Уточиште од олује
Од старешине Патрика Кирона,
из Седамдесеторице
Овај тренутак не одређује избеглице, него ће наш одазив на њега одредити нас.
„Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; странац беjах, и примисте ме;
Го беjах, и оденусте ме. …
… Заиста, заиста кажем вам, када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.”1
Процењује се да данас у свету има 60 милиона избеглица, што значи да је „1 особа на сваке 122 ... приморана да напусти свој дом,”2 а половина њих су деца.3 Шокантно је размишљати о тим бројкама и о томе што то значи за живот сваког појединца. Моје тренутно задужење је у Европи, где је 1,25 милиона избеглица пристигло у последњих годину дана из ратом разорених подручја Блиског истока и Африке.4 Многи од њих долазе само с одећом на себи и стварима које су успели да сачувају у једној малој торби. Многи од њих су веома образовани и сви су морали да напусте домове, школе и запослење.
Под вођством Првог председништва, Црква сарађује са 75 организација у 17 европских земаља. Ове организације укључују велике међународне институције, мале локалне иницијативе, владине агенције, верске и световне хуманитарне организације. Срећни смо што сарађујемо са другима који годинама раде са избеглицама широм света и због онога што учимо од њих.
Као чланови Цркве, као људи, не треба да идемо далеко у прошлост како бисмо се присетили времена када смо ми били избеглице, више пута отерани из својих домова и са својих фарми. Прошлог викенда, говорећи о избеглицама, сестра Линда Бартон је замолила жене Цркве да размисле: “Шта да је њихова прича моја прича?”5 Њихова прича је била наша прича, не тако давно.
Постоје врло емотивни аргументи у владама и друштву о томе која је дефиниција избеглице и шта би ми требало да учинимо да бисмо им помогли. Ове мисли ни на који начин не треба да буду део те жестоке расправе нити коментарисања имиграционе политике, него треба да се усредсреде на људе који су ратовима протерани из својих домова и својих држава које нису они започели.
Спаситељ зна како је то бити избеглица - и Он је био. Као дете, Исус и његова породица побегли су у Египат како би избегли смрт коју је наредио Ирод. И у различитим периодима његовог службеништва претили су Му и живот Му је био у опасности, коначно се предајући намерама злих људи који су планирали Његову смрт. Можда нам је онда још значајније то што је стално поучавао да волимо једни друге, да волимо као што Он воли, да волимо своје ближње као сами себе.“ Заиста, „вера чиста и без мане пред Богом и оцем је ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама”6 и „пазити на сиромахе и убоге, и бринути за олакшање њихово да не трпе.”7
Било је надахњујуће видети шта су чланови Цркве широм света великодушно донирали за помоћ овим појединцима и породицама који су толико много изгубили. Видео сам многе чланове Цркве, посебно широм Европе, који су доживели радосно буђење и обогаћивање душе када су се одазвали тој дубокој, унутрашњој жељи да помогну и служе онима око себе који су толико угрожени. Црква је пружила уточиште и медицинску помоћ. Кочићи и мисије прикупили су више хиљада хигијенских пакета. Други кочићи обезбедили су храну и воду, одећу, водоотпорне јакне, бицикле, књиге, ранце, наочаре за читање и још пуно тога.
Појединци од Шкотске до Сицилије испунили су сваку могућу улогу. Лекари и медицинске сестре добровољно су нудили своје услуге на местима где су избеглице пристизале мокре, промрзле и често истраумиране својим преласцима преко мора. Како избеглице започињу процес насељавања, локални чланови им помажу да науче језик земље домаћина, док други усрећују децу и родитеље дајући играчке, приборе за цртање, музику и игру. Неки узимају донирано предиво, игле за плетење и хеклање и поучавају тим вештинама локалне избеглице, младе и старе.
Старији чланови Цркве који су провели године у служењу и вођству сведоче о чињеници да им је служење овим људима са тако великим потребама пружило најбогатије, најиспуњеније искуство у њиховој досадашњој служби.
Стварност ових ситуација мора се видети да би се поверовало. Зимус сам, међу другима, упознао трудницу из Сирије у транзитном избегличком кампу која је очајнички тражила гаранцију да неће своје дете родити на хладном поду велике дворане у којој је била смештена. У Сирији је била универзитетски професор. А у Грчкој сам разговарао с породицом која је још била мокра, промрзла и уплашена од свог преласка из Турске у малом гуменом чамцу. Након што сам их погледао у очи и чуо њихове приче о ужасу од којег су побегли и о њиховом тешком путовању у потрази за уточиштем, никад више нећу бити исти.
Продужену негу и помоћ чини велики број посвећених спасилаца, од којих су многи волонтери. На делу сам видео чланицу Цркве која је више месеци радила током ноћи, пружајући неопходну негу онима који су из Турске пристизали у Грчку. Међу бројним другим подухватима, пружала је прву помоћ онима којима је најхитније била потребна медицинска нега; водила је рачуна да жене и деца који су путовали сами буду збринути; примала је оне чији су ближњи умрли путем и чинила све што је могла како би ограничена средства распоредила за неограничене потребе. Она је, као и многи попут ње, била дословни анђео послужитељ, чије заслуге нису заборавили они о којима је бринула, као ни Господ, на чијем задатку је била.
Сви који су се давали да би умањили патњу око себе су попут Алминог народа: „И тако у благостању своме, не тераху оне који беху голи, или оне који беху гладни, или оне који беху жедни, или оне који беху болесни, или оне који не беху неговани. Беху, дакле, дарежљиви према свима, и старима и младима, и робовима и слободнима, и мушком и женском, било да су у цркви или изван ње, не гледајући ко је ко, већ коме је потребно.”8
Треба да будемо опрезни да вести о невољама избеглица некако не постану уобичајене кад почетни шок нестане, а ратови се наставе и породице наставе да долазе. Милионима избеглица широм света, чије приче више нису новост, очајнички је потребна помоћ.
Ако питате: „Шта могу учинити?“ Сетимо се прво да не треба да служимо на уштрб својих породица и других обавеза,9 нити треба да очекујемо да нам вође организују пројекте. Али као млади, мушкарци, жене и породице, можемо се прикључити важном хуманитарном раду.
Као одговор на позив Првог председништва да учествујемо у христоликој служби избеглицама широм света,10 врховна председништва Потпорног друштва, Младих жена и Школице организовала су иницијативу помоћи под називом „Странац бејах“. Сестра Бартон је прошлог викенда представила то женама Цркве на генералном заседању жена. На страници IWasAStranger.lds.org има мноштво корисних идеја, извора и предлога за служење.
Почните са молитвом на коленима. Затим размислите о томе да учините нешто у близини своје куће, у својој заједници, где ћете пронаћи људе којима треба помоћ у прилагођавању новим околностима. Крајњи циљ је њихова рехабилитација у марљив и самосталан живот.
Могућности да пружимо руке и будемо пријатељи су бескрајне. Расељеним избеглицама можете помоћи да науче језик земље домаћина, обнове пословне вештине или вежбају за разговор за посао. Можете се понудити да будете ментор некој породици или самохраној мајци док се навикавају на непознату културу, чак и са нечим толико једноставним као што је прављење друштва при одласку у продавницу или у школу. Нека одељења и кочићи имају постојеће поуздане организације са којима сарађују. И, према вашим околностима, можете допринети изванредном хуманитарном раду Цркве.
Уз то, свако од нас може повећати свест о догађајима у свету који ове породице терају из њихових домова. Морамо се борити против нетолеранције и промовисати поштовање и разумевање међу културама и традицијама. Упознавање избегличких породица и слушање њихових прича сопственим ушима, а не са екрана или из новина, промениће вас. Склопиће се права пријатељства и развиће се саосећање и успешна интеграција.
Господ нас је упутио да кочићи сионски треба да буду „за одбрану“ и „склониште од олује.”11 Ми смо пронашли склониште. Изађимо из својих сигурних места и поделимо са њима, од свог изобиља, наду у светлију будућност, веру у Бога и ближњега, и љубав која види даље од културних и идеолошких разлика до величанствене истине да смо сви деца нашег Небеског Оца.
„Јер нам Бог не даде духа страха, него силе, љубави и разборитости.”12
Бити избеглица може бити одређујући тренутак у животима оних који су избеглице, али бити избеглица не одређује њих. Као и безбројним хиљадама пре њих, ово ће, надамо се, бити кратак период у њиховим животима. Неки од њих ће наставити како би били добитници Нобелове награде, јавни службеници, лекари, научници, музичари, сликари, верске вође и дародавци у другим областима. Заиста, многи од њих су то били пре него што су све изгубили. Овај тренутак их не одређује, али ће наш одазив одредити нас.
Заиста, заиста кажем вам, када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.”13 У име Исуса Христа, амен.
За више информација, видети страницу IWasAStranger.lds.org и mormonchannel.org/blog/post/40-ways-to-help-refugees-in-your-community.