем у складу са тим да бих безбедно стигао на своје одредиште.
Вера значи да немамо поверења само у Божју мудрост него и у Његову љубав. Значи веровати да нас Бог воли савршено, да је све што чини - сваки благослов који нам даје и сваки благослов који повуче на неко време - за нашу вечну срећу.8
Са таквом вером, иако не можемо разумети зашто се одређене ствари догађају или зашто су неке молитве без одговора, можемо знати да ће на крају све имати смисла. „Онима који љубе Бога све иде на добро.”9
Све ће бити исправљено. Све ће бити добро.
Можемо бити сигурни да ћемо примити одговоре, и можемо бити сигурни не само да ћемо бити задовољни одговорима, него да ћемо бити преплављени благодаћу, милошћу, великодушношћу и љубављу које наш небески Отац има за нас, своју децу.
Само наставите да куцате
До тада, ходамо са онолико вере колико имамо,10 увек настојећи да увећамо своју веру. Понекад то није лак задатак. Они који су нестрпљиви, непосвећени или немарни могу открити да је вера недостижна. Они који се лако обесхрабрују или одвраћају тешко да је могу доживети. Веру примају скромни, марљиви, истрајни.
Примају је они који плаћају цену верности.
Ова истина је илустрована у искуству двојице младих мисионара који су служили у Европи, у области у којој је било мало обраћеничких крштења. Претпостављам да би им било разумљиво да мисле да оно што су радили не би направило велику разлику.
Али ова двојица мисионара су имала веру, и били су предани. Имали су став да ако нико не слуша њихове поруке, то је зато што нису дали све од себе.
Једног дана су имали осећај да треба да говоре са станарима једне добро одржаване четвороспратнице. Почели су са првим спратом и куцали су на сва врата, представљајући своју спасоносну поруку о Исусу Христу и обнови Његове Цркве.
Нико на првом спрату није хтео да их слуша.
Како је лако било рећи: „Трудили смо се. Доста је било. Покушајмо у другој згради.“
Али ова двојица мисионара су имала веру и била су спремна да раде, па су покуцали на сва врата на другом спрату.
Опет нико није хтео да слуша.
Исто је било и на трећем спрату. А тако и на четвртом - то јест, док нису покуцали на последња врата четвртог спрата.
Када су се врата отворила, једна млада девојка им се насмешила и замолила их да сачекају док не поразговара са мајком.
Њена мајка је имала само 36 година, недавно је изгубила супруга и није била расположена за разговор са мормонским мисионарима Стога је својој ћерци рекла да им каже да иду.
Али ћерка је преклињала. „Ови младићи су тако фини,“ рекла је. И трајаће само неколико минута.
Мајка је невољно пристала. Мисионари су предали своју поруку и дали мајци да прочита једну књигу - Мормонову књигу.
Након што су отишли, мајка је одлучила да ће прочитати барем неколико страница.
За неколико дана завршила је целу књигу.
Недуго после тога, ова предивна породица са самохраном мајком ушла је у воде крштења.
Када је мала породица дошла у свој локални огранак у Франкфурту, у Немачкој, један млади ђакон је приметио лепоту једне од ћерки и помислио: „Ови мисионари изванредно обављају свој посао!“
Име младог ђакона било је Дитер Ухдорф. А шармантна млада жена - она која је преклињала мајку да саслуша мисионаре - има небеско име Харијет. Заволе је сви који је упознају док ме прати на мојим путовањима. Благословила је животе многих људи својом љубављу према Јеванђељу и својом сјајном личношћу. Она је заиста сунце мог живота.
Колико пута сам излио своје срце у знак захвалности за двојицу мисионара који се нису зауставили на првом спрату! Често изливам своје срце у захвалности за њихову веру и рад. Колико пута сам се захвалио што су били упорни - чак до четвртог спрата, последњих врата.
Отвориће вам се
У трагању за трајном вером, у потрази за повезивањем са Богом и Његовом сврхом, сетимо се Господњег обећања: „Куцаjте и отвориће вам се.”11
Да ли ћемо одустати пошто смо покуцали на једна или двоја врата? Након једног или два спрата?
Или ћемо наставити да тражимо док не стигнемо до четвртог спрата, последњих врата?
Бог „плаћа онима који га траже,”12 али награда обично није иза првих врата. Стога, треба да наставимо да куцамо. Сестре, не одустајте. Тражите Бога свим срцем. Користите веру. Ходајте у праведности.
Обећавам вам да ако то будете чиниле - и то до четвртог спрата, последњих врата - примићете одговоре које тражите. Наћи ћете веру. И једнога дана бићете испуњене светлошћу која постаје „све блиставија до дана савршенства.”13
Моје вољене сестре у Христу, Бог је стваран.
Он живи.
Он Он вас воли.
Он вас познаје.
Он вас разуме.
Зна за неме молитве вашег срца.
Није вас напустио.
Неће вас оставити.
То је моје сведочанство и апостолски благослов свима вама које у свом срцу и души осећате ту узвишену истину. Живите у вери, драге пријатељице, драге сестре, и Господ, Бог очева наших умножиће вас још хиљаду пута и благословити као што је обећао!14
Остављам вам своју веру, своје уверење, и своје сигурно и непоколебљиво сведочанство да је ово дело Божје. У свето име нашег вољеног Спаситеља, у име Исуса Христа, амен.