Генерална конференција
Култура Христова
Октобарска генерална конференција 2020.


Култура Христова

Сви можемо ценити најбоље из наших појединачних земаљских култура и даље бити пуноправни учесници вечне културе која потиче од Јеванђеља Исуса Христа.

У каквом величанственом свету живимо и учествујемо, који је дом велике разноликости народа, језика, обичаја и историје – распрострањених у стотинама земаља и хиљадама група, свака богата културом. Човечанство има чиме да се поноси и шта да слави. Али иако је она научено понашање – оне ствари којима смо изложени у културама у којима одрастамо – може нам послужити као велика снага у нашем животу, а понекад може постати и значајна препрека.

Може деловати да је култура толико уткана у наше размишљање и понашање да ју је немогуће променити. На крају, много тога што осећамо дефинише нас и то нам даје осећај идентитета. Његов утицај може бити толико јак да не успевамо да уочимо људске слабости или мане у сопственим културама, што резултира оклевањем да се одбаци неко од „предања очева наших”. Прекомерна везаност за свој културни идентитет може довести до одбацивања вредних – чак и побожних – идеја, особина и понашања.

Познавао сам дивног господина, не тако давно, који помаже у илустровању овог свеобухватног начела културне кратковидности. Први пут сам га срео у Сингапуру када сам задужен за кућног учитеља његове породице. Угледни професор санскритског и тамилског језика, доселио се са југа Индије. Његова дивна супруга и двојица синова били су чланови Цркве, али он се никада није прикључио нити је много слушао јеванђеоска учења. Био је задовољан начином на који су се развијали његова супруга и синови и у потпуности их подржавао у њиховом ангажовању и црквеним одговорностима.

Када сам му понудио да га поучим начелима Јеванђеља и поделим са њим наша веровања, он је у почетку одбијао. Требало ми је времена да схватим зашто: осећао је да ће тиме постати издајник своје прошлости, свог народа и своје историје! Према његовом начину размишљања, порекао би све што је био, све чему га је породица поучавала да буде, своје индијско наслеђе. Током следећих неколико месеци могли смо да разговарамо о овим питањима. Био сам задивљен (иако нисам био изненађен!) како је Јеванђеље Исуса Христа успело да му отвори очи за другачији поглед.

У већини култура које је човек створио постоје и добро и лоше, конструктивно и деструктивно.

Многи проблеми нашег света директни су резултат сукоба између различитих идеја и обичаја који произилазе из њихове културе. Али практично сви сукоби и хаос брзо би избледели када би свет прихватио само његову „изворну културу”, ону коју смо сви имали не тако давно. Ова култура датира још од нашег предсмртног постојања. Била је то култура Адама и Еноха. Била је то култура утемељена на Спаситељевим учењима у зениту времена и данас је поново доступна свим женама и мушкарцима. Јединствена је. То је највећа од свих култура и потиче од великог плана среће, чији је аутор Бог и кога заступа Христ. Пре спаја него раздваја. Пре исцељује уместо да штети.

Јеванђеље Исуса Христа поучава нас да у животу постоји сврха. Наше бивстовање овде није само неки велики космички догађај или грешка! Овде смо са разлогом.

Ова култура заснива се на сведочанству да наш Небески Отац постоји, да је стваран и да воли сваког од нас, појединачно. Ми смо Његово „дело и [Његова] слава”.1 Ова култура заступа концепт једнаке вредности. Не постоји признање касте или класе. На крају крајева, ми смо браћа и сестре, духовна деца наших Небеских родитеља – дословно. Не постоји предрасуда или менталитет „ми у односу на њих” у „највећој од свих култура”. Сви смо „ми”. Сви смо „они”. Верујемо да смо одговорни за себе, једни за друге, Цркву и наш свет. Обавеза и одговорност су важни фактори нашег раста.

Милосрђе, истинска христолика брига, основа је ове културе. Осећамо стварну бригу за потребе других, материјалне и духовне, и делујемо према тим осећањима. Оно отклања предрасуде и мржњу.

Уживамо у култури откривења, усредсређеној на Божју реч онако како је примљена преко пророка (и лично је проверива за сваког од нас кроз Светог Духа). Читаво човечанство може знати вољу и намисао Божју.

Ова култура заговара начело слободне воље. Могућност да бирамо је изузетно важна за наш развој и нашу срећу. Мудро бирати је од суштинске важности.

Ово је култура учења и проучавања. У свему тражимо знање, мудрост и оно што је најбоље.

Ово је култура вере и послушности. Вера у Исуса Христа је прво начело наше културе, а исход је послушност Његовим учењима и заповестима. Они рађају самосавлађивање.

Ово је култура молитве. Верујемо да нас Бог неће само чути, него ће нам и помоћи.

Ово је култура завета и обреда, високих моралних стандарда, жртвовања, праштања и покајања, и бриге за храм наших тела. Све то сведочи о нашој посвећености Богу.

Ово је култура којом управља свештенство, власт да делује у Божје име, Божја моћ која благосиља Његову децу. Она просвећује и омогућава појединцима да буду бољи људи, вође, мајке, очеви и сарадници – и она посвећује дом.

Ова, најстарија од свих култура, обилује правим чудима, насталом вером у Исуса Христа, моћу свештенства, молитвом, самоусавршавањем, истинским обраћењем и праштањем.

Ово је култура мисионарског рада. Вредност душа је велика

У Христовој култури жене су уздигнуте до свог одговарајућег и вечног статуса. Нису потчињене мушкарцима, као у многим културама данашњег света, већ потпуни и равноправни партнери овде и у свету који долази.

Ова култура потврђује светост породице. Породица је основна јединица вечности. Усавршавање породице вреди сваке жртве, јер, како је поучено, „ниједан други успех не може надокнадити неуспех у дому”.2 Дом је место где обављамо свој најбољи рад и где остварујемо своју највећу срећу.

У Христовој култури постоје перспектива – и вечни фокус и смер. Ова култура се бави стварима које траје дуго! Потиче од Јеванђеља Исуса Христа, које је вечно, и објашњава зашто, шта и где нашег постојања. (Укључује, не искључује.) Будући да је ова култура резултат примене учења нашег Спаситеља, она помаже у пружању исцељујућег мелема који је свету тако очајнички потребан.

Каква је срећа бити део овог великог и племенитог начина живота! Да бисте били део те, највеће од свих култура, биће потребна промена. Пророци су поучили да је потребно оставити иза себе све што је у нашим старим културама у супротности са Христовом културом. Али то не значи да морамо да све оставимо иза себе. Пророци су такође нагласили да смо позвани, сви и ми, да донесемо своју веру и таленте и знање – све што је добро у нашем животу и нашим појединачним културама -са нама и нека Црква „увелича то” поруком Јеванђеља.3

Црква Исуса Христа светаца последњих дана тешко да је западно друштво или амерички културни феномен. Она је интернационала црква, каква је одувек требало да буде. И више од тога, она је суперинтернационална. Нови чланови из целог света уносе богатство, разноликост и узбуђење у нашу стално растућу породицу. Свеци последњих дана свуда и даље славе и поштују сопствено наслеђе и хероје, али сада су такође део нечег далеко већег. Христова култура нам помаже да себе видимо онаквима какви заиста јесмо, а када се гледамо кроз лупу вечности, ублажено праведношћу, она служи за увећање наше способности да испунимо велики план среће.

А сада, шта се догодило са мојим пријатељем? Па, поучен је лекцијама и прикључио се Цркви. Његова породица је од тада запечаћена за време и сву вечност у Храму Сиднеј Аустралија. Одрекао се мало тога – а добио потенцијал за све. Открио је да и даље може да слави своју историју, и даље буде поносан на своје порекло, музику и плес и књижевност, храну, земљу и људе. Открио је да не постоји проблем уграђивања најбољег из његове локалне културе у Највећу од свих култура. Открио је да уношење оног што је у складу са истином и праведношћу из његовог старог живота у његов нови живот служи само за побољшање његовог заједништва са свецима и за помоћ у уједињењу свих као једног у Небеском друштву.

Заиста, сви можемо ценити најбоље из наших појединачних земаљских култура и даље бити пуноправни учесници најстарије од свих њих – изворне, најбоље, вечне културе која потиче од Јеванђеља Исуса Христа. Какво чудесно наслеђе сви делимо. У име Исуса Христа, амен.

Напомене

  1. Moјсије 1:39.

  2. J. E. McCulloch, у Teachings of Presidents of the Church: David O. McKay (2011), стр. 154.

  3. Видети Teachings of Presidents of the Church: George Albert Smith (2011), xxviii; Gordon B. Hinckley, „The Marvelous Foundation of Our Faith”, Liahona, нов. 2002, стр. 78–81.