Верујем у анђеле
Господ је свестан изазова са којима се суочавате. Он вас познаје, воли вас, и обећавам вам да ће послати анђеле да вам помогну.
Браћо и сестре, ја верујем у анђеле, и желим да са вама поделим искуство са њима. Чинећи то, надам се и молим да ћемо препознати важност анђела у нашим животима.
Ово су речи старешине Холанда са прошле генералне конференције: „Када говоримо о онима који су оруђе у рукама Божјим, сетимо се да нису сви анђели са оне стране вела. Са некима од њих ми ходамо и разговарамо – овде, свакодневно. Неки од нас су из нашег комшилука… Заиста, небеса никада нису изгледала ближе него онда када видимо љубав Божју која се огледа у љубазности и посвећењу људи који су тако добри и тако чисти да је анђеоски једина реч која пада напамет”.(„The Ministry of Angels”, Liahona, нов. 2008, стр. 30.)
Желим да причам о анђелима са ове стране вела. Анђели који ходају међу нама у нашем свакодневном животу су моћни подсетници да нас Бог воли.
Прве анђеле које ћу поменути су две мисионарке које су ме поучавале Јеванђељу када сам био младић, сестра Вилма Молина и сестра Ивонет Ривити. Моја млађа сестра и ја смо позвани на црквену активност где смо срели ова два анђела. Никад нисам могао да замислим да ће та једноставна активност променити мој живот.
Моји родитељи, браћа и сестре нису били у то време заинтересовани да сазнају нешто више о Цркви. Нису чак били вољни да приме мисионаре у свој дом, тако да сам лекције имао у црквеној згради. Та мала соба у Цркви постала је мој „свети шумарак”.
Месец дана након што су ме ови анђели упознали са Јеванђељем, крстио сам се. Имао сам 16 година. На жалост, немам слику са тог светог догађаја, али имам слику своје сестре и себе из времена када смо учествовали на тој активности. Можда би требало да разјасним ко је ко на слици. Ја сам онај виши са десне страна.
Као што можете замислити, остати активан у Цркви био је изазов за тинејџера чији се начин живота тек променио и чија породица није кренула истим путем.
Док сам покушавао да се прилагодим свом новом животу, новој култури, новим пријатељима, осећао сам се нелагодно. Често сам се осећао самим и обесхрабреним. Знао сам да је Црква истинита, али сам имао потешкоћа да осетим припадност у њој. Док сам осећао нелагодност и несигурност покушавајући да се уклопим у своју нову религију, скупио сам храброст да учествујем на тродневној конференцији за младе, која ће ми по мом мишљењу помоћи да стекнем нове пријатеље. Ту сам срео још једног спасоносног анђела по имену Моника Брандао.
Била је нова у области, након што се преселила из другог дела Бразила. Брзо је привукла моју пажњу и, на моју срећу, прихватила ме за пријатеља. Претпостављам да је више посматрала моју унутрашњост него спољашност.
Пошто се спријатељила са мном, упознао сам њене пријатеље, који су тада постали моји пријатељи док смо уживали на бројним активностима на којима смо присуствовали касније. Ове активности су биле преломне за моју интеграцију у нови живот.
Ови добри пријатељи су ми пуно помогли, али услед немања јеванђеоског поучавања у свом дому, у породици која пружа подршку, мој текући процес обраћења је био угрожен. Моје јеванђеоско залагање у Цркви је било још пресудније за мој напредак у обраћењу. Тада је Господ послао као помоћ још два анђела.
Једна од њих била је Леда Витори, моја јутарња учитељица семинара. Својом пријемчивом љубављу и надахнутим часовима дала ми је дневну меру „добр[е] реч[и] Божј[е]”(Морони 6:4), која ми је била потребна током дана. То ми је помогло да добијем духовну снагу да бих наставио даље.
Још један анђео који ми је послат био је председник Младих мушкараца, Марко Антонио Фуско. Био је и задужен да буде мој старији сарадник за кућно поучавање. Упркос мом недостатку искуства и другачијем изгледу, дао ми је задатак да поучавам на састанцима већа свештеника и приликом кућних посета. Дао ми је прилику да делујем и учим а не само да будем посматрач Јеванђеља. Имао је поверења у мене више него што сам ја имао у себе.
Захваљујући свим овим анђелима, и многим другима које сам запазио током ових важних раних година, примио сам довољно снаге да останем на заветном путу добијајући духовно сведочанство о истини.
И успут, та млада анђеоска девојка, Моника? Након што смо обоје служили мисију, постала је моја супруга.
Не мислим да је случајност да су добри пријатељи, црквене одговорности, и нега добром речју Божјом били део тог процеса. Председник Гордон Б. Хинкли је мудро поучавао: „Није лака ствар учинити промену која резултира придруживањем Цркви. То значи сечење старих веза. То значи напуштање пријатеља. Може значити остављање по страни уверења за која смо емотивно везани. Може захтевати промену навика и смањење прохтева. У многим случајевима значи усамљеност а чак и страх од непознатог. Током тог тешког периода мора да постоји нега и јачање у животу обраћеника” („There Must Be Messengers”, Ensign, окт. 1987).
Касније је додао, „Свакоме од њих су потребне три ствари: пријатељ, одговорност, и нега ‘добром речју Божјом’” („Converts and Young Men”, Ensign, мај 1997, стр. 47).
Зашто делим ова искуства са вама?
Прво , да бих послао поруку онима који управо сада пролазе кроз сличан процес. Можда сте нови обраћеник, или поново активни у Цркви након лутања около, или просто неко ко има потешкоћа да се уклопи. Молим вас, молим вас, не одричите се својих напора да постанете део ове велике породице. Ово jе истинита Црква Исуса Христа!
Када је у питању ваша срећа и спасење, увек је вредан уложен напор да се настави са покушавањем. Вредан је уложени напор да прилагодите свој животни стил и традиције. Господ је свестан изазова са којима се суочавате. Он вас познаје, воли вас, и обећавам вам да ће послати анђеле да вам помогну.
Својим речима Спаситељ каже: „Ићи ћу пред лицем вашим. Бићу вам здесна и слева, а Дух ће моj бити у [срцима] вашим, и анђели моjи око вас да вас понесу” (Учење и завети 84:88).
Друга сврха за дељење ових искустава је да пошаљем поруку свим члановима Цркве – свима нама. Треба да запамтимо да није лако новим обраћеницима, пријатељима који су се вратили, и онима са другачијим начином живота да се одмах уклопе. Господ је свестан изазова са којима се суочавају, и Он трага за анђелима који су вољни да помогну. Господ увек трага за вољним волонтерима да буду анђели у животима других.
Браћо и сестре, да ли бисте били вољни да будете оруђе у Господњим рукама? Да ли бисте били вољни да будете један од ових анђела? Да будете изасланици, послати од Бога, са ове стране вела, онима о којима Он брине? Потребни сте Му. Потребни сте њима.
Наравно, увек можемо рачунати на наше мисионаре. Они су увек ту, први на листи за овај анђеоски посао. Али они нису довољни.
Ако пажљиво погледате около пронаћи ћете многе у потреби за анђеоском помоћи. Ови људи можда неће носити белу кошуљу, одело, или било коју стандардну недељну одећу. Можда седе сами, на крају капеле или учионице, понекад се осећајући као да су невидљиви. Можда је њихова фризура мало екстремна или њихов речник другачији, али они су ту, и труде се.
Неки се могу питати: „Да ли да поново дођем? Да ли и даље де се трудим”? Други се могу запитати да ли ће се једног дана осећати прихваћенима и вољенима. Анђели су потребни, управо сада; анђели који су спремни да напусте своју зону удобности да их пригрле; „[људи који су] тако добри и тако чисти да је анђеоски једина реч која пада на памет [као опис]” (Jeffrey R. Holland, „The Ministry of Angels”).
Браћо и сестре, ја верујем у анђеле! Сви ми смо данас овде огромна војска анђела одвојених за ове последње дане, да послужујемо другима као продужена рука љубљеног Створитеља. Обећавам да уколико смо вољни да служимо, Господ ће нам дати прилику да будемо анђели послужитељи. Он зна коме је потребна анђеоска помоћ, и ставиће их на наш пут. Господ ставља оне којима је потребна анђеоска помоћ на наш пут свакодневно.
Захвалан сам за многе анђеле које је Господ ставио на мој пут током живота. Били су ми потребни. Такође сам захвалан за Његово Јеванђеље које нас мења и даје нам прилику да будемо бољи.
Ово је Јеванђеље љубави, Јеванђеље послуживања. О томе сведочим у име Исуса Христа, амен.