Одржива друштва
Ако довољан број нас и наших комшија водимо своје животе путем истине Божје, моралне вредности потребне у сваком друштву ће обиловати.
Како диван хор пева о дивном Спаситељу.
У 2015. години Уједињене Нације су усвојиле документ који се назива „План до 2030. за одрживи развој”. Описан је као „заједнички нацрт за мир и просперитет за људе и планету, сада и у будућности”. План одрживог развоја укључује 17 циљева који треба да буду достигнути до краја 2030, попут: нема сиромаштва, без гладних, квалитетно образовање, полна једнакост, чиста вода и хигијена, и достојанствен посао.1
Концепт одрживог развоја је интересантан и важан. Међутим, још хитније је опширније питање одрживих друштава. Које су основе одрживости друштва у процвату, које промовише срећу, напредак, мир, и добробит међу својим члановима? Имамо запис из Светог писма о најмање два таква напредна друштва. Шта можемо научити од њих?
Давно је велики патријарх и пророк Енох проповедао праведност и „изградио је град назван Град Светости, и то Сион”.2 Каже се да је „Господ назва[о] народ свој Сионом, јер беху једног срца и једног ума, и пребиваху у праведности. И не беше сиромашних међу њима”.3
„И Господ посвети земљу, а они беху благословени на горама и на узвишењима, и напредоваху”.4
У првом и другом веку народи на западној полулопти, познати као Нефијци и Ламанци, дали су још један изванредан пример друштва у процвату. Након изванредне службе васкрслог Спаситеља међу њима, „ходаху по заповестима које примише од Господа свога и Бога свога, настављајући у посту и молитви и често се састајући заједно, и да се моле и да слушају реч Господњу…
И не беше зависти, ни препирки, ни буна, ни курварстава, ни лажи, ни убистава, нити било каквих пожуда. И сигурно не могаше бити срећнијег народа међу свим народима које беше створила рука Божја”.5
Друштва из ова два примера била су подржана благословима са неба који су произашли из њихове примерне посвећености двема великим заповестима: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли” и „Љуби ближњег свог као самог себе.”6 Били су послушни Богу у својим личним животима, и бринули су о физичкој и духовној добробити једни других. У стиховима у Учењу и заветима, ово су била друштва где „свако треба да тражи добробит за ближњега свога, и чини све с оком упртим на славу Божју.”7
На жалост, као што је старешина Квентин Л. Кук навео овог јутра, идеално друштво описано у 4. Нефију, у Мормоновој књизи, није се задржало више од другог века. Одрживост није загарантована, и напредно друштво може временом пропасти ако напусти основне вредности које подржавају његов мир и просперитет. У овом случају, због попустљивости према искушењима ђаволским, људи „почеше да се деле на сталеже, и почеше себи да граде цркве да би стицали добитак, и почеше да поричу истинску цркву Христову”.8
„И догоди се да када беше прошло три стотине година, и народ Нефијев и Ламанци беху постали силно опаки, једни као и други”.9
До краја следећег века, милиони су умрли у међусобним ратовима а њихов некада складан народ био је сведен на зараћена племена.
Сећајући се ових и других примера када су се некадашња друштава у процвату касније урушила, мислим да је у реду да кажем да када се народ окрене од осећаја одговорности према Богу и уместо тога почне да се узда у „мишицу телесну”, на помолу је катастрофа. „Уздати се у мишицу телесну” јесте игнорисати божанског Креатора људских права и људског достојанства и давање приоритета богатству, моћи и слави света (истовремено исмевајући и прогањајући оне који следе различитије стандарде). У међувремену, већина оних у одрживим друштвима настоје, као што је краљ Венијамин рекао, да „ра[сту] у знању о слави оног који вас створи, или у знању о ономе што је праведно и истинито”.10
Институције породице и религије биле су од суштинског значаја за даривање појединаца и заједница врлинама које подржавају напредно друштво. Ове вредности, укорењене у Светим писмима укључују поштење, одговорност и поузданост, саосећање, поштовање брака и верност у браку, поштовање других и њихове имовине, служење и свест о неопходности и достојанствености рада, између осталог.
Уредник у Ларџу, Џералд Бејкер, написао је почетком године колумну у Вол стрит журналу у част свог оца Фредерика Бејкера, поводом његовог стотог рођендана. Бејкер је нагађао разлоге дуговечности свог оца али је на крају изнео следеће мишљење:
„Иако можда сви желимо да сазнамо тајну дугог живота, често мислим да би било боље да више времена посветимо откривању онога што чини добар живот, без обзира на дужину која нам је додељена. Ево, уверен сам да знам тајну дугог живота свог оца.
Он је из времена када се живот примарно одређивао дужношћу, не титулом; друштвеном одговорношћу, не личним повластицама. Примарно начело читавог његовог века било је осећај обавезе – према породици, Богу, држави.
У времену у коме су доминирали ломови у породицама, мој отац је био посвећени супруг својој супрузи 46 година, одговоран отац шесторо деце. Никад није био присутнији и присебнији него онда када су моји родитељи пропатили незамисливу трагедију губитка детета…
И у времену где је религија била реткост, мој отац је живео као истински, верни католик, са непољуљаним уверењима у Христова обећања. Заиста, понекад помислим да је живео тако дуго јер је боље од било кога кога знам, био припремљен, да умре.
Био сам срећан човек – благословен добрим образовањем, сопственом дивном породицом, световним успехом који нисам заслужио. Али колико год да се осећам поносно и захвално, то је засењено поносом и захвалношћу према човеку који се без буке и драме, без очекивања награде или чак признања, читав век бавио једноставним дужностима, обавезама, и на крају имао радост живљења честитим животом”. 11
Значај религије и вере приметно је опао у многим народима последњих година. Све већи број људи сматра да вера и оданост Богу нису потребни за моралну исправност појединаца или друштва у данашњем свету.12 Мислим да ћемо се сви сложити да они који нису верници могу бити, и често јесу, добри, морални људи. Не бисмо се ипак сложили да се то дешава без божанског утицаја. Мислим на Христову светлост. Спаситељ је изјавио: „[Ја сам] истинита светлост која обасјава свакога који дође на свет”.13 Било да је тога свестан или не, сваки мушкарац, жена и дете било које вере, на било ком месту или у било које време испуњени су светлошћу Христовом и стога поседују осећај за исправно и погрешно, што често зовемо савешћу.14
Ипак, када секуларизација одваја личне и грађанске вредности од осећаја одговорности према Богу, сече биљку из корена. Уздање само у културу и традицију неће бити довољно да подржи друштвене вредности. Када неко нема вишњег бога осим самог себе и не тражи веће добро осим задовољења сопствених жеља и приоритета, то ће се манифестовати у одговарајуће време.
На пример, друштво у коме је лични пристанак једино ограничење сексуалне активности је друштво у пропадању. Прељуба, промискуитет, ванбрачна рођења15 и слободни прекид трудноће, неки су од горких плодова који расту из текуће сексуалне револуције. Следе последице које негативно утичу на одрживост здравог друштва, укључујући растући број деце која се подижу у сиромаштву и без позитивног утицаја оца, понекад кроз више генерација, жене које саме носе одговорност која би требало да је подељена, и озбиљно оскудно образовање, јер су школе, као и остале институције, задужене да надокнаде неуспех у кући.16 Уз ове патологије у друштву су и несагледиви појединачни случавјеви сломљених срца и очаја – ментално и емоционално уништење и кривих и невиних.
Нефи проглашава:
„Да, јао да буде оном који прописе људске слуша, и пориче моћ Божју, и дар Светог Духа! …
… Јао свима онима који дрхте и љуте се због истине Божје”!17
Насупрот томе, наша радосна порука својој деци и читавом човечанству јесте да „истина Божја” показује бољи пут, или како је Павле рекао „изврснији пут”,18 пут личне среће и добробити заједнице сада и вечни мир и радост касније.
Реч Божја односе се на основне истине које су основа Његовог плана среће за Његову децу. Ове истине су да Бог живи; да је Он Небески Отац наших духова; да нам је као манифестацију своје љубави дао заповести које воде до пунине радости са Њим; да је Исус Христ Син Божји и наш Откупитељ; да је патио и умро да би извршио помирење за грехе уз услов нашег покајања; да је устао из мртвих остварујући Васкрсење читавог људског рода; и да ћемо сви стати пред Њега да нам се суди, то јест, да положимо рачуне за своје животе.19
Девет година у времену названом „владавина судија” пророк Алма је напустио своје место врховног судије да би се потпуно посветио вођству у Цркви. Његова сврха је била да се окрене решавању питања охолости, прогона, похлепе, који су нарасли у народу а посебно међу члановима Цркве.20 Старешина Стивен Д. Надаулд је једном запазио: „[Алмина] надахнута одлука није била да проведе више времена у покушају да створи и примени додатне законе како би исправио понашање свог народа, већ да им говори реч Божју, да их поучава доктрини и како би њихово разумевање плана откупљења водило до промене у њиховом понашању”.21
Има пуно тога што можемо учинити као комшије и суграђани да бисмо допринели одрживости и успеху друштава у којима живимо, а засигурно наша најважнија и трајна служба биће да поучавамо и живимо по истинама стеченим Божијим величанственим планом откупљења. Како је речено у стиховима химне:
Веру својих очева, волећемо
И пријатеља и непријатеља у свим нашим препиркама,
И проповедајте,такође, јер љубав зна како,
Љубазним речима и честитим животом.22
Ако довољан број нас и наших комшија доносимо одлуке и водимо своје животе путем истине Божје, моралне вредности потребне у сваком друштву ће обиловати.
У својој љубави, наш Небески Отац је дао свог Јединорођеног Сина, Исуса Христа, да бисмо имали вечни живот.23
„[Исус Христ] не чини ништа осим оног што је за добробит света, јер љуби свет, толико да живот свој полаже да може све људе себи привући. Стога, не брани Он ником да узме удела у спасењу Његовом.
Гле, виче ли иком, говорећи: Одлази од мене? Гле, кажем вам, не, већ говори: Дођите к мени сви ви крајеви земаљски, купите млеко и мед, без новца и без наплате”.24
Ово проглашавамо „са озбиљношћу срца, у духу кроткости” 25 и у име Исуса Христа. Амен.