Књига Омнијева

1. Гле, догоди се да мени, Омнију, беше заповеђено од оца мога, Јарома, да напишем нешто на овим плочама, да сачувам родословље наше –

2. Стога, ја бих да знате да се у данима својим много борах мачем да сачувам свој народ, Нефијце, да не падну у руке непријатеља својих, Ламанаца. Али гле, сам по себи опак сам човек и не држах одредбе и заповести Господње како је требало.

3. И догоди се да две стотине седамдесет и шест година прође и имадосмо многа раздобља мира. А у многим раздобљима имадосмо тежак рат и крвопролиће. Да, и укратко, две стотине осамдесет и две године беше прошло и ја вођах ове плоче по ^азаповестима очева својих и предадох их сину своме Амарону. И ја завршавам.

4. И ево, ја, Амарон, пишем оно што пишем, што је мало, у књигу оца свога.

5. Гле, догоди се да три стотине двадесет година прође и опакији део Нефијаца беше ^ауништен.

6. Јер Господ не би допустио, пошто их изведе из земље јерусалимске и заштити и сачува их од пада у руке непријатеља њихових, да, не би допустио да се не потврде речи које говораше очевима нашим, говорећи: Уколико не будете држали заповести моје нећете напредовати у земљи.

7. Стога их Господ походи великим судом. Међутим, поштеди Он праведне да не би страдали; ипак их избави из руку непријатеља њихових.

8. И догоди се да ја предадох плоче брату своме, Кемишу.

9. Ево, ја, Кемиш, пишем оно мало ствари које пишем у исту књигу као и брат мој, јер гле, видех последње што он написа, да то написа својом руком, а то написа у дан када их мени предаде. И тако ми водимо записе, јер то је по заповестима очева наших. И ја завршавам.

10. Гле, ја, Абинадом, син сам Кемишев. Гле, догоди се да видех пуно ратова и сукоба између свога народа, Нефијаца, и Ламанаца. И ја, мачем својим, одузех животе многим Ламанцима у одбрани браће своје.

11. И гле, запис овог народа урезан је на плочама које цареви имају кроз поколења, и ја не знам ни за једну објаву, осим оне која је записана, ни пророштво, осим оног које је записано. Стога, оно што је написано, довољно је. И ја завршавам.

12. Гле, ја сам Амалеки, син Абинадомов. Гле, говорићу вам нешто о Мосији, који постаде цар у земљи Зарахемли. Јер гле, пошто беше упозорен од Господа да бежи из земље ^аНефи, а и сви који би послушали глас Господњи такође треба да ^ботпутују из земље са њим, у пустињу –

13. И догоди се да он учини како му Господ беше заповедио. И сви који послушаше глас Господњи отпутоваху из земље у пустињу. А беху вођени многим проповедањима и пророштвима. И непрестано беху опомињани речју Божјом и моћу руке Његове беху вођени кроз пустињу док не сиђоше до земље која се зове земља Зарахемла.

14. И открише народ који се зваше народом ^аЗарахемлиним. Тад наста велика радост међу народом Зарахемлиним. А и Зарахемла се силно радоваше, јер Господ беше послао народ Мосијин са ^бмесинганим плочама које садржаваху запис о Јеврејима.

15. Гле, догоди се да Мосија откри да ^анарод Зарахемлин дође из Јерусалима у време када ^бСедекија, цар Јуде, беше као заробљеник одведен у Вавилон.

16. И путоваху они пустињом, и преко великих вода руком Господњом беху доведени у земљу где их Мосија откри. И од тада па надаље беху боравили тамо.

17. А у време када их Мосија откри, они се већ силно намножише. Ипак, имаху многе ратове и озбиљне сукобе, и с времена на време од мача падаху. А језик се њихов беше искварио, а они са собом не беху понели никакве ^азаписе и порицаху постојање Створитеља свога. А ни Мосија ни народ Мосијин не могаху их разумети.

18. Али, догоди се да Мосија нареди да се поуче његовом језику. И догоди се да пошто беху поучавани језику Мосијином, Зарахемла даде родословље о очевима својим, по сећању своме. И она су записана, али не на овим плочама.

19. И догоди се да се народ Зарахемлин и Мосијин ^аујединише, а ^бМосија беше постављен да буде њихов цар.

20. И у дане Мосијине догоди се да му беше донешен велик камен са урезима на њему. А он ^апротумачи урезе даром и моћу Божјом.

21. А они садржаваху извештај о неком ^аКоријантумру и погибији његовог народа. А Коријантумр беше откривен од народа Зарахемлиног и борављаше са њима током девет месечевих мена.

22. У њему се у неколико речи говораше и о очевима његовим. А први родитељи његови стигоше са ^акуле, у време кад Господ ^бпобрка језик људима, а жестина Господња паде на њих по судовима Његовим који су праведни, а ^вкости им леже расејане по земљи на северу.

23. Гле ја, Амалеки, бејах рођен у дане Мосијине и поживех да видим смрт његову. А ^аВенијамин, син његов, влада уместо њега.

24. И гле, видех, у дане цара Венијамина тежак рат и много крвопролића између Нефијаца и Ламанаца. Али гле, Нефијци стекоше велику надмоћ над њима, да, толику да их цар Венијамин истера из земље Зарахемле.

25. И догоди се да почех старити и, не имавши потомства, а знајући да је цар ^аВенијамин праведан човек пред Господом, ^буручићу му, дакле, ове плоче, опомињући све људе да дођу Богу, Свецу Израеловом, и поверују у пророштва, и у откривења и у служење анђеоско и у дар говорења језицима и у дар тумачења језика, и у све оно што је ^вдобро, јер нема ничега што је добро а да не долази од Господа, а оно што је зло долази од ђавола.

26. И ево, љубљена браћо моја, ја бих да ^адођете Христу који је Светац Израелов и узмете удела у спасењу Његовом и у моћи откупљења Његовог. Да, дођите к Њему и ^бпринесите Му целе душе своје као ^впринос и наставите у ^гпосту и молитви и истрајте до краја. И тако жив био Господ бићете спашени.

27. А сада бих говорио нешто о оних неколико који се успеше у пустињу да би се вратили у земљу Нефи, јер беше их много који пожелеше да поседују земљу баштине своје.

28. Стога, успеше се они у пустињу. А вођа њихов беше снажан и силан човек и човек тврде шије. Стога изазва сукоб међу њима и сви, осим педесеторице, беху ^апобијени у пустињи, а ови се опет вратише у земљу Зарахемлу.

29. И догоди се још да са собом узеше знатан број других и опет се упутише у пустињу.

30. И ја, Амалеки, имадох брата који такође пође са њима. И од тада не знам ништа о њима. А ускоро лежем у гроб свој, а ^аове плоче су испуњене. И ја завршавам казивање своје.