Давид

Цар древног Израела у Старом завету.

Давид је био син Јесејев из племена Јудина. Био је храбар младић који је убио лава, медведа и филистејског горостаса Голијата (1 Сам 17). Давид је изабран и помазан да буде цар Израела. Попут Саула, када је одрастао био је крив за озбиљне злочине али, насупрот Саулу, био је спреман да се искрено покаје. Стога је могао да добије опроштај, осим у случају убиства Урије (УиЗ 132:39). Његов живот може да се подели на четири дела: 1. у Витлејему где је био пастир (1 Сам 16–17); 2. на двору цара Саула (1 Сам 18:1–19:18); 3. као прогнаник (1 Сам 19:18–31:13; 2 Сам 1); 4. као цар Јудин у Хеврону (2 Сам 2–4), а касније као цар целог Израела (2 Сам 5–24; 1 Цар 1:1–2:11).

Након Давидог греха прељубе са Витсавејом уследио је низ несрећа које су пореметиле задњих двадесет година његовог живота. Народ као целина је био у благостању за време његове владавине, али је сам Давид трпео последице својих греха. Било је непрестаних породичних свађа, а она, у случају Авесалома и Адонија окончала се отвореном побуном. Ови догађаји су били испуњење пророчанства пророка Натана о Давиду, због његовог греха (2 Сам 12:7–13).

Упркос овим недаћама, Давидова владавина је била најсјајнија у израелској историји, јер је 1. ујединио племена у један народ, 2. задржао је неоспорну власт над земљом, 3. владавину је засновао на истинитој вери тако да је воља Божја била закон у Израелу. Из тих разлога, Давидова владавина се касније сматрала народним златним добом и узорком за славније доба када Месија буде дошао (Иса 16:5; Јер 23:5; Јез 37:24–28).

Давидов живот приказује да свако треба да истраје у праведности до краја. Као младићу, речено му је да је особа „по срцу“ Господњем. (1 Сам 13:14); као одрастао, говорио је Духом и имао многа откривења. Ипак, платио је високу цену за непослушност заповестима Божјим (УиЗ 132:39).