Изасланици Цркве
Молимо вас као кућне учитеље да будете изасланици Божји Његовој деци и да бринете и молите се за људе за које сте задужени.
Недавно је једна неудата сестра, коју ћу назвати Моли, дошла кући са посла да би затекла цео подрум поплављен водом у висини од 5 сантимтара. Одмах је схватила да су њене комшије, са којима је делила одводне цеви, вероватно претерале са прањем веша и купањем, пошто је сва сувишна вода завршила код ње.
Након што је Moli позвала пријатељицу да дође и помогне јој, почеле су да сакупљају воду и чисте под. Управо у том тренутку је зазвонило на вратима. Њена пријатељица је узвикнула: „Твоји кућни учитељи су ту!“
Моли се насмејала. „Јесте последњи дан у месецу,“ рекла је, „али буди сигурна да то нису моји кућни учитељи.“
Босонога, у мокрим фармеркама, завезане косе и са веома модерним пластичним рукавицама на рукама, Моли је отишла до врата. Али њен упечатљив изглед није се могао поредити са упечатљивим призором пред њеним очима. То јесу били њени кућни учитељи!
„Као да ме је неко млатнуо мокром крпом по глави!“ касније ми је рекла. „То је било чудо кућног поучавања - онакво о каквом браћа причају у својим конференцијским говорима!“ Наставила је: „Али, таман кад сам се двоумила да ли да их пољубим или да им уручим четку, они су рекли: ‘Ах, Моли, жао нам је. Видимо да си заузета. Не желимо да те ометамо; доћи ћемо неки други пут.’ И онда су отишли.“
„Ко је то био?“ пријатељица ју је упитала из подрума.
„Хтела сам да кажем да то сигурно нису била три Нефијца,“ Моли је признала, „али сам се уздржала и врло смирено рекла: ‘Моји кућни учитељи, али су проценили да није згодан тренутак да оставе своју поруку.’”1
Браћо, испитајмо на кратко свештеничку дужност која је описана као „црквени први извор помоћи“ појединцима и породицама.2 Читаве шуме су жртвоване да би обезбедиле сву папирологију која је била потребна да се организује, и потом реорганизује. На хиљаде утешних речи је изговорено у покушајима да се подстакне. Сигуран сам да нема те фројдовске путничке агенције која би могла да обезбеди толики број путовања на дестинацију кривице као што је ова тема успела. Ипак се трудимо да обезбедимо колики толики стандард у поштовању Господње заповести да „увек над црквом бдимо“3 преко свештеничког кућног поучавања.
Део изазова са којим се суочавамо јесу промене у демографији Цркве. Знамо да је, са нашим чланством које се сада простире у преко 30 000 одељења и огранака, лоцираних у неких 188 држава и територија, много већи изазов посећивати домове наших браће и сестара него што је то било у раним данима Цркве када је комшија поучавао комшију у виду такозваног „поучавања од врата до врата.“
Шта више, у многим црквеним јединицама број доступних носилаца свештенства који могу да обављају кућно поучавање је ограничен, остављајући онима који могу да служе чак 18–20, или више, породица на старање. Проблем може да буде и велика удаљеност коју треба прећи, висока цена и слаба доступност транспорта, као и продужени радни дан и радна недеља. А ту су и културни табуи који представљају ненајављене кућне посете и безбедносни проблеми који постоје у многим комшилуцима широм света - е па, сада почињемо да увиђамо сложеност проблема.
Браћо, у најидеалнијем свету и у савршеним околностима, једна месечна посета сваком дому и даље би била идеал коме би Црква тежила. Али, увидевши да на многим локацијама широм света постизање таквог идеала није могуће и да та браћа осећају неуспех када их замолимо да учине оно што је у пракси неизводљиво, Прво председништво је у децембру 2001. године послало свештеничким вођама Цркве овај надахнути, корисни савет: „Постоје локације у Цркви,“ написали су, „где... кућно поучавање у сваком дому сваког месеца можда није могуће због недовољног броја активних свештеника и других локалних изазова. Поменули смо неке од њих. „Када такве околности превагну,“настављају, „вође би требало да дају све од себе да користе сва доступна средства да би надгледали и јачали сваког члана.“4
Браћо, када бих се у свом одељењу или огранку суочио са оваквим тешким околностима, мој сарадник из Ароновог свештенства и ја бисмо применили савет Првог председништва (који је сада део приручника) на следећи начин: Прво, ма колико месеци било потребно да то постигнемо, следили бисмо мандат из Светих писама да „посетимо дом сваког члана“5 правећи распоред који би нам дозволио да обавимо оне заказане посете које су и могуће и практичне. У склопу тог распореда поставили бисмо приоритете у складу са слободним временом и бројем успостављених контаката са онима којима смо најпотребнији - истраживачима које поучавају мисионари, новокрштеним обраћеницима, онима који су болесни, усамљени, мање активни, самохране породице у којима су деца и даље у кући, и тако даље.
Док посећујемо све домове који су на распореду, за шта ће можда бити потребно и више месеци, успостављаћемо и друге видове контаката са појединцима и породицама са наше листе на све начине које нам је Господ обезбедио. Свакако ћемо бринути о својим породицама у цркви, и, као што Писма налажу, разговарати „ једни с другима о добробити душа њихових.“6 Поред тога, обављаћемо телефонске позиве, слаћемо мејлове и смс поруке, чак и закачити поздрав на неку од многих друштвених мрежа које су нам доступне. Да бисмо изашли у сусрет посебним потребама, можда ћемо послати цитат из Светих писама или реченицу из конференцијског говора или неку мормонску поруку из богатог опуса материјала на LDS.org. Језиком Првог председништва, дали бисмо све од себе у околностима са којима се суочавамо, користећи средства која су нам доступна.
Браћо, данас вас позивам да уздигнете своју визију кућног поучавања. Молим вас да у новом и бољем светлу видите себе као изасланике Господње Његовој деци. То значи да треба да оставите иза себе традицију махните јурњаве, као по Мојсијевом закону, на крају сваког месеца, да оставите припремљену поруку из црквеног часописа, коју је породица већ прочитала. Пре бисмо желели да започнете еру искрене, јеванђеоски обојене бриге за чланове, надгледања и неговања једни других, подмиривања духовних и временских потреба на било који начин.
А сада, шта се тиче тога шта се „рачуна“ у кућно поучавање, све добро што учините се „рачуна“, зато пријавите све! Заиста, извештај који највише вреди је о томе на који сте начин благословили и неговали оне који су под вашим надзором, а то нема никакве везе са календаром нити са одређеном локацијом. Оно што је битно јесте да волите ваше људе и да испуњавате заповест „да увек над црквом бдите.“7
30. маја прошле године, мој пријатељ Трој Расел полако је истерао свој камионет из гараже да би њиме донирао намирнице локалној испостави Дезерет индустрије. Осетио је како му је задња гума прешла преко неке избочине. Помисливши да је нешто испало из камиона, изашао је и затекао свог драгоценог деветогодишњег сина, Остина, како лежи лицем окренутим надоле на тротоару. Урлици, свештенички благослов, хитна помоћ и болничко особље - они у овом случају нису били од помоћи. Остин је отишао.
Неспособан да заспи, неспособан да нађе мир, Трој је био неутешан. Рекао је да је то више него што може да поднесе и да једноставно не може да настави тако. Али, кроз тај непробојни штит провукле су се три силе.
Прва је љубав и уверавајући дух нашег Оца на небу, присуство које се осећа преко Светог Духа, утешили су Троја, са љубављу га поучили и шапнули му да Бог добро зна шта значи изгубити предивног и савршеног Сина. Друга је његова жена, Дидра, која је држала Троја у свом наручју, волела га и подсетила да је и она изгубила сина и да је решена да не дозволи да изгуби и мужа. Трећа сила у овој причи је Џон Менинг, невероватни кућни учитељ.
Искрено, не знам који су распоред следили Џон и његов млађи сарадник кад су посећивали Раселов дом, нити које су им поруке давали, нити како су извештавали о својим искуствима. Оно што знам је да је прошлог пролећа брат Менинг пришао Троју Раселу и подигао га са плочника те трагедије баш као да је подигао самог малог Остина. Као кућни учитељ, чувар или брат у јеванђељу, као што је и требало да буде, Џон је једноставно преузео на себе свештеничку бригу и подизање Троја Расела. Прво је рекао: „Троје, Остин жели да поново станеш на своје ноге - па и на кошаркашки терен - тако да ћу бити овде сваког јутра у 5 и 15. Буди спреман, јер не желим да долазим да те подижем из кревета - а знам да ни Дидра то не би желела.“
„Нисам хтео да идем,“ испричао ми је Трој касније, „јер сам увек водио Остина са собом ујутру и знао сам да би сећања била превише болна. Али Џон је инсистирао, па сам отишао. Од тог првог дана, разговарали смо - заправо, ја сам причао, а Џон је слушао. Причао сам целим путем до цркве и целим путем кући. Понекад бих причао док смо се паркирали и посматрали излазак сунца изнад Лас Вегаса. У почетку је било тешко, али временом сам схватио да сам пронашао своју снагу у облику изузетно спорог кошаркаша из Цркве, високог 1.88 цм, који је имао очајни скок шут, али ме је волео и слушао све док сунце није поново изашло у мом животу.”8
Моја браћо из свештенства, када говоримо о кућном поучавању, о бризи, или о личном свештеничком послуживању - назовите га како хоћете - у томе је суштина. Молимо вас као кућне учитеље да будете Божји изасланици Његовој деци, да их волите, да се бринете и молите за људе за које сте задужени, као што вас ми волимо, бринемо о вама и молимо се за вас. Да будете пажљиви док бринете о стаду Божјем на начине који одговарају вашим околностима, молим се у име Бога, Пастира свих нас, чији сам сведок, у име самог Господа Исуса Христа, амен.