Ах, величанственог ли плана нашег Бога!
Окружени смо са толико задивљујућег богатства светла и истине да се питам да ли заиста ценимо оно што имамо.
Колико смо само благословени што смо се поново окупили на овој глобалној конференцији под смерницама и вођством нашег драгог пророка и председника, Томаса С. Монсона. Председниче, волимо те и подржавамо свим срцем!
Током своје професионалне каријере пилота, ослањао сам се у великој мери на прецизност и поузданост компјутерских система, али сам ретко морао да радим за својим компјутером. Као руководилац, у својој канцеларији имам асистенте и секретарице који ми љубазно помажу у обављању задатака.
Све се то променило 1994, када сам позван у врховне власти. Мој позив је подразумевао многе предивне прилике за служење, али је укључивао и доста црквеног канцеларијског посла - више него што сам икада мислио да је могуће.
На моје изненађење, главно средство за успешно обављање мог посла био је лични компјутер.
Први пут у свом животу, морао сам да уроним у овај чудесан, магичан и неразумљив свет.
Од самог почетка, компјутер и ја се нисмо баш најбоље слагали.
Способни информатичари су покушавали да ме науче како да користим компјутер. Буквално су стајали иза мене, изнад мог рамена, брзим потезима прстију куцајући перкусивну симфонију на тастатури.
„Јел’ видите?“ поносно би рекли. „Тако се то ради.“
Нисам видео. Било ми је тешко да се прилагодим.
Крива мог учења је пре личила на зид од цигле.
Било је потребно доста времена, понављања, стрпљења, не мало наде и вере, уверавања моје супруге, и много литара дијеталног сока чије ћу име задржати за себе.
Сада, 22 године касније, окружен сам компјутерском технологијом. Имам електронску адресу, налог на твитеру и фејсбук профил. Поседујем смартфон, таблет, лаптоп и дигиталну камеру. И, мада се моје информатичке вештине не могу поредити са вештинама једног типичног седмогодишњака, за маторца и нисам толико лош.
Али, приметио сам нешто занимљиво. Што више напредујем у технологији, то је више узимам здраво за готово.
Током великог дела људске историје, комуникација се одвијала брзином коњског галопа. На слање порука и добијање одговора чекало се данима, па чак и месецима. Данас наше поруке путују хиљадама километара преко небеског свода или хиљадама метара испод океана, да би досегле некога на другом крају света, а ако морамо да чекамо макар и пар секунди, нервирамо се и постајемо нестрпљиви.
То је изгледа у људској природи: што се боље упознамо са нечим, па чак и ако је то нешто чудесно и задивљујуће, губимо осећај за вредност и опходимо се према томе као да је нешто најобичније.
Да ли узимамо духовне истине здраво за готово?
Узимање наших савремених технологија и погодности здраво за готово, поприлична је ситница. Али, нажалост, понекад имамо сличан став према вечним и духовном уздижућим учењима јеванђеља Исуса Христа. У Цркви Исуса Христа смо примили толико тога. Окружени смо са толико задивљујућег богатства светла и истине да се питам да ли заиста ценимо оно што имамо.
Помислите на оне изворне ученике који су шетали и причали са Спаситељем током Његове земаљске службе. Замислите колико је захвалности и побожности куљало у њиховим срцима и испуњавало њихове умове када су Га видели како устаје из гробнице, када су опипали ране на Његовим рукама. Њихови животи никада више неће бити исти!
Помислите на изворне свеце овог раздобља који су познавали пророка Џозефа Смита и чули га како проповеда обновљено јеванђеље. Замислите како су се осећали када су сазнали да је вео између неба и земље поново размакнут, и да светлошћу и знањем нашег целестијалног краљевста на висини обасјава цео свет.
Али највише од свега, помислите како сте се осећали када сте по први пут поверовали и схватили да сте заиста дете Божје; да је Исус Христ драговољно патио за ваше грехе да бисте поново били чисти; да је свештеничка моћ стварна и да може да вас веже за ваше љубљене, за време и сву вечност; да данас на земљи постоји живи пророк. Зар то није дивно и сјајно?
Узевши све ово у обзир, како је уопште могуће да ми, од свих људи, не осетимо узбуђење када присуствујемо црквеној недељној служби? Или се уморимо док читамо Света писма? Претпостављам да је то могуће само ако наша срца нису у стању да осете захвалност и дивљење према светим и суптилним даровима које нам је Бог дао. Истине које мењају живот су пред нашим очима и надохват руке, али понекад месечаримо на путу следбеништва. Превише често дозвољавамо себи да нам несавршености наших пријатеља из цркве одвлаче пажњу, уместо да следимо пример нашег Учитеља. Крчимо пут посут дијамантима, али их ретко разликујемо од обичних облутака.
Позната порука
Када сам био младић, моји пријатељи су ме испитивали о мојој религији. Често бих прво објашњавао оно што је различито, као што је Реч мудрости. У другим случајевима наглашавао бих сличности са другим хришћанским религијама. Ништа их од тога није много дотицало. Али када сам говорио о великом плану среће нашег Оца на небу, који је припремио за нас, своју децу, привукао сам њихову пажњу.
Сећам се како сам покушао да нацртам план спасења на табли у учионици наше капеле у Немачкој, у Франкфурту. Направио сам кругове који су представљали предсмртнички живот, смртност и повратак нашим небеским родитељима после овог живота.
Као тинејџер, страшно сам волео да делим ову узбудљиву поруку. Када сам објашњавао ова начела сопственим једноставним речима, моје срце би се преплавило захвалношћу према Богу који воли своју децу, и према Спаситељу који нас је све откупио од смрти и пакла. Био сам толико поносан на ову поруку љубави, радости и наде.
Неки од мојих пријатеља кажу да им се ова порука чини познатом, иако о таквим темама никад није поучавано у њиховом религиозном окружењу. Као да су одувек знали да је све то истинито, као да сам само бацио светло на нешто што је одувек било усађено у њихова срца.
Имамо одговоре!
Верујем да свако људско биће носи у срцу нека основна питања везана за сам живот. Одакле долазим? Зашто сам овде? Шта ће се догодити након што умрем?
Оваква питања смртници су постављали од памтивека. Филозофи, научници и учењаци посветили су своје животе и судбину потрази за одговорима.
Захвалан сам што обновљено јеванђеље Исуса Христа има одговоре на најсложенија питања у животу. Овим одговорима се поучава у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. Они су истинити, једноставни, јасни, и лаки за разумевање. Они су надахнути, и поучавамо их нашим трогодишњацима на часовима Школице.
Браћо и сестре, ми смо вечна бића, без почетка и без краја. Одувек смо постојали.1 Ми смо буквално духовна деца божанских, бесмртних, свемоћних, небеских родитеља!
Долазимо из небеских одаја Господа нашег Бога. Потичемо из племићке куће Елохима, Највишег Бога. Корачали смо с Њим у нашем предсмртничком животу. Чули смо Га како говори, били смо сведоци Његове величанствености, учени смо Његовим путевима.
И ви и ја смо учествовали на Великом савету када је наш вољени Отац представио свој план за нас - да ћемо доћи на земљу, примити смртна тела, научити да бирамо између добра и зла, и напредовати на начине на које иначе не бисмо могли.
Када смо прошли кроз вео и закорачили у овај смртнички живот, знали смо да се нећемо више сећати пређашњег живота. Имаћемо непријатеље, пролазићемо кроз недаће и искушења. Али такође смо знали да је добијање физичког тела од невероватне важности за нас. Ах, колико смо се надали да ћемо брзо научити да доносимо исправне одлуке, одолевамо искушењима Сотоне и временом се вратимо нашим вољеним родитељима на небу.
Знали смо да ћемо упасти у грех и правити грешке - можда и оне озбиљне. Али такође смо знали да се наш Спаситељ, Исус Христ, заветовао да ће доћи на земљу, живети безгрешним животом и добровољно положити свој живот у вечној жртви. Знали смо да ћемо, ако Му предамо своја срца, верујемо Му и тежимо свом снагом своје душе да ходамо путевима следбеништва, моћи да се очистимо и још једном дођемо у присуство нашег вољеног Оца на небу.
Дакле, са вером у жртву Исуса Христа, ви и ја смо прихватили, сопственом вољом, план Небеског Оца.
Зато смо овде на овој дивној планети земљи - зато што нам је Бог понудио ту прилику, а ми смо одлучили да је прихватимо. Међутим, наш смртнички живот је само привремен и завршиће се смрћу наших физичких тела. Али суштина тога ко смо ви и ја неће бити уништена. Наши духови ће наставити да живе и чекају васкрсење - бесплатан дар свима од стране нашег брижног Небеског Оца и Његовог Сина, Исуса.2 Приликом васкрсења, наши духови и тела ће се поново сјединити, ослобођени бола и физичких несавршености.
Након васкрсења долази Дан суда. Мада ће сви временом бити спашени и наследиће краљевство славе, они који верују у Бога и теже да следе Његове законе и обреде, наследиће животе у вечностима незамисливе славе и неописиве величанствености.
Тај Дан суда биће дан милости и љубави - дан када ће сломљена срца исцелити, сузе жалости ће се заменити сузама захвалности и све ће бити постављено на своје место.3
Да, биће дубоке туге због греха. Да, жалићемо, па чак и јецати због наших грешака, наших лудости и наше тврдоглавости због којих смо пропустили прилике да имамо много бољу будућност.
Али сигуран сам да нећемо само бити задовољни судом Божјим; бићемо запањени и преплављени Његовом безграничном благодаћу, милошћу, великодушношћу и љубављу према нама, Његовој деци. Ако су наше жеље и дела били добри, ако верујемо у живог Бога, онда можемо да очекујемо оно што је Морони назвао „милостивим судом великог Јехове, вечног Судије.“4
Pro Tanto Quid Retribuamus
Моја вољена браћо и сестре, моји драги пријатељи, не испуњава ли нам срце и умове чудом и страхопоштовањем размишљање о великом плану среће који је наш Небески Отац припремио за нас? Нисмо ли испуњени неизрецивом радошћу што знамо за величанствену будућност која је припремљена за све који се уздају у Господа?
Ако никада нисте осетили такву запањеност и радост, позивам вас да тражите, проучавате и размишљате о једноставним, али и дубоким истинама обновљеног јеванђеља. „Нек славља вечности остану у душама вашим.“5 Нека вам сведоче о божанском плану спасења.
Ако сте осетили све ово раније, упитајте се данас: „можете ли сада то осетити?“6
Недавно сам имао прилику да путујем у Северну Ирску, у Белфаст. Тамо сам приметио грб Белфаста, на коме стоји мото „Pro tanto quid retribuamus“ или „Шта ћемо дати заузврат за све што имамо?“7
Позивам све нас да размислимо о овом питању? Шта ћемо дати заузврат за кишу светлости и истине којом нас је Бог запљуснуо?
Наш вољени Отац једноставно тражи да живимо по истини коју смо примили и да следимо пут на који нас је поставио. Стога, охрабримо се и ослонимо на вођство Духа. Речју и делима делимо са својим сапутницима величанствену и надахњујућу поруку о Божјем плану среће. Нека наш мотив буде наша љубав према Богу и Његовој деци, јер они су наша браћа и сестре. То је почетак онога што можемо учинити заузврат за толико тога што имамо.
Једног дана „поклониће се свако колено и сваки језик исповедити“ да су Божји путеви праведни и да је Његов план савршен.8 За вас и за мене, нека тај дан буде данас. Прогласимо, са Јаковом из давнина: „О, како је велик план Бога нашег!“9
О томе сведочим са дубоком захвалношћу нашем небеском Оцу, док вам остављам свој благослов, у име Исуса Христа, амен.