Свето место обнове
Oд старешине Хаира Мазагардија,
из Седамдесеторице
Палмира је била позорница Обнове, где ће се после скоро две хиљаде година чути Очев глас
Један мој добар пријатељ, који је био члан Цркве, годинама је покушавао да ме поучи јеванђељу o вечним породицама. Међутим, то се није десило све док нисам присуствовао отвореним вратима храма Сао Пауло у Бразилу, у октобру 1978. год. када сам ушао у собу за печаћење, где је учење о вечним породицама ушло у моје срце, а ја сам се данима молио да сазнам да ли је то истинита Црква.
Нисам био религиозан али одгојен сам од родитеља који су то били и видео сам оно што је добро у другим религијама. До тог тренутка у свом животу мислио сам да су све прихватљиве за Бога.
После посете храму потражио сам одговор, имајући веру и сигурно уверње да ће ми Бог рећи која је Његова црква на земљи.
После велике духовне борбе коначно сам примио јасан одговор. Позван сам да се крстим. Моје крштење је одржано 31. октобра 1978, ноћ пре заседања посвећења Храма Сао Пуло.
Схватио сам да ме Господ познаје и брине о мени када је услишио моје молитве.
Следећег јутра моја супруга и ја смо отишли у Сао Пауло како бисмо присуствовали заседању посвећења храма.
Били смо тамо али још нисам знао како да ценим ту дивну прилику. Следећег дана смо присуствовали обласној конференцији.
Отпочели смо наше путовање у цркви и пронашли добре пријатеље који су нас срдачно дочекали током ове животне транзиције.
Часови за нове чланове које смо имали током богослужења сваке недеље били су дивни. Испунили су нас знањем и учинили да пожелимо да седмица брзо прође како бисмо у недељу могли да имамо више те духовне неге.
Моја супруга и ја смо нестрпљиво чекали да уђемо у храм како бисмо запечатили своју породицу за вечност. То се догодило годину и седам дана после мог крштења, што је био диван тренутак. Осећао сам се као да су се вечности поделиле за олтаром између онога што је било пре и онога што се дешавало после печаћења.
Живећи на источној обали Сједињених Држава неколико година донекле сам познавао градове и они су углавном били мали.
Када сам читао или слушао о догађајима који су довели до Прве визије, спомињало се мноштво народа, и то ми није имало смисла.
Почео сам да размишљам о питањима. Зашто је Црква морала да буде обновљена у Сједињеним Државама а не у Бразилу или Италији, земљи мојих предака?
Где су та мноштва поменутих људи, оних који су били укључени у оживљавање и у збрку религија - од чега се све догађало на тако мирном и тихом месту?
Питао сам много људи о томе али нисам добио одговор. Прочитао сам све на португалском а потом и на енглеском али нисам нашао ништа што би ми умирило срце. Наставио сам да трагам.
У октобру 1984. год. присуствовао сам генералној конференцији као саветник у председништву кочића. После конференције отишао сам до Палмире, у држави Њујорк, вољан да нађем одговор.
Стигавши тамо покушао сам да схватим: Зашто се обнова морала догодити овде и зашто такав духовни метеж? Одакле долазе сви ти људи који се помињу у Џозефовом извештају? Зашто тамо?
У то време, најразумнији одговор за мене је био зато што је Устав Сједињених Држава гарантовао слободу.
Тог јутра посетио сам Грандинову зграду, где је штампано прво издање Мормонове књиге. Потом сам отишао у Свети шумарак, где сам се пуно молио.
Скоро да није било никог на улицама тог малог града, Палмире. Где је то мноштво људи које је Џозеф помињао?
Тог послеподнева одлучио сам да одем до фарме Питера Витмера, а када сам стигао тамо затекао сам неког човека на прозору колибе. Имао је јак сјај у очима. Поздравио сам га а онда почео да му постављам та иста питања.
Питао ме је: „Имаш ли времена?“ Рекао сам да имам.
Објаснио је да се у тој области налазе језера Ири и Онтарио, и нешто ниже река Хадсон.
У раним 1800 - тим људи су одлучили да изграде пловни канал који би пролазио тим крајем, протежући се на више од 480 км да би дошао до реке Хадсон. Био је то велики подухват за то време и само су се могли ослонити на људски рад и снагу животиња.
Палмира је био центар за неке грађевинске подухвате. Градитељима су били потребни вешти људи, стручњаци, породице и њихови пријатељи. Многи људи су почели да пристижу из свих суседних градова и удаљених места, попут Ирске, како би радили на каналу.
Био је то тако свет и духован тренутак јер сам најзад открио мноштво. Донели су своје обичаје и своја веровања. Када је споменуо своја веровања, ум ми је био просветљен и Бог ми је отворио духовне очи.
У том тренутку сам схватио како је рука Божја, наш Отац, у својој бескрајној мудрости, припремио у свом плану место за младог Џозефа, стављајући га у средиште те религиозне збрке, јер су ту, у Кумори, биле скривене драгоцене плоче Мормонове књиге.
Била је ово позорница за Обнову, где ће се Очев глас чути после скоро две хиљаде година, у дивној визији, како говори дечаку Џозефу Смиту, када је отишао у Свети шумарак да се моли и чуо: „Ово jе Син моj Љубљени. Слушај Га!”1
Ту је видео две особе, чије се сјај и слава не дају описати. Да, Бог се поново објавио човеку. Тама која је прекривала земљу почела је да се разилази.
Пророчанства Обнове почела су да се испуњавају. „И видех другога анђела где лети посред неба, који имаше вечно јеванђеље да објави онима који живе на земљи, и свакоме племену и језику и колену и народу.”2
Током неколико кратких година Џозеф је био доведен до плоча са пророчанствима, завета и обреда које су оставили древни пророци, нашу вољену Мормонову књигу.
Црква Исуса Христа не би могла бити обновљена без вечног јеванђеља откривеног у Мормоновој књизи као још једном сведочанству о Исусу Христу, самом Сину Божјем, Јагњету Божјем, који је извео помирење за грехе света.
Христ је рекао свом народу у Јерусалиму:
„И друге овце имам, које нису из овог тора.”3
„Ја сам пастир добри и познајем овце своје, и моје мене познају.”4
Када сам напуштао Витмерову фарму, не сећам се да сам се опростио. Само се сећам суза које су ми слободно текле низ лице. Сунце се појављивало на веома дивном небу.
Неизмерна радост и мир у срцу умирили су ми душу. Био сам испуњен захвалношћу.
Сада јасно разумем зашто. Поново ми је Господ дао знање и светло.
Током свог путовања кући, стихови из Писама су наставили да ми заокупљају мисли: обећања дата оцу Авраму да ће у семену његовом све породице земаљске бити благословене.5
И зато ће храмови бити подигнути да би божанска моћ поново била удељена човеку на земљи како би породице могле бити сједињене, не док нас смрт не растави него за сву вечност.
„Биће у потоња времена, гора дома Господњега утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова и стецаће се к њој сви народи .”6
Ако ви који ме чујете имате неко питање у свом срцу, не одустајте!
Позивам вас да следите пример пророка Џозефа Смита када је у Јаковљевој посланици 1:5, прочитао: „Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога, који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се.“
Оно што се догодило на Кумори био је важан део Обнове, пошто је Џозеф Смит примио плоче које су садржале Мормонову књигу. Ова књига нам помаже да се приближимо Христу више од иједне друге књиге на земљи.7
Износим сведочанство да је Господ подигао пророке, видеоце и објавитеље да воде Његово царство у овим последњим данима и у Његовом вечном плану породице треба да буду заувек заједно. Он брине о својој деци. Одговара на наше молитве.
Због своје велике љубави, Исус Христ је помирио за наше грехе. Он је Спаситељ света. О томе вам сведочим у свето име Исуса Христа, амен.