Који прими њих, мене прима
Старешина Нил Л. Андерсен,
из Већа Дванаесторице апостола
Данашња деца се налазе у различитим и сложеним породичним саставима. Треба да помажемо онима који се осећају усамљено, запостављено или изван ограде.
Бог воли децу. Воли сву децу. Спаситељ је рекао: „Оставите децу и не забрањујте им долазити к мени; јер је таквих царство небеско.”1
Данашња деца се налазе у различитим и сложеним породичним саставима.
На пример, данас два пута више деце у Сједињеним Државама живи само са једним родитељем него што је то био случај пре 50 година.2 И много је породица које су мање уједињене у својој љубави према Богу и у спремности да држе Његове заповести.
У тој све већој духовној збрци, обновљено Јеванђеље ће наставити да проноси Господњи стандард, идеал и образац.
„Деца треба да се рађају у оквиру брачне заједнице и да буду подизана од стране оца и мајке који верно држе своје завете…
Муж и жена имаjу свечану одговорност да се воле и брину jедно о другом и о своjоj деци. … Родитељи имаjу свету дужност да своjу децу подижу у љубави и праведности, да им обезбеде материjалне и духовне потребе, да их поучаваjу да се међусобно воле и служе jедни другима [и] придржаваjу Божjих заповести.”3
Одајемо признање многим добрим родитељима свих вера широм света који са љубављу брину о својој деци. Са захвалношћу одајемо признање породицама у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана које имају бригу оца и мајке који су обраћени Спаситељу, који су запечаћени влашћу свештенства, и који у својој породици уче да воле и имају поверења у свог Небеског Оца и Његовог Сина, Исуса Христа.
Молба младима
Међутим, моја данашња молба упућена је стотинама хиљада деце, младих и пунолетних младих особа који не потичу из тих, у недостатку бољег термина, породица „савршених као са слике.“ Не говорим само о младима који су искусили смрт, развод, или губитак вере својих родитеља, него и о десетинама хиљада младих мушкараца и младих жена широм света који прихватају јеванђеље без мајке или оца који би дошли у Цркву са њима.4
Ти млади свеци последњих дана улазе у Цркву са великом вером. Надају да ће створити породични идеал у сопственим животима у будућности.5 Временом постају важан део наше мисионарске силе, наше младе пунолетне особе, као и они који клекну за олтар да би основали сопствене породице.
Осетљивост
Наставићемо да поучавамо породице Господњем моделу, али сада са милионима чланова и различитошћу коју имамо међу децом у Цркви, морамо бити још пажљивији и осетљивији. Наша црквена култура и језик су понекад јединствени. Деца из Школице неће престати да певају песму „Породице могу бити вечне,”6 али када певају, „Тако сам срећан кад тата дође кући”7 или „са оцем и мајком који воде,”8 неће сва деца певати о својој породици.
Наша пријатељица Бет је испричала једно искуство из Цркве када је имала 10 година: Рекла је: „Наша учитељица је поделила лекцију о храмском браку.“ Поставила ми је конкретно питање, ‘Бет, твоји родитељи нису венчани у храму, зар не?’ [Mоја учитељица и остали у разреду] знали су одговор.” Учитељица је наставила са лекцијом, а Бет је замишљала најгоре. Бет је рекла: „Многе ноћи биле су ми испуњене сузама. Када сам две године касније имала срчаних проблема помислила сам да ћу умрети и успаничила сам се мислећи да ћу заувек остати сама.“
Мој пријатељ Лиф сам је долазио у Цркву. Једном, у Школици, замољен је да припреми кратак говор. Мама и тата му нису долазили у Цркву да би били поред њега и помогли му ако заборави шта треба да каже. Лиф је био ужаснут. Да се не би обрукао, једноставно се клонио Цркве неколико месеци.
„И дозва Исус дете, и постави га међу њих …
И [рече] који прими такво дете у име моје, мене прима.”9
Верујућа срца и духовни дарови
Та деца и омладина благословени су верујућим срцима и узвишеним духовним даровима. Лиф ми је испричао: „Дубоко у срцу сам знао да је Бог мој Отац и да ме познаје и воли.“
Наша пријатељица Вероника је рекла: „Док сам учила јеванђеоска начела и проучавала Мормонову књигу, изгледало је као да се подсећам онога што сам већ знала али сам заборавила.“
Наша пријатељица Зулејка је из Алегретеа, у Бразилу. Иако њена породица није била религиозна, Зулејка је са 12 година почела да чита Библију и посећује локалне цркве у потрази за већим знањем о Богу. Уз невољну дозволу својих родитеља, проучавала је са мисионарима, примила сведочанство и крстила се. Зулејка ми је рекла „Током дискусија показали су ми слику Храма Солт Лејка и испричали о обредима печаћења. Од тог тренутка имала сам жељу да једнога дана одем у дом Господњи и имам вечну породицу.
Док земаљска ситуација детета можда није идеална, духовни ДНК детета је савршен, јер је прави идентитет особе као сина или ћерке Божје.
Председник Томас С. Монсон је рекао: „Помозите деци да разумеју шта је истинско и важно у овом животу. Помозите им да развију снагу која ће им помоћи да бирају путеве на којима ће бити безбедни на свом путовању према вечном животу.”10 Нека наш загрљај буде топлији, а наша срца мекша. Овој омладини су потребни наше време и наша сведочанства.
Брендон, који се прикључио Цркви у Колораду у средњој школи, испричао ми је о онима који су му помагали пре и после крштења. Рекао је: „Био сам у домовима породица које живе по Јеванђељу. Видео сам стандард који сам сматрао да могу имати и у својој породици.“
Вероника, рођена у Холандији, похађала је школу са нашом ћерком Кристин док смо живели у Немачкој. Вероника је напоменула: „Ученици који су били чланови Цркве зрачили су светлошћу. Схватила сам да то светло потиче од њихове вере у Исуса Христа и живота по Његовим учењима.“
Мој пријатељ Макс крштен је са осам година. Његов отац није припадао ниједној цркви, и Макс је могао и да иде и да не иде у Цркву.
Као тинејџер, после вишемесечног одсуствовања од Цркве, Макс је осетио да треба да се врати у Цркву и једног недељног јутра је одлучио да то учини. Али његова одлучност је спласнула када се приближио улазним вратима Цркве; стомак му се унервозио.
Ту, пред вратима, стајао је нови бискуп. Макс га није познавао и био је сигуран да бискуп не познаје њега. Када се Макс прближио, бискупово лице се озарило, испружио је руку и рекао: „Максе, драго ми је што те видим!“
„Када је изговорио те речи,“ рекао је Макс, „преплавио ме је осећај топлине и знао сам да сам поступио исправно.”11
Знати нечије име чини разлику.
„И [Исус им је] заповедио да Му доведу своју малу децу.
„А … узимао [их] је, jедно по jедно, и благосиљао их, и молио се Оцу за њих.
А кад то учини поново заплака.”12
Млади који још нису крштени
На захтев родитеља, многе младе особе које воле Јеванђеље, годинама чекају на крштење.
Емилини родитељи развели су се када је била дете, и није добила дозволу да се крсти док не напуни 15 година. Наша пријатељица Емили са жаром говори о вођи Младих жена која „јој увек помаже у јачању [њеног] сведочанства.”13
Колтен и Престон су тинејџери који живе у Јути. Родитељи су им разведени и не дозвољавају им да се крсте. Иако не могу да послужују причест, доносе хлеб сваке недеље. И мада не могу да уђу у храм да би вршили крштења са младима када њихово одељење иде у храм, два брата проналазе имена чланова породице у оближњем центру за породичну историју. Највећи утицај у помагању нашим младима да се осећају укљученима су други праведни млади људи.
Старешина Џозеф Сенгооба
Завршавам примером новог пријатеља, некога кога сам упознао пре неколико недеља док сам боравио у посети мисији Замбија Лусака.
Старешина Џозеф Сенгооба је из Уганде. Отац му је умро када је имао седам година. Пошто мајка и рођаци нису могли да брину о њему, са девет година је био препуштен сам себи. Са 12 година срео је мисионаре и крстио се.
Џозеф ми је описао свој први дан у цркви. „После састанка причешћа, помислио сам да је време да кренем кући, међутим, мисионари су ме упознали са Џошуом Валусимбијем. Џошуа ми је рекао да ће ми бити пријатељи и дао ми је Дечју песмарицу како не бих празних руку отишао у Школицу. У Школици је Џошуа поред своје столице ставио још једну. Председница Школице позвала ме је да изађем напред и замолила је остале у Школици да ми отпевају ‘Божје сам дете ја.’ Осећао сам се веома посебно.”
Председник огранка одвео је Џозефа у породицу Пјера Мунгозе, и то је био његов дом следеће четири године.
Осам година касније, када је старешина Џозеф Сенгооба започео своју мисију, на његово изненађење његов тренер је био старешина Џошуа Валусимби, дечак који је учинио да се осећа тако добродошлим првог дана у Школици. А његов председник мисије? То је Лиф Ериксон, дечак који се удаљио од Школице због тога што се уплашио када је био задужен за говор. Бог воли своју децу.
Деца су дошла трчећи
Када смо пре неколико недеља моја жена Кети и ја били у Африци, посетили смо Мбуји-Маји, у Демократској Републици Конго. Због тога што капела није била довољно велика да прими 2 хиљаде чланова, састали смо се на отвореном, под великом пластичном надстрешницом подупртом моткама од бамбуса. Када је састанак почео, могли смо да видимо на десетине деце како нас посматрају држећи се за шипке гвоздене ограде која је окруживала посед. Кети је тихо прошапутала: „Ниле, шта мислиш да позовеш ту децу да уђу?“ Пришао сам предеднику подручја Калоњију на подијуму и упитао га да ли би позвао децу иза ограде да нам се придруже.
На моје изненађење, с позивом председника Калоњија, деца не само да су дошла него су дотрчала - више од педесет њих, можда стотинак - неки поцепане одеће и босоноги, али сви са предивним осмехом и узбуђеним лицима.
Био сам дубоко дирнут овим искуством и видео сам га као симбол наше потребе да допремо до младих који се осећају усамљенима, остављенима, или изван ограде. Размишљајмо о њима, пожелимо им добродошлицу, прихватимо их и учинимо све што можемо да бисмо ојачали њихову љубав према Спаситељу. Исус је рекао: „И који прими такво дете у име моје, мене прима.”14 У име Исуса Христа, амен.