Веома повлашћен код Господа
Времена невоље и разочарања не мењају будно Господње око јер нас Он благонаклоно надгледа, благосиљајући нас.
Једног дана, пре више година, док су млади мисионари радили у малом огранку на малом острву Амами Осхима у Јапану, мој сарадник и ја били смо у заносу када смо сазнали да ће председник Спенсер В. Кимбал посетити Азију и да ће сви чланови и мисионари у Јапану бити позвани у Токио да чује пророка на обласној конференцији. Са члановима огранка, мој сарадник и ја узбуђено смо почели да правимо планове за конференцију, која је захтевала 12-часовну вожњу бродом преко Источно кинеског мора до копна у Јапану, након које следи 15-часовна вожња возом до Токија. Нажалост, ипак није било тако. Од председника наше мисије добили смо вест да због удаљености и времена мој сарадник и ја нећемо моћи да присуствујемо конференцији у Токију.
Док су чланови нашег малог огранка кренули за Токио, ми смо остали. Следећи дани изгледали су тихо и празно. Одржали смо причесни састанак сами у малој капели, док су свеци последњих дана и мисионари из Јапана присуствовали конференцији.
Мој осећај личног разочарања појачао се чак и док сам радосно слушао чланове огранка који су се вратили са конференције неколико дана касније са извештајем да је председник Кимбал најавио изградњу храма у Токију. Изгарали су од узбуђења док се делили испуњење свог сна. Описали су како, чувши најаву храма, чланови и мисионари нису могли да обуздају радост и спонтано су почели да тапшу.
Прошле су године, али се и даље сећам разочарања које сам осетио пропуштајући тај историјски састанак.
Последњих месеци размишљао сам о овом искуству, јер сам приметио да се други суочавају са дубоким разочарањем, далеко већим и дубљим него што је моје икада било као младог мисионара - изазвано светском пандемијом КОВИД-19.
Раније ове године, како се пандемија убрзавала, Прво председништво се обавезало да ће „Црква и њени чланови верно показивати нашу посвећеност да будемо добри грађани и добре комшије” 1 и „да ћемо користити обиље упозорења”.2 Тако смо доживели укидање црквених окупљања широм света, повратак више од половине мисионарских снага својим матичним земљама и затварање свих храмова Цркве. Хиљаде вас се спремало да уђете у храм ради обреда за живе – укључујући храмска печаћења. Други од вас су раније завршили мисионарску службу или су привремено пуштени и прераспоређени.
Током овог времена, влада и вође у образовању затворили су школе – што је последично одгодило прославе матуре и присилило отказивање спортских, друштвених и образовних догађаја и активности. Многи од вас су се припремали за догађаје на којима нису присуствовали, представе које нису чули и атлетске сезоне које се нису одиграле.
Још су дирљивије мисли о породицама које су током овог времена изгубиле вољене; већина није могла да одржи сахране или друга дирљива окупљања како су се надали.
Укратко, многи, многи од вас су се суочили са тешким разочарањем, тугом и обесхрабрењем. Па како да се излечимо, издржимо и идемо напред када се ствари чине тако сломљеним?
Пророк Нефи почео је са урезивањем малих плоча када је био одрастао човек. Док је разматрао свој живот и службу, понудио је значајно размишљање баш у првом стиху Мормонове књиге. Овај стих уоквирује важно начело о ком треба да размишљамо у данашње време. Следећи његове познате речи, „Ја, Нефи, како се родих од добрих родитеља, стога бејах поучен сваком знању оца свога. И премда видех многе невоље током дана својих, ипак бејах веома повлашћен код Господа у свим данима својим.”3
Као они који проучавају Мормонову књигу, упознати смо са многим невољама на које се Нефи позива. Ипак, након изношења невоља у његово време, Нефи пружа јеванђеоски увид у то да је био веома повлашћен од Господа у све дане своје. Времена невоље и разочарања не мењају будно Господње око јер нас благонаклоно гледа, благосиљајући нас.
Леса и ја смо се недавно виртуално састали са око 600 мисионара у Аустралији, од којих је већина била под неком мером затворености или ограничења због КОВИД-19, многи радећи из својих станова. Заједно смо размишљали о појединцима из Новог завета, Мормонове књиге и Учења и завета које је Господ благословио да постигну величину у невољи. Сви су били дефинисани више оним што су могли да ураде уз Господњу помоћ, него оним што нису могли да ураде због затварања и ограничења.
Читали смо о Павлу и Сили, који су, док су били заточени у тамници, молили се, певали, поучавали, сведочили – па чак и крстили тамничара.4
И опет о Павлу, у Риму, који је био у кућном притвору две године, а за то време непрекидно „казиваше сведочећи царство Божије”,5 “учећи о господу нашем Исусу Христу.”6
О Нефију и Лехију, синовима Хеламановим, који су након злостављања и затвора били окружени ватреним штитом јер Господњи „тих глас савршене благости… продираше до саме душе [њихових отмичара]”.7
О Алми и Амулеку у Амонихи, који су открили да многи „повероваше… и почеше да се кају и да Света писма истражују”,8 иако су им се тада ругали и били су без хране, воде или одеће, свезани и затворени у тамници.9
И на крају о Џозефу Смиту, који се , док се мучио у затвору у Либертију, осећао напуштеним и заборављеним, затим чуо речи Господње: „Све ово… биће за добро твоје”10 и „Бог ће бити с тобом у веке векова.”11
Сви они су разумели оно што је Нефи знао: да премда су видели многе невоље током својих дана, ипак су били веома повлашћени код Господа.
И ми можемо повући паралеле као појединачни чланови и као Црква на начин на који смо били веома повлашћени код Господа током изазовних времена са којима смо се сусретали последњих неколико месеци. Док наводим ове примере, нека, такође, ојачају ваше сведочанство о виђењу нашег живог пророка, који нас је припремио прилагођавањима пре било каквог наговештаја пандемије, омогућавајући нам да издржимо изазове који су дошли.
Прво, постати усредсређенији на дом под окриљем Цркве.
Пре две године председник Нелсон је рекао: „Као свеци последњих дана, навикли смо да размишљамо о ‘цркви’ као о нечему што се дешава у нашим састајалиштима, уз подршку онога што се дешава код куће. Треба да се прилагодимо том обрасцу… Црви усмереној на дом, подржаној оним што се одвија унутар наших… зграда.”12 Какво пророчко прилагођавање! Учење Јеванђеља усредсређеног на дом спроведено је у пракси привременим затварањем састајалишта. Чак и када свет почне да се нормализује и вратимо се у капеле, желећемо да задржимо своје моделе проучавања и учења Јеванђеља у дому развијене током пандемије.
Други пример за бити веома повлашћен код Господа је откривење у вези послуживања на виши и светији начин.
Године 2018. председник Нелсон представио је послуживање као прилагођавање „у начину на који бринемо једни за друге”.13 Пандемија је увела бројне могућности за усавршавање наших послужитељских вештина. Браћа и сестре послужитељи, младе жене и млади мушкарци и остали остварили су контакт, разговор, бригу о двориштима, оброке, поруке путем технологије и причесни обред како би благословили оне у потреби. Сама Црква је, такође, послуживала другима током пандемије с јединственом дистрибуцијом добара банкама хране, склоништима за бескућнике и центрима за подршку имигрантима и пројектима усмерених на најозбиљније ситуације глади на свету. Сестре из Потпорног друштва и њихове породице одговориле су на изазов израде милиона маски за здравствене раднике.
Последњи пример благослова током недаћа је откривање појачане радости због повратка храмских обреда.
То је најбоље описано причом. Када је сестра Кејтлин Палмер прошлог априла примила свој позив за мисију, била је узбуђена што је позвана као мисионарка, али осећала је подједнако важним и посебним да оде у храм да прими своје даривање и склопи свете завете. Убрзо након што је заказала своје даривање, стигла је најава да ће се сви храмови привремено затворити због светске пандемије. Након што је добила ову срцепарајућу информацију, сазнала је да ће мисионарски тренажни центар (МТЦ) похађати виртуално, од своје куће. Упркос овим разочарањима, Кејтлин се усредсредила на то да буде снажног духа.
Током следећих месеци, сестра Палмер никада није губила наду да ће посетити храм. Њена породица је постила и молила се да се храмови отворе пре њеног одласка. Кејтлин би често започињала своја МТЦ јутра у кући говорећи: „Хоће ли данас бити дан када ћемо искусити чудо и када ће се храмови отворити?”
10. августа, Прво председништво је најавило да ће се Кејтлинин храм поново отворити за обреде за живе тачно на дан када је заказан рани јутарњи лет до њене мисије. Не би могла да буде у храму и да лети. Са мало наде у успех, њена породица контактирала је председника храма, Мајкла Велинга, да би видели да ли постоји начин да се чудо за које су се молили оствари. Услишени су им пост и молитве!
У 2.00 часова, сатима пре лета, сестру Палмер и њену породицу, у сузама, на вратима храма дочекао је насмејани председник храма речима: „Добро јутро, породицо Палмер. Добродошли у храм!” Када је завршила своје даривање, морали су да брзо изађу јер је следећа породица чекала на вратима. Одвезли су се директно на аеродром, тачно на време како би полетела на своју мисију.
Храмски обреди које нисмо имали током неколико месеци сада изгледају слађе него што смо раније замишљали, док се храмови широм света отварају у фазама.
Док завршавам, молим вас, послушајте охрабрујуће и надахњујуће речи пророка Џозефа Смита. Никад не бисте претпоставили да их је изнео у невољи и изолацији, спутан и ограничен у кући у Навуу, скривајући се од оних који су тражили да га противправно приведу:
„Сада, шта чујемо у јеванђељу које примисмо? Глас весеља! Глас милости са неба; и глас истине са земље; радосне вести за мртве; глас весеља за живе и мртве; радосне вести о великој срећи…
„… нећемо ли наставити ка тако величанственом циљу? Идите напред а не назад. Храбро… и напред, напред у победу! „Нека вам се срца радују, и буду веома весела. Нек се земљом пролама песма”.14
Браћо и сестре, верујем да ће се једнога дана свако од вас осврнути на отказане догађаје и тугу, разочарање и усамљеност који прате изазовна времена кроз која пролазимо и видети их у сенци изабраних благослова и увећане вере и сведочанстава. Верујем да ће у овом и у будућем животу ваше невоље, ваш Амониха, ваш затвор у Либертију бити посвећени вама на корист.15 Молим се да, заједно са Нефијем, можемо препознати невоље током наших дана, истовремено признајући да смо веома повлашћени код Господа.
Затварам својим сведочанством о Исусу Христу, коме ни самом страдања нису била страна и као део Његовог бесконачног помирења спустио се испод свега.16 Он разуме нашу тугу, бол и очај. Он jе наш Спаситељ и Откупитељ, наша нада, наша утеха и наш избавитељ. О томе сведочим у Његово свето име, Исуса Христа, амин.