Вечне породице
Председник Хенри Б. Ајринг,
први саветник у Првом председништву
Наша свештеничка дужност је да сопствене породице и породице људи из нашег окружења учинимо средиштем наше бриге.
Захвалан сам што сам вечерас са вама на овом генералном заседању свештенства Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Ово је важан тренутак у историји Цркве. Пре сто осамдесет две године, 1834. у Киртланду, у Охају, сви носиоци свештенства су позвани да се састану у школској брвнари величине 4.2 са 4.2 метра. Извештај каже да је пророк Џозеф Смит на том састанку рекао: „Не знате више о судбини ове Цркве и царства од бебе у наручју своје мајке. Не разумете је... Ово што видите вечерас само је шачица свештеника, али ова Црква ће испунити Северну и Јужну Америку — испуниће свет.”1
На овом заседању окупљено је више милиона свештеничких вођа у више од 110 земаља. Можда је пророк Џозеф предвидео ово време и славну будућност која је тек пред нама.
Моја порука вечерас је покушај да опишем ту будућност и оно што ми треба да учинимо да бисмо постали део плана среће ког је Небески Отац припремио за нас. Пре нашег рођења живели смо у породици са својим узвишеним и вечним Небеским Оцем. Он је одредио план који нам омогућава да напредујемо да бисмо постали попут Њега. То је учинио из љубави према нама. Сврха плана је била да нам пружи повластицу да заувек живимо онако како живи наш Небески Отац. Тај јеванђеоски план укључивао је живот у смртности у којој ћемо бити тестирани. Дато је обећање да ћемо, преко помирења Исуса Христа, ако будемо послушни законима и обредима Јеванђеља, имати живот вечни, највећи од свих Његових дарова.
Вечни живот је врста живота којим живи Бог, наш Вечни Отац. Бог је рекао да је Његов циљ „остваривати бесмртност и живот вечни за човека” (Moјсије 1:39). Важна сврха сваког носиоца свештенства је да помаже људима да достигну вечни живот.
Сваки свештенички напор и сваки свештенички обред има за циљ да помогне деци Небеског Оца да се промене преко помирења Исуса Христа да би постали чланови усавршених породичних јединица. Следи да „је важно дело сваког човека да верује у Јеванђеље, да држи заповести и да створи савршену вечну породичну јединицу,”2 као и да другима помаже да чине исто.
Пошто је то истина, небески брак би требало да буде сврха и циљ свега што чинимо. То значи да треба да настојимо да се запечатимо за вечног сапутника у храму Божјем. Такође морамо подстицати друге да склопе и држе завете који заједно повезују мужа, жену и њихову породицу, у овом животу и у свету који ће доћи.
Зашто то треба да буде толико важно сваком од нас - младом или старом, ђакону или високом свештенику, сину или оцу? Разлог томе је наша свештеничка дужност да сопствене породице и породице људи из нашег окружења учинимо средиштем наше бриге. Свака велика одлука треба да се заснива на утицају који ће имати на породицу да се квалификује за живот са Небеским Оцем и Исусом Христом. У нашој свештеничкој служби ништа није толико важно као то.
Рећи ћу вам шта то може да значи ђакону који слуша вечерас као члан породичне јединице и као члан већа.
У његовој породици се можда одржава, а можда и не, редовна породична молитва или често породично кућно вече. Ако његов отац осећајући ту обавезу позива породицу на молитву или читање Светих писама, ђакон може са осмехом похрлити да учествује. Он може охрабрити своју браћу и сестре да учествују и похвалити их због тога. Затим може затражити од свог оца да му да благослов за почетак школе или у неком другом тренутку потребе.
Можда му отац није толико веран. Али жеља његовог срца за тим искуствима донеће моћи небеске онима око њега због његове вере. Они ће тежити породичном животу који ђакон жели свим својим срцем.
Учитељ у Ароновом свештенству може у свом задужењу кућног поучавања видети прилику да помогне Господу да промени живот породице. Господ је то предложио у Учењу и заветима.
„Дужност учитеља је да увек бдије над Црквом, и буде са њима и јача их.
И пази да не буде у Цркви никаквих недела, ни међусобне грубости, ни лажи, заједљивости ни зла говорења” (УИЗ 20:53–54).
Исто тако, свештеник у Ароновом свештенству има ову дужност:
„Дужност свештеника је да проповеда, поучава, излаже, подстиче и крсти и послужује причест,
и похађа куће појединих чланова, и опомиње их да се моле наглас и у себи те да извршавају све породичне дужности” (УИЗ 20:46–47).
Можете са запитати, као што сам ја учинио када сам био млад учитељ и свештеник, како у овом свету дорасти тим изазовима. Никада нисам био сигуран како могу да утичем на породицу на начин који ће их покренути према вечном животу, а да их не увредим или да не изгледа као да их критикујем. Научио сам да једини подстрек који мења срца долази од Светог Духа. То се најчешће дешава када износимо сведочанство о Спаситељу, који је био и јесте савршени члан породице. Ако се усредсредимо на нашу љубав према Њему, склад и мир ће се увећати у домовима које посећујемо. Свети Дух ће нас походити у нашем служењу породицама.
Млад носилац свештенства може, по начину на који се моли, по начину на који говори и по начину на који охрабрује чланове породице, донети Спаситељев утицај и пример у њихове умове и срца.
Један мудри свештенички вођа показао ми је како је он то разумео. Замолио је мог млађег сина да буде вођа у једној посети кућног поучавања. Рекао је да би породица могла да се одупре његовим подстицајима, али је мислио да ће једноставно поучавање и сведочанство једног дечака вероватније допрети до њихових отврднулих срца.
Шта млади старешина може учинити да би помогао у стварању вечних породица? Може се спремити да иде на мисију. Може се молити свим срцем да успе да пронађе, поучава и крсти породице. Још увек се сећам згодног младића са његовом предивном младом женом и њихове две прелепе девојчице како су једног дана седели са мном и мојим мисионарском сарадником. Свети Дух је дошао и сведочио им је да је Јеванђеље Исуса Христа обновљено. Толико су поверовали да су чак затражили да њиховим девојчицама дамо благослов како су видели на једном од наших причесних састанака. Већ су имали жељу да њихова деца буду благословена, али још нису разумели да ће стварни благослови бити могући једино у Божјим храмовима пошто склопе завете.
Још увек са болом размишљам о том пару и тим малим девојчицама, сада вероватно већ старим, без обећања о вечној породици. Њихови родитељи су имали најмање један наговештај благослова који су им могли бити на располагању. Моја нада је да ће некако, негде, ипак имати прилику да се квалификују за вечну породицу.
Друге старешине на мисији имаће срећније искуство од мог сина Метјуа. Он и његов сарадник нашли су удовицу са 11-оро деце који су живели у скромним околностима. Желео је за њих оно што и ви желите - да имају вечну породицу. Мом сину је то изгледало немогуће или барем мало вероватно у том тренутку.
Посетио сам тај градић много година пошто је мој син крстио удовицу, и она ме је позвала у цркву да упознам њену породицу. Морао сам мало да причекам због тога што је већина њена деце, са мноштвом њених унучади, долазила из неколико различитих капела у области. Један син је верно служио у бискупству, и већина њене деце била је благословена храмским заветима, а она је била запечаћена у вечној породици. Док сам се растајао од ове драге сестре, ставила ми је руку око струка (била је веома ниска, стога је једва могла да досегне мој струк) и рекла: „Молим те, реци Матеу да се врати у Чиле пре него што умрем.” Због тих верних старешина радосно је наслутила највећи од свих дарова Божјих.
Има ствари које старешина, када се врати са своје мисије, мора учинити да би био веран својој посвећености да тражи вечни живот за себе и за оне које воли. Нема важније посвећености од брака, у времену или у вечности. Чули сте мудар савет да брак учините приоритетом у својим првим плановима после мисије. Веран слуга у свештенству учиниће то мудро.
Приликом разматрања брака, увидеће да он бира родитеље своје деце и наслеђе које ће она имати. Направиће избор тако што ће озбиљно трагати и разматрати уз молитву. Увериће се да особа са којом се жени дели његове идеје о породици, његова уверења о Господњој сврси брака, и да је она особа којој би био вољан да повери срећу своје деце.
Председник Н. Елдон Танер дао је мудар савет: „Родитељи које треба да поштујете више од било кога другог су родитељи ваше будуће деце. Та деца имају право на најбоље родитеље које им можете дати - чисте родитеље.”3 Чистоћа ће бити ваша заштита и заштита ваше деце. Дугујете им тај благослов.
Ево, има мужева и очева који слушају вечерас. Шта можете учинити? Надам се да имате већу жељу да направите неопходне промене за себе и своју породицу да једнога дана живите у небеском царству. Као отац у свештенству, са супругом поред себе, можете дотаћи срца сваког члана породице да их охрабрите да се радују том дану. Ићи ћете на састанке причести са својом породицом, одржаваћете породичне састанке на којима је присутан Свети Дух, молићете се са својом супругом и породицом, и припремићете се да одведете своју породицу у храм. Кретаћете се заједно путем који води до вечног породичног дома.
Опходићете се према својој жени и деци на начин на који се Небески Отац опходио према вама. Следићете пример и усмерење од Спаситеља да водите своју породицу на Његов начин.
„Никаква власт ни утицаj не смеjу се присваjати снагом свештенства, већ jедино уверавањем, трпељивошћу, племенитошћу и благошћу, и љубављу искреном.
Добротом и чистим знањем коjе ће знатно проширити душу, без лицемерjа и без лукавства.
Покаткад корећи са оштрином, кад на то подстакне Дух Свети, а тада исказуjући пораст љубави после тога према ономе кога си укорио, да не помисли да си му неприjатељ” (УИЗ 121:41–43).
Господ је рекао очевима свештеницима какви мужеви треба да буду. Он каже: „Љуби жену своjу свим срцем своjим и уз њу приањаj и ни уз коjу другу” (УИЗ 42:22). Када Господ говори и мужу и жени, Он заповеда: „Не... чини прељубу, ... нити ишта слично томе” (УИЗ 59:6).
За младе, Господ је поставио стандард. „Децо! Слушајте родитеље своје у свачему; јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3:20) и „поштуј оца свога и мајку своју” (Излазак 20:12).
Када се Господ обраћа свима у породици, саветује нас да волимо и подржавамо једни друге.
Тражи од нас да „настојимо да усавршимо живот сваког... члана породице“, да „ојачамо слабе; спасемо залуталу особу коју волимо, и радујемо се у њиховој обновљеној духовној снази.”4
Господ такође тражи да учинимо све што можемо да бисмо помогли својим преминулим рођацима да буду са нама у нашем вечном дому.
Вођа групе високих свештенка, који је напорно радио да би помогао људима да пронађу своје претке и однесу имена у храм је спасавање оних који су отишли раније. У будућем свету ти високи свештеници ће примити изразе захвалности као и они који нуде обреде, јер нису заборавили да њихова породица чека у духовном свету.
Пророци су рекли: „Најважније Господње дело које ћете икада учинити биће дело које обављате унутар зидова сопственог дома. Кућно поучавање, рад у бискупству и друге црквене дужности су све важне, али најважнији рад се обавља међу зидовима вашег дома.”5
У вашем дому и у вашој свештеничкој служби, највећа вредност биће у малим поступцима који помажу нама и онима које волимо да раде у смеру вечног живота. Ти поступци могу изгледати мали у овом животу, али ће донети трајне благослове у вечности.
Када смо верни у својој служби да помажемо деци Небеског Оца да оду кући код Њега, квалификоваћемо се за поздрав који сви ми толико желимо да чујемо када завршимо своје земаљско службовање: Ово су те речи: „Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара свога” (Maтеј 25:21).
Међу тим „многим стварима“ је обећање о бескрајном потомству. Моја молитва је да се можемо квалификовати и помоћи другима да се квалификују за те највише благослове у дому нашег Оца и Његовог Љубљеног Сина, Исуса Христа. У свето име Исуса Христа, амен.