Књига Алмина
Који беше син Алмин

1. Тад се догоди да у првој години владавине судија над народом Нефијевим, од тада па надаље, цар Мосија ^апрошавши путем свега земаљског, водивши успешан рат, ходавши усправно пред Богом, не оставивши никога да уместо њега влада, ипак, успостави ^бзаконе и народ их призна. Беху они, стога, обавезни да се придржавају закона које он успостави.

2. И догоди се да у првој години владавине Алмине на судијској столици, доведоше пред њега неког ^ачовека да му се суди, човека који беше крупан и беше запажен због своје велике снаге.

3. И он беше ходао међу народом, проповедајући му оно што он ^аназва речју Божјом, а беше то уперено ^бпротив цркве, објављујући народу да сваки свештеник и учитељ треба да постану ^внародни и да ^гне треба да раде својим рукама, већ да народ треба да их издржава.

4. И он, такође, сведочаше народу да ће цео људски род бити спашен у последњи дан и да не треба да се плаше нити да стрепе, него да подигну главе своје и радују се, јер Господ створи све људе и уз то откупи све људе и на крају ће сви људи имати вечни живот.

5. И догоди се да то поучаваше толико да многи повероваху његовим речима, и то толико да га почеше издржавати и новац му давати.

6. И поче се он узносити у охолости срца свога, и одећу скупоцену носити, да, и чак поче оснивати ^ацркву у складу са проповедањем својим.

7. И догоди се да док иђаше да проповеда онима који повероваху речи његовој, срете неког човека који припадаше цркви Божјој, да, и то једног од учитеља њихових и поче се оштро препирати са њим, не би ли како завео народ цркве. Али, тај човек му се успротиви, опомињући га ^аречима Божјим.

8. Ево, име тог човека беше ^аГедеон, а беше то онај који беше оруђе у рукама Божјим избављајући народ Лимхијев из ропства.

9. Ево, пошто му се Гедеон речима Божјим успротиви, разгневи се он на Гедеона и потегну мач свој и поче га ударати. Ево, Гедеон, будући веома стар, не беше способан да поднесе његове ударце, те би мачем ^апогубљен.

10. А човека, који га уби, народ цркве ухвати и одведе пред Алму да му се ^асуди у складу са злочинима које беше починио.

11. И догоди се да он стаде пред Алму и брањаше се са много одважности.

12. Али, Алма му рече: Гле, ово је први пут да се ^анадрисвештенство уведе међу овај народ. И гле, ниси ти крив само због надрисвештенства, него си га и мачем покушао наметнути, а кад би се надрисвештенство наметнуло овом народу то би довело до његовог потпуног уништења.

13. И ти проли крв праведног човека, да, човека који многа добра учини међу овим народом. А кад бисмо те поштедели, крв његова би, ради ^аосвете, пала на нас.

14. Зато си ^аосуђен да умреш по закону који нам даде Мосија, наш последњи цар, а овај народ га призна. Стога се овај народ мора повиновати том закону.

15. И догоди се да га ухватише, а име му беше ^аНехор, и одведоше на врх брежуљка Манти и тамо беше принуђен, или штавише, сам призна, између небеса и земље, да оно чему поучаваше народ беше супротно речи Божјој и тамо поднесе срамотну ^бсмрт.

16. Ипак, то не заустави ширење надрисвештенства у земљи, јер беше много оних који љубљаху ништавне ствари овог света. И изађоше они проповедајући лажна учења, а то чињаху ради ^абогатства и славе.

17. Ипак, не усуђиваху се ^алагати, да се зна, у страху од закона, јер лажљивце кажњаваху. Стога се претвараху да проповедају у складу са веровањем својим. И ево, закон не могаше имати моћи над било којим човеком због веровања ^бњеговог.

18. И не усуђиваху се ^акрасти, у страху од закона, јер такве кажњаваху; не усуђиваху се ни пљачкати, нити убијати, јер оног који ^бубије кажњаваху ^всмрћу.

19. Али, догоди се да они који не припадаху цркви Божјој почеше прогањати оне који припадаху цркви Божјој, и који беху преузели на себе име Христово.

20. Да, прогањаху их и мучаху свакојаким речима и то због понизности њихове, јер не беху охоли у очима својим, и јер реч Божју саопштаваху један другоме без ^ановца и без цене.

21. Ево, међу народом цркве беше строг закон да ниједан човек који припада цркви не сме устати и ^апрогањати оне који не припадају цркви, и да не сме бити прогона међу њима самима.

22. Ипак, беше међу њима много оних који се почеше охолити и који се почеше ватрено препирати са својим противницима, чак до ударања. Да, ударали би један другога песницама својим.

23. Ево, беше то у другој години владавине Алмине и беше то узрок велике невоље у цркви. Да, беше то узрок великог искушења за цркву.

24. Јер срца многих отврднуше и имена њихова беху ^аизбрисана, тако да их не спомињаху више међу народом Божјим. А уз то многи међу њима сами ^бодступише.

25. Ево, беше то велико искушење за оне који чврсто стајаху у вери. Ипак, беху постојани и непоколебљиви у држању заповести Божјих и ^астрпљиво подношаху прогон којим беху засипани.

26. А кад свештеници напустише ^арад свој како би саопштили народу реч Божју, и народ напусти рад свој да би слушао реч Божју. И кад им свештеници саопштише реч Божју, сви они поново се марљиво вратише пословима својим. И свештеник не поштоваше себе више од слушача својих, јер проповедник не беше бољи од слушача, нити учитељ беше ишта бољи од ученика. Сви они, дакле, беху равноправни и обављаху све послове, сваки човек ^бпрема снази својој.

27. И ^адаваху од иметка свога, сваки човек у складу са оним што имаше, ^бсиромашнима и убогима и болеснима и онима у невољи. И не одеваху скупоцену одећу, а ипак беху уредни и привлачни.

28. И тако они решаваху послове цркве и стога поново почеше имати трајан мир упркос свим прогонима својим.

29. И ево, због постојаности цркве, почеше се силно ^абогатити имајући у изобиљу свега што им беше потребно – мноштво стада и крда и товљеника сваке врсте, а уз то обиље жита, и злата, и сребра, и драгоцености, и обиље ^бсвиле и фино преденог лана, и сваковрсне корисне, једноставне одеће.

30. И тако, у ^аблагостању своме, не тераху оне који беху ^бголи, или оне који беху гладни, или оне који беху жедни, или оне који беху болесни, или оне који не беху неговани. И не ослањаху срца своја на богатство. Беху, дакле, дарежљиви према свима, и старима и младима, и робовима и слободнима, и мушком и женском, било да су у цркви или изван ње, не ^вгледајући ко је ко, већ коме је потребно.

31. И тако напредоваху и посташе много имућнији од оних који не припадаху цркви њиховој.

32. Јер они који цркви њиховој не припадаху препуштаху се врачању и ^аидолопоклонству, или ^бдоколици и ^впоганим и празним разговорима, и ^гзавистима и свађи, одевајући скупоцену одећу, ^дузносећи се у охолости у очима својим, прогањајући, лажући, крадући, пљачкајући, чинећи курварства и убиства и свакојаку опакост. Ипак, закон се примењиваше над свима онима који га преступаху, уколико то беше могуће.

33. И догоди се да примењивањем закона над њима, сваки човек трпећи у складу са оним што беше учинио, посташе мирнији и не усуђиваху се чинити било какву опакост да се зна. Стога, међу народом Нефијевим беше велик мир све до пете године владавине судија.