Генерална конференција
Чекајући на Господа
Октобарска генерална конференција 2020.


Чекајући на Господа

Вера значи веровати Богу у добрим и лошим временима, чак и ако то укључује и патњу док не видимо да се Његова рука открила у нашу корист.

Моја вољена браћо и сестре, сви једва чекамо – ја понајвише – да чујемо закључне речи нашег вољеног пророка, председника Расела М. Нелсона. Ово је била чудесна конференција, али ово је други пут да је болест КОВИД-19 променила начин одржавања нашег традиционалног догађаја. Толико смо уморни од ове заразе да бисмо косу чупали. И очигледно су нека моја браћа већ кренула тим путем. Молимо вас, знајте да се непрестано молимо за оне који су на било који начин погођени, посебно за оне који су изгубили вољене. Сви се слажу да ово траје дуго, предуго.

Колико дуго чекамо на олакшање од тешкоћа које нас сналазе? Шта је са са истрајавањем у личним искушењима док чекамо и чекамо, а помоћ никако да дође? Зашто касни кад терет изгледа тежи него што можемо поднети?

Док постављамо таква питања, можемо, ако покушамо, чути туђи плач који је одјекнуо из влажне, мрачне затворске ћелије током једне од најхладнијих зима тада забележених на том месту.

„О, Боже, где си?” чујемо из дубине затвора у Либертију. И где је шатор што прекрива скровиште твоје? Колико дуго ће се рука твоја уздржавати?”1 Колико, о Господе, колико?

Дакле, нисмо први нити ћемо бити последњи који постављају таква питања када нас обузме туга или нас заболи у срцу и то траје и траје. Сада не говорим о пандемијама или тамницама, већ о вама, вашој породици и вашим ближњима који се суочавају са бројним изазовима. Говорим о чежњи многих који би желели да се венчају а нису, или који су венчани и волели би да им је однос мало узвишенији. Говорим о онима који морају да се изборе са нежељеном појавом озбиљног здравственог стања – можда неизлечивог – или који се суочавају са доживотном битком са генетским оштећењем за које нема лека. Говорим о непрестаној борби са изазовима емоционалног и менталног здравља који тешко оптерећују душе многих који пате од њих и срца оних који их воле и пате са њима. Говорим о сиромашнима, за које нам је Спаситељ рекао да их никада не заборавимо, и говорим о вама који чекате повратак детета, без обзира на године, које је изабрало пут другачији од оног за који сте се молили.

Даље, признајем да чак и овај дугачак списак ствари које нас могу лично очекивати ни не дотиче велике економске, политичке и социјалне проблеме са којима се колективно суочавамо. Наш Небески Отац очигледно очекује да се позабавимо овим болним јавним питањима, као и оним личним, али у нашим животима ће бити тренутака када чак и наш најбољи духовни напор и усрдне молитве не доносе победе за којима смо чезнули, било да се то односи на велика глобална питања или на мала, лична. Дакле, док заједно радимо и чекамо одговоре на неке од наших молитава, нудим вам своје апостолско обећање да их Он чује и да ће одговорити на њих, мада можда не у време или на начин на који смо желели. Али оне су увек услишене у време и на начин на који свезнајући и вечно саосећајни родитељ треба да услиши. Моја вољена браћо и сестре, молим вас да схватите да Он који никад не спава нити дрема2 брине за срећу и коначно узвишење своје деце изнад свега што божанско биће мора да уради. Он је величанствено оличење чисте љубави, и Милостиви Отац је Његово име.

„Па ако је тако“, могли бисте рећи, „зар Његова љубав и милост не би требало да једноставно раздвоје наша лична Црвена мора и омогуће нам да кроз невоље ходамо по сувом? Зар не би требало да однекуд пошаље галебове 21. века да прогутају све наше несносне скакавце 21. века?”

Одговор на таква питања је: „Да, Бог може тренутно извести чуда, али пре или касније сазнајемо да су времена и годишња доба нашег смртничког путовања Његова и само Он управља њима”. Он управља тим календаром за сваког од нас појединачно. Док немоћни човек бива тренутно исцељен чекајући да уђе у базен у бањи Витезди,3 неко други ће провести 40 година у пустињи чекајући да уђе у обећану земљу.4 Док су Нефи и Лехи због своје вере били божански заштићени од пламена који их је опколио,5 имамо Абинадија који је због своје спаљен на ломачи.6 И сећамо да је онај Илија пророк који је у тренутку призвао ватру са неба да би сведочио против Валових свештеника7 исти Илија пророк који је издржао период када годинама није било кише и који се једно време хранио само оскудном храном коју је у канџама доносио гавран.8 По мојој процени, то никако није нешто што бисмо назвали „омиљеним јелом”.

У чему је ствар? Ствар је у томе да вера значи веровати Богу у добрим и лошим временима, чак и ако то укључује и патњу док не видимо да се Његова рука открила у нашу корист.9 То може бити тешко у нашем савременом свету када многи верују да је највеће добро у животу избегавање сваке патње и да нико никада ни због чега не сме да се мучи.10 Али то веровање никада неће довести до „мер[е] раста висине Христове”.11

Уз извињење старешини Нилу А. Максвелу што се усуђујем да модификујем и наставим нешто што је једном рекао, и ја кажем да „људски живот… не може бити и испуњен вером и бити без стреса”. Једноставно не можемо да „клизимо тек тако кроз живот”, говорећи док пијуцкамо још једну чашу лимунаде: „Господе, дај ми све своје најпожељније врлине, али води рачуна да ми не задајеш ни жалост, ни тугу, ни бол, ни непријатеље. Молим те, не дозволи никоме да ме не воли или изда, а пре свега, не дозволи да се осећам напуштеним од Тебе или оних које волим. Заправо, Господе, пази да ме сачуваш од свих искустава која су Тебе учинила божанским. А онда, кад се тешко путовање саоницама осталих заврши, допусти ми да дођем и настаним се код Тебе, где се могу похвалити колико су слични наши квалитети и карактери док радосно лебдим на свом облаку лежерног хришћанства.”12

Моја вољена браћо и сестре, хришћанство је утешно, али често није пријатно. Пут до светости и среће овде и након овог живота је дуг, а понекад и каменит. Потребни су време и упорност да бисте га прошли. Али, наравно, награда за то је огромна. Ова истина се јасно и уверљиво поучава у 32. поглављу Алме у Мормоновој књизи. У њој овај велики високи свештеник поучава да ће, ако се реч Божја, када је тек семе, засади у наша срца, и ако се будемо довољно бринули да је заливамо, плевимо, негујемо и подстичемо, у будућности донети род „који је најдрагоценији… слађи од свега што је слатко” чије конзумирање доводи до стања да више нема жеђи ни глади.13

Много лекција је поучено у овом изванредном поглављу, али најважнија од њих је очигледна истина да семе треба неговати и да ми морамо да чекамо да сазри, „надајући се оком вере плоду њеном”.14 Наша жетва, каже Алма, долази „на крају”.15 Није ни чудо што своје изузетно упутство завршава три пута понављајући позив на марљивост и стрпљење у неговању речи Божје у нашим срцима, „ишчекујући” са „трпељив[ошћу]”, како он каже, „да вам дрво плод донесе.”16

КОВИД и рак, сумња и запрепашћење, финансијске невоље и породична искушења. Када ће бити уклоњен тај терет? Одговор је „на крају”17 А било да је то кратак или дуг период, није увек наше да кажемо, али благодаћу Божјом благослови ће доћи онима који се чврсто држе Јеванђеља Исуса Христа. Тај проблем је одавно решен у врло личном врту и на веома јавном брду у Јерусалиму.

Док сада будемо слушали нашег вољеног пророка како затвара ову конференцију, надам се да ћемо се сетити, као што је Расел Нелсон целог свог живота показивао, да они који се „надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се”.18 Молим се да „на крају” – пре или касније – те благослове примите сви ви који тражите олакшање од своје жалости и ослобођење од своје туге. Сведочим о Божјој љубави и Обнови Његовог величанственог Јеванђеља, које је, на овај или онај начин, још један одговор на сваки проблем са којим се суочавамо. У откупљујуће име Господа Исуса Христа, амен.