Света писма
Алма 48


Поглавље 48.

Амаликија хушка Ламанце против Нефијаца – Морони припрема свој народ да брани хришћанско дело – Он се радује у слободи и ослобођењу и моћан је човек Божји. Око 72. год. пре Христа.

1. И ево, догоди се да чим Амаликија беше стекао царство, поче надахњивати срца Ламанаца против народа Нефијевог. Да, постави он људе да са својих кула говоре Ламанцима против Нефијаца.

2. И тако он надахну срца њихова против Нефијаца, толико да крајем деветнаесте године владавине судија, пошто до тада оствари замисли своје, да, пошто беше постао цар Ламанаца, настојаше, такође, да завлада целом земљом, да, и свим народом који беше у земљи, Нефијцима као и Ламанцима.

3. Он, дакле, беше остварио замисао своју, јер беше отврднуо срца Ламанаца и заслепио умове њихове и подстакао их на срџбу, толико да беше скупио велико мноштво да крене у битку против Нефијаца.

4. Беше, наиме, решен да, због великог броја свога народа, надвлада Нефијце и одведе их у ропство.

5. И тако он постави аврховне капетане међу Зорамцима, јер они беху најбоље упознати са снагом Нефијаца, и склоништима њиховим и најслабијим деловима градова њихових. Стога их постави да буду врховни капетани над војскама његовим.

6. И догоди се да они узеше свој табор и кренуше у пустињу према земљи Зарахемли.

7. Ево, догоди се да док Амаликија тако преваром и обманом беше стицао моћ, Морони, с друге стране, беше априпремао умове људи да буду верни Господу Богу своме.

8. Да, беше он јачао војске нефијске и подизао мала утврђења, или склоништа, подижући бедеме од земље унаоколо да огради војске своје, а и градећи камене зидове да је окружи унаоколо градова њихових и граница земаља њихових. Да, свуда унаоколо земље.

9. А у најслабијим утврђењима њиховим смести већи део људи, и тако утврди и ојача земљу коју Нефијци поседоваху.

10. И тако се он припремаше да аподупре слободу њихову, земље њихове, жене њихове и децу њихову, и мир њихов, и да би могли живети за Господа Бога свога, и да би сачували оно што непријатељи њихови назваше дело хришћанско.

11. А Морони беше јак и снажан човек. Беше он човек савршеног аразумевања, да, човек који не уживаше у проливању крви, човек чија се душа радоваше у слободи и ослобођењу земље своје и браће његове из ропства и робовања;

12. Да, човек чије срце бујаше од захваљивања Богу своме за многе повластице и благослове које Он подари његовом народу, човек који се силно труђаше за адобробит и безбедност свога народа.

13. Да, и беше он човек чврст у вери својој у Христа. И заклетвом се беше азаклео да ће бранити свој народ, права своја и отаџбину своју и вероисповест своју, и то до губитка крви своје.

14. Ево, Нефијци беху поучавани да се бране од непријатеља својих, и то до проливања крви своје буде ли потребно. Да, и уз то, беху поучавани да аникад не нападају, да, и никад мач не подижу осим на непријатеља, осим да би сачували животе своје.

15. А ово беше вера њихова, да ће им Бог, буду ли чинили тако, даровати напредак у земљи, или другим речима, да ће им буду ли верни у држању заповести Божјих даровати напредак у земљи. Да, упозорити их да беже, или да се за рат припреме, већ према опасности по њих;

16. И уз то, да ће им Бог обзнанити где да иду да би се одбранили од непријатеља својих, а Господ ће их избавити буду ли чинили тако. И то беше вера Моронијева и срце његово слављаше у томе, ане у проливању крви, већ у чињењу добра, у очувању свога народа, да, у држању заповести Божјих, да, и у одупирању безакоњу.

17. Да, заиста, заиста, кажем вам кад би сви људи који беху, и који јесу, и који ће икад бити, били попут Моронија, гле, саме моћи паклене биле би заувек уздрмане. Да, ађаво никад моћи не би имао над срцима деце човечје.

18. Гле, беше он човек попут Амона, сина Мосијиног, да, а и других синова Мосијиних, да, такође и Алме и синова његових, јер сви они беху људи Божји.

19. Ево, гле, Хеламан и браћа његова не беху мање услужни народу него што беше Морони, јер проповедаху реч Божју и крштаваху на покајање све људе који хтедоше да послушају речи њихове.

20. И тако они пролажаху, а народ се апонизи ради речи њихових, толико да беху веома бповлашћени код Господа. И тако беху слободни од ратова и сукоба међу собом, да, и то током четири године.

21. Али, како рекох, крајем деветнаесте године, да, упркос међусобном миру њиховом, беху приморани да се преко воље сукобе са браћом својом, Ламанцима.

22. Да, и укратко, ратови њихови са Ламанцима никако не престајаху током много година, упркос њиховом великом опирању.

23. Ево, беше им ажао да се лате оружја против Ламанаца, јер не уживаху у проливању крви. Да, и не беше то све – беше им жао да буду средство слања толико много браће своје са овог света у свет вечни, неспремне за сусрет с Богом својим.

24. Ипак, не могаху допустити да положе животе своје, да не би они, који некад беху браћа њихова, да, и који аодступише од цркве њихове и напустише их, и кренуше да их униште прикључивши се Ламанцима, дивљачком свирепошћу извршили покољ над бженама њиховим и децом њиховом.

25. Да, не могаху поднети да се браћа њихова радују над крвљу нефијском, докле год буде икога ко држи заповести Божје, јер обећање Господње беше да ће, буду ли држали заповести Његове, напредовати у земљи.