Пакао

Откривења светаца последњих дана помињу пакао на најмање два начина. Први, то је привремено боравиште у духовном свету оних који су били непослушни у смртном животу. У том смислу, пакао има крај. Духови тамо ће се поучавати јеванђељу, и некада након свог покајања биће васкрснути у степен славе за који су били достојни. Они који се не покају, али ипак нису синови пропасти, остаће у паклу за време хиљадугодишњице. Након ових хиљаду година муке, биће васкрснути у телестијалну славу (УиЗ 76:81–86; 88:100–101).

Други, то је стално место за оне који нису откупљени помирењем Исуса Христа. У овом смислу, пакао је сталан. Он је за оне који се нађу да су „још увек прљави“ (УиЗ 88:35, 102). Ово је место на коме ће Сотона, његови анђели, и синови пропасти – они који су порекли Сина након што Га је Отац открио – пребивати вечно (УиЗ 76:43–46).

Света писма некад говоре о паклу као о тами најкрајњој.