2010–2019
Супротност у свему
Април 2016


Супротност у свему

Супротност нам омогућава да растемо у правцу онога што наш Небески Отац жели да постанемо.

У средишту Јеванђеља Исуса Христа налази се Очев план спасења за вечни напредак његове деце. Тај план, објашњен у модерном откривењу, помаже нам да схватимо многе ствари са којима се суочавамо у смртности. Моја порука усмерена је на кључну улогу супротности у том плану.

I

Сврха смртничког живота за Божју децу јесте да стекну потребна искуства како би напредовалa према савршенству и коначно остварилa своју божанску судбину наследника вечног живота.1 Како нас је председник Томас С. Монсон веома моћно поучио јутрос, напредујемо тако што пролазимо тестове како бисмо показали да ћемо изабрати да држимо Божје заповести (видети Aврам 3:25). Како бисмо били тестирани морамо имати слободу избора међу могућностима. Да бисмо обезбедили алтернативе на којима исказујемо своју слободу избора, морамо имати опозицију.

Остатак плана је такође суштински важан. Када погрешно бирамо - што је неизбежно - укаљани смо грехом и морамо бити прочишћени како бисмо наставили напред према вечној судбини. Очев план пружа начин за то, начин за задовољавање вечних захтева правде: Спаситељ плаћа цену како би нас откупио од наших греха. Тај Спаситељ је Господ Исус Христ, Jединорођени Син Бога Вечног Оца, чија помирбена жртва - чије патње - плаћају цену наших греха, уколико се за њих покајемо.

Једно од најбољих објашњења планиране улоге опозиције налази се у Мормоновој књизи, у Лехијевом поучавању његовог сина Јакова.

„Свакако мора бити да постоји супротност у свему. Да није тако... праведност се не би могла остварити, ни опакост, ни светост, ни беда, ни добро, ни зло” (2. Нефи 2:11; такође видети стих 15).

Као последица тога, наставио је Лехи: „Стога, Господ Бог даде човеку да он сам делује. Човек, дакле, не би могао сам деловати да га овај или онај не наводи” (стих 16). Исто тако у савременом откривењу, Господ каже: „И неизбежно је да ђаво напаствује синове људске, у противном се они не би могли определити” (УИЗ 29:39).

Супротност је била неопходна у Еденском врту. Да Адам и Ева нису изабрали смртност, Лехи поучава: „Остали би, дакле, у стању невиности... добро не чинећи, јер греха познавали не би” (2. Нефи 2:23).

Од почетка су слобода избора и супротност биле у средишту Очевог плана и Сотонине побуне против њега. Како је Господ објавио Мојсију, на небеском савету Сотона „настојаше да уништи човекову слободу избора” (Moјсије 4:3). То уништење је било својствено условима Сотонине понуде. Дошао је пред Оца и рекао: „Ево ме, мене пошаљи, ја ћу бити син твој и ја ћу откупити сав род људски те се ниједна душа изгубити неће, а ја ћу сигурно то учинити. Подај ми, дакле, част своју” (Moјсије 4:1).

Стога, Сотона је предложио спровођење Очевог плана на начин који би спречио остварење Очеве сврхе и дао Сотони Његову славу.

Сотонин предлог би осигурао савршену једнакост: он би откупиo сав род људски, да ниједна душа не буде изгубљена. Не би било слободе избора нити слободне воље ни за кога, стога, не би било потребе за опозицијом. Не би било искушења, неуспеха, али ни успеха. Не би било раста ради остваривања сврхе коју је Отац желео за своју децу. Света писма бележе да је Сотонина опозициј довела до тога да се догодио „рат на небу” (Откривење 12:7) у ком су две трећине Божје деце стекле право на искуство смртничког живота бирањем Очевог плана и одбацивањем Сотонине побуне.

Сотонина намера је била да узме себи Очеву част и моћ (видети Moјсије 4:12–15; Исаија 14:1, 3). „Због тога што се,“ рече Отац, „Сотона побуни против мене ... учиних да он буде збачен” (Moјсије 4:3) са свим духовима који су изразили своју слободу избора како би га следили (видети Јуда 1:6; Откривење 12:1–9; УИЗ 29:36–37). Збачени као бестелесни духови у смртност, Сотона и његови следбеници искушавају и покушавају да преваре и заробе Божју децу (видети Mојсије 4:4). Стога се догодило да је Зли, који се противио и настојао да уништи Очев план, у ствари га олакшао, зато што је опозиција та која омогућава избор и прилику за доношење исправне одлуке, која води према расту, који је сврха Очевог плана.

II

Значајно је да искушење да се почини грех није једина врста опозиције у смртности. Отац Лехи је поучавао о томе да се Пад није догодио, Адам и Ева „остали би, дакле, у стању невиности, немајући радости, јер беду познавали не би” (2. Нефи 2:23). Без искуства опозиције у смртности, „све се мора повезати у једно“ где не би било радости или беде (стих 11). Стога, наставио је отац Лехи, након што је Бог створио све ствари „за остварење вечне намере своје на човековом свршетку... мораше свакако бити неке супротности; тако је забрањено воће супротност стаблу живота; једно је слатко, а друго горко” (стих 15).2 Своје поучавање о овом делу плана спасења закључује овим речима:

„Но, гле, све бијаше учињено у мудрости онога који све знаде.

Адам паде да би људи били, а људи jесу да би радост имали” (стихови 24–25).

Опозиција у тешким околностима са којима се суочавамо у смртности, такође је део плана који подстиче наш раст у смртности.

III

Сви доживљавамо различите опозиције које нас тестирају. Неки од ових тестова су искушења које нас наводе на грех. Неки су смртни изазови, за разлику од личних греха. Неки су велики. Неки су мали. Неки су непрекидни, а неки само епизоде. Нико није изузет. Опозиција нам омогућава да растемо у правцу онога што наш Небески Отац жели да постанемо.

Након што је Џозеф Смит завршио превођење Мормонове књиге, још је требало пронаћи издавача. А то није било лако. Сложеност овог дугачког рукописа и трошкови штампања и коричења хиљада примерака били су застрашујући. Џозеф се прво обратио Е. Б. Грандину, штампачу из Палмире, који је одбио. Затим је тражио другог штампача у Палмири који га је такође одбио. Путовао је у Рочестер, удаљен 40 километара и обратио се најпознатијем издавачу у западном Њујорку, који га је такође одбио. Други издавач из Рочестера је био је спреман, али су околности овај избор учиниле неприхватљивим.

Недеље су пролазиле, и Џозеф је вероватно био збуњен опозицијом у остварењу овог божанског налога. Господ га није олакшао, али га је учинио могућим. Џозефов пети покушај, други приступ издавачу Грандину из Палмире, био је успешан.3

Годинама касније, Џозеф је месецима у тешким условима био затворен у Либертију. Када се молио за олакшање, Господ му је рекао: „Све ће то теби искуство пружити и биће за добро твоје” (УИЗ 122:7).

Сви смо упознати са осталим врстама смртничких супротности које нису узроковане нашим личним грехом, укључујући болест, немоћ и смрт. Председник Томас С. Монсон је објаснио:

„Неки од вас су можда у својој патњи завапили питајући се зашто наш Небески Отац допушта да пролазите кроз све те изазове с којима се суочавате…

Међутим, смртнички живот никада није планиран да буде лак или непрестано пријатан. Наш Небески Отац... зна да учимо и растемо и постајемо прочишћени тешким изазовима, болним тугама и тешким одлукама. Свако од нас доживљава мрачне дане када премине вољена особа, болне тренутке када нам је здравље нарушено, осећај напуштености када се чини као да су нас они које волимо напустили. Ови и други изазови подвргавају тестирању наше способности да издржимо.”4

Наша настојања да побољшамо поштовање Шабата представљају мање стресан пример опозиције. Имамо Господњу заповест да поштујемо Шабат. Неким нашим изборима можемо кршити ту заповест, али други избори начина на које користимо време на Шабат су само питање да ли ћемо чинити оно што је само добро или оно што је боље или најбоље.5

За опис опозиције у искушењу, Мормонова књига описује три методе које ће ђаво користити у последњим данима. Прва метода, он ће „беснети у срцима деце човечје и подстицати их на срџбу против оног што је добро” (2. Нефи 28:20). Друга, „друге ће умирити, и уљуљкати их у сигурности телесној, те ће они говорити: „Све је добро у Сиону” (стих 21). Трећа, говори нам „да пакла нема и ... Ја нисам ђаво јер га нема” (стих 22), и стога нема исправног и погрешног. Због те супротности смо упозорени да ником не буде „лагодно на Сиону!“ (стих 24).

Изгледа како се Црква данас у својој божанској мисији, као и ми у нашим животима, све више суочава са опозицијом. Можда док Црква расте у снази, а ми чланови растемо у вери и послушности, Сотона увећава снагу своје опозиције како бисмо наставили са „супротношћу у свему“.

Неке од опозиција долазе чак од чланова Цркве. Неки који користе лично резоновање или мудрост како би се одупрли пророчком усмеравању називају себе именом које су позајмили од изабраних тела - „верна опозиција.“ Колико год прикладно за демократију, не постоји гарант за овакав концепт власти у Божјем царству, где се питања поштују, али не и опозиција (видети Maтеј 26:24).

Као други пример, постоје многе ствари у раној историји наше Цркве, попут ствари које је Џозеф Смит можда учинио у свакој околности, које неки користе као основу за опозицију. Свима кажем, имајте вере и уздајте се у Спаситељева учења како бисмо их могли по „родовима њиховим познати” (Maтеј 7:16). Црква се веома труди да буде транспарентна са записима које имамо, али након што све објавимо, наши чланови понекад имају основна питања која се не могу решити проучавањем. То је верзија историје Цркве о “супротности у свему“. Неке ствари се могу научити само вером (видети УИЗ 88:118). Наш крајњи ослонац мора бити вера у сведочанство које смо примили од Светог Духа.

Бог ретко нарушава слободу избора своје деце интервенцијом против једних у корист других. Али олакшава терет наших невоља и ојачава нас како бисмо их носили, као што је учинио за Алмин народ у земљи Хелам (видети Moсија 24:13–15). Он не спречава све природне катастрофе, али одговара на наше молитве како би их одвратио, као што је учинио са јединствено моћним циклоном који је претио да спречи посвећење храма у Фиџију;6 или ублажава њихов утицај као што је учинио са терористичким нападом на бриселски аеродром који је однео толико живота али је наших четворо мисионара само повређено.

Кроз све смртничке супротности, имамо Божје уверење да ће посветити невоље наше нама у корист (видети2. Нефи 2:2). Такође смо поучени да своја смртничка искуства и Његове заповести разумемо у контексту Његовог великог плана спасења, који нам показује сврху живота и даје нам уверење о Спаситељу, у чије име сведочим о истинитости ових ствари. У име Исуса Христа, амен.

Напомене

  1. „The Family: A Proclamation to the World,” Liahona, нов. 2010, стр. 129.

  2. Исто тако, савремено откривење нас поучава да ако никада нисмо пробали горко, не бисмо знали шта је слатко (видети УИЗ 29:39).

  3. Видети Michael Hubbard MacKay and Gerrit J. Dirkmaat, From Darkness unto Light: Joseph Smith’s Translation and Publication of the Book of Mormon (2015), стр. 163–179.

  4. Thomas S. Monson, “Joy in the Journey” (BYU Women’s Conference, 2. мај 2008), womensconference.ce.byu.edu. Кратки есеј о спортском духу и демократији који је написао Џон С. Танер, тренутно председник Универзитета Бригам Јанг - Хаваји, укључује овај увид на тему која нам је свима позната: „Учење како часно губити није само грађанска дужност, то је верски императив. Бог је осмислио смртност како би осигурао ‘супротност у свему’ (2. Нефи 2:11). Препреке и порази су део његовог плана за остваривање нашег савршенства. … Пораз игра саставну улогу у нашем ‘трагању за савршенством.’” (Notes from an Amateur: A Disciple’s Life in the Academy [2011], стр. 57).

  5. Видети Dallin H. Oaks, “Good, Better, Best,” Liahona, нов. 2007, стр. 104–108.

  6. Видети Sarah Jane Weaver, “Rededication Goes Forward,” Church News, 28. феб. 2016, стр. 3–4.