Уносићу светло Јеванђеља у своj дом
Можемо уносити светло Јеванђеља у своје домове, школе и на радна места ако будемо тражиле и делиле позитивне ствари о другима.
У одговору на позив сестре Линде K. Бартон на априлској генералној конференцији,1 многе од вас су се укључиле у брижљиве и великодушне поступке милосрђа фокусиране на задовољавање потреба избеглица у вашој локалној заједници. Од једноставних личних настојања до програма у заједници, та дела су резултат љубави. Док сте делиле своје време, таленте и изворе, ваша срца - као и срца избеглица - била су просветљена. Изградња наде и вере и још веће љубави између примаоца и даваоца неизбежни су резултати истинског милосрђа.
Пророк Морони нам каже да је милосрђе суштинска карактеристика оних који ће живети са Небеским Оцем у целестијалном царству. Записао је: „Уколико не будете имали милосрђа, нипошто не можете бити спашени у царству Божјем.”2
Наравно, Исус Христ је савршено отелотворење милосрђа. Његова понуда да нам буде Спаситељ, односи које је стварао током смртничког живота, божански дар помирења, и његови стални напори да нас врати нашем Небеском Оцу су крајњи израз љубави. Он делује усредсређен на једно: љубав према Оцу изражену кроз Његову љубав према свима нама. Када су Га питали за највећу заповест, Исус је одговорио:
„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.
Ово jе прва и наjвећа заповест.
А друга jе као и ова: љуби ближњега свога као самога себе.”3
Један од најзначајнијих начина на који можемо развијати и показивати љубав према ближњима је кроз великодушност у мислима и речима. Пре доста година, једна драга пријатељица је приметила: „Највећи облик милосрђа може бити уздржавање од осуде.”4 То важи и данас.
Недавно је трогодишња Алиса, док је гледала филм са браћом и сестрама, збуњено приметила: „Мама, ова кокошка је необична!“
Мајка је погледала у екран и одговорила са осмехом: „Душо, то је паун!“
Попут неуке трогодишњакиње, понекад гледамо на друге са непотпуним или погрешним разумевањем. Можемо се фокусирати на разлике и уочене мане оних око нас у којима наш Небески Отац види своју децу, створену према Његовом вечном лику, са предивним и величанственим потенцијалом.
Председник Џејмс Е. Фауст се памти по речима: „Што сам старији све мање осуђујем.”5 То ме подсећа на запажање апостола Павла:
„Кад ја бејах мало дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљавах; а кад постадох [старији], oдбацих детињство.
Taкo сад видимо кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајемо нешто, а онда ћу познати као што сам познат.”6
Када јасније видимо своје несавршености, мање смо склони да друге гледамо кроз „стакло у загонетки“. Желимо да користимо светло Јеванђеља да бисмо друге видели онако како их Спаситељ види - са самилошћу, надом и милосрђем. Доћи ће дан када ћемо у потпуности разумети срца других и бити захвални за милост која нам се пружа - баш као што упућујемо милосрдне мисли и речи другима током овог живота.
Пре неколико година ишла сам на веслање са неколико младих жена. Тамно плаво језеро окружено зеленим, густо пошумљеним брдима и стенама били су толико предивни да су одузимали дах. Вода је блистала на нашим веслима док смо их урањали у бистру воду, а сунце је обасјавало топлином док смо клизили језером.
Међутим, ускоро су се на небо навукли тамни облаци и почео је да дува јак ветар. Да бисмо остварили неки напредак, морали смо снажно да весламо, без паузе између завеслаја. Након неколико напорних и исцрпљујућих сати, коначно смо замакли за угао великог језера и на наше чуђење и одушевљење открили да ветар дува у правцу у ком смо желели да идемо.
Брзо смо искористили предност тог поклона. Извукли смо малу цераду, везали њена два краја за ручке весала, а друга два краја за ноге мог мужа, које је раширио преко ивица чамца. Ветар је дувао ка импровизованом једру и брзо смо се кретали.
Када су младе жене у другим чамцима виделе да пловимо са лакоћом, брзо су и саме импровизовале једра. Одахнули смо и смејали се са олакшањем захвални за предах од изазова тога дана.
На исти начин тај величанствени ветар може бити искрени комплимент пријатеља, весели поздрав родитеља, климање главом брата или сестре у знак одобравања, или охрабрујући осмех колега или пријатеља из разреда, а све то обезбеђује свеж „ветар у наша једра“ док се боримо са животним изазовима! Председник Томас С. Монсон је то објаснио на овај начин: „Не можемо контролисати ветар, али можемо прилагодити једра. За највећу срећу, мир и задовољство, бирајмо позитиван став.”7
Речи имају изненађујућу моћ, и да изграђују и да руше. Сви вероватно можемо да се сетимо негативних речи које су нас обесхрабриле и других речи изговорених са љубављу које су нас подигле у духу. Избор да говоримо само оно што је позитивно другима и о другима подиже и јача оне око нас и помаже другима да следе Спаситељев пут.
Као девојчица у Школици, марљиво сам радила како бих извезла једноставну изреку која гласи: „Уносићу светло Јеванђеља у своj дом.“ Једног поподнева, док смо ми девојчице провлачиле иглу кроз тканину, учитељица нам је испричала причу о девојчици која је живела на брду на једној страни долине. Сваког предвечерја, приметила би на брду на супротној страни долине кућу са блиставим, златним прозорима. Њена кућа је била мала и помало оронула, и девојчица је сањала о томе да живи у тој прелепој кући са прозорима од злата.
Једног дана девојчица је добила дозволу да се вози бициклом преко долине. Раздрагано се возила док није стигла до куће са златним прозорима којој се дивила толико дуго. Али када је сишла са бицикла, видела је да је кућа напуштена и оронула, са високим коровом у дворишту и са обичним и прљавим прозорима. Тужна, девојчица се окренула према својој кући. На своје изненађење, видела је кућу са сјајним, златним прозорима на брду преко долине, и убрзо схватила да је то њен дом!8
Понекад, попут ове девојчице, гледамо на оно што други јесу или поседују и осећамо се мање вреднима у односу на њих. Фокусирамо се на Пинтерест или Инстаграм верзије живота или смо преокупирани такмичењем са конкуренцијом у нашим школама и на радним местима. Међутим, када одвојимо тренутак да пребројимо своје благослове,9 са јаснијом перспективом видимо и препознајемо Божју доброту према свој Његовој деци.
Било да имамо 8 или 108 година, можемо уносити светло Јеванђеља у своје окружење, било да је то вишеспратница на Менхетну, сојеница у Малезији, или шатор у Монголији. Можемо одлучити да тражимо добро у другима и у околностима око нас. Младе и не тако младе жене свуда могу показивати милосрђе док бирају да користе речи које изграђују самопоуздање и веру у другима.
Старешина Џефри Р. Холанд говорио је о младићу који је био главни предмет задиркивања вршњака током својих школских година. Неколико година касније, преселио се, прикључио војсци, стекао образовање и постао активан у Цркви. Тај период његовог живота био је обележен предивним искуствима.
После неколико година вратио се у свој родни град. Међутим, људи су одбили да признају његов раст и напредак. За њих је и даље био само стари „тај и тај“ и тако су се опходили према њему. На крају је овај добри човек скоро изгубио сав напредак који је остварио без могућности да искористи своје величанствене таленте на благослов оних који су га извргли руглу и поново одбацили.10 Какав губитак, и за њега и за заједницу!
Апостол Павле је поучио: A пре свега имајте непрестану љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво греха.”11 Жарко милосрђе, као потпуно искрено милосрђе, исказује се заборављањем грешака и спотицања других, а не прикривеном озлојеђеношћу или подсећањем на несавршености из прошлости код себе и других.
Наша обавеза и повластица је да прихватимо напредак свакога док се трудимо да постанемо попут нашег Спаситеља, Исуса Христа. Како је узбудљиво видети светлост у очима некога ко је разумео помирење Исуса Христа и врши стварне промене у свом животу! Мисионари који су искусили радост која долази када виде обраћеника да улази у воде крштења, а затим пролази кроз храмска врата сведоци су благослова који омогућавају и подстичу друге да се промене. Чланови који желе добродошлицу обраћеницима који нису типичне особе које се прикључују царству налазе велико задовољство у томе да им помажу да осете Господњу љубав. Узвишена лепота Јеванђеља Исуса Христа је стварност вечног напредовања - не само да имамо могућност да се мењамо на боље, него примамо и охрабрење, па и заповест, да наставимо у потрази за усавршавањем, и коначно будемо савршени.
Председник Томас С. Монсон је посаветовао: „Свака од вас носи огртач милосрђа на стотине малих начина. … Уместо да будемо судије и критичари једни другима, имајмо чисту љубав Христову према нашим сапутницима на овом путовању кроз живот. Препознајмо да свако од њих даје све од себе да изађе на крај са изазовима који им се налазе на путу, и тежимо да чинимо најбоље што ми можемо како бисмо помогли.”12
Милосрђе је, у позитивном смислу, стрпљиво, љубазно и задовољно. Милосрђе ставља друге на прво место, понизно је, испољава самоконтролу, тражи добро у другима, и радује се када другима иде добро.13
Да ли ћемо се као сестре (и браћа) у Сиону обавезати да ћемо „сви радити заједно … све што је племенито и хумано, охрабривати и благосиљати у [Спаситељево] име”?14 Можемо ли, с љубављу и надом, тражити и прихватити лепоту у другима, омогућавајући и охрабрујући напредак? Можемо ли се радовати достигнућима других док настављамо да радимо у правцу сопственог побољшања?
Да, ми можемо уносити светло Јеванђеља у своје домове, школе и на радна места ако будемо тражиле и делиле позитивне ствари о другима и омогућиле да све што је мање од савршенства избледи. Каква захвалност ми испуњава срце кад помислим на покајање које је наш Спаситељ, Исус Христ, омогућио свима нама који смо неминовно грешили у овом несавршеном и понекад тешком свету!
Износим своје сведочанство да ако будемо следиле Његов савршен пример, можемо примити дар милосрђа, који ће нам донети велику радост у овом животу и обећане благослове вечног живота са нашим Оцем на Небу. У име Исуса Христа, амен.