Увек се сећајте Њега
Од старешине Герита В. Гонга,
из председништва Седамдесеторице
Понизно сведочим и молим се да се увек сећамо Њега - увек, у свему и на свим местима на којима се можемо наћи.
Драга браћо и сестре, када сам служио у Азији, људи су понекад питали: „Старешина Гонг, колико људи живи у азијској црквеној области?“
Рекао сам: „Половина људске популације - 3.6 милијарди људи.“
Неко је упитао: „Да ли је тешко сетити се свих њихових имена?“
Памћење и заборављање су део свакодневног живота. На пример, једном је моја жена, пошто је свуда тражила свој нови мобилни телефон, коначно одлучила да га назове са другог телефона. Када је чула да јој телефон звони, помислила је: „Ко би то могао да ме зове? Никоме нисам дала тај број!“
Памћење и заборављање су такође део свакодневног путовања. Време, слободна воља и сећање помажу нам да учимо, растемо и увећавамо веру.
Речима омиљене химне:
Певаћемо хвале Исусовом имену,
Исказати му хвалу и поштовање …
Кад узимате хлеб и воду и сведочите
Њега се спомињете.1
Сваке недеље, приликом узимања причести, заветујемо се да ћемо Га се увек сећати. Користио сам скоро четири стотине референци из Светих писама за реч сећати, и ево шест начина на које се увек можемо сећати Њега.
Први, увек Га се можемо сећати имајући поверења у Његове завете, обећања и уверавања.
Господ се сећа својих вечних завета - од Адамовог времена до дана када ће Адамово потомство прихватити истину и погледати горе и потом ће Сион погледати доле и цело небо ће се протрести од милине, и земља ће задрхтати од радости.2
Господ се сећа својих обећања, укључујући обећања о сабирању Израела преко Мормонове књиге: Још једног сведочанства о Исусу Христу и обећања датог сваком члану и мисионару који се сећа вредности душе.3
Господ има на уму и обезбеђује државе и народе. У те дане пометње и ускомешаности,4 „једни се хвале колима други коњима, а ми именом Господа Бога свога,”5 који води „будућност као што је водио прошлост.”6 У „времена тешка,”7 сетите се да није осујећено дело Божје већ дело људско.8
Други, увек Га се можемо сећати када са захвалношћу признајемо Његову руку у нашим животима.
Рука Господња у нашим животима је често веома јасна и ретроспективна. Хришћански филозоф Серен Кјеркегор је то изразио овако: „Живот се мора разумети уназад. Али … мора се живети унапред.”9
Моја драга мајка недавно је прославила 90. рођендан. Захвално је сведочила о Божјим благословима у сваком важном тренутку њеног живота. Породичне историје, породичне традиције и породичне везе помажу нам да уживамо у сећању на ствари из прошлости, док обезбеђујемо будуће обрасце и наду. Свештеничка линија власти и патријаршки благослови сведоче о Божјој руци кроз генерације.
Да ли сте икада размишљали о себи као о својој живој књизи сећања, о ономе чега сте и како изабрали да се сећате?
На ример, када сам био млађи, заиста сам желео да играм кошарку у школском тиму. Неуморно сам вежбао. Једнога дана тренер је показао на нашег 193 цм високог националног центра и нашег 188 цм високог бек играча и рекао ми: „Могу те уврстити у тим, али вероватно никада нећеш играти.“ Сећам се како ме је потом љубазно охрабрио: „Зашто не покушаш са фудбалом. Био би добар.“ Моја породица је навијала када сам постигао први гол.
Можемо да се сетимо оних који су нам пружили једну прилику, и другу прилику, са искреношћу, љубазношћу, стрпљењем и охрабрењем. И ми можемо постати неко кога ће се други сећати када им је највише била потребна помоћ. Сећање са захвалношћу на помоћ других и усмеравајући утицај Духа је начин на који се сећамо Њега. То је начин на који бројимо многе своје благослове и видимо оно што је Бог учинио.10
Трећи, увек се можемо сећати Њега имајући поверења када нас Господ уверава: „Ко се год обрати од греха својих, тому је опроштено, и ја, Господ, више их се не спомињем.”11
Када се у потпуности покајемо, укључујући исповедање и одбацивање својих греха, питамо са Еносом о брисању наше кривице: „Господе, како се то догоди?” и чујемо одговор: „Због вере твоје у Христа”12 и Његовог позива да Га се сетимо.13
Кад се покајемо и свештеничке вође закључе да смо достојни, не треба више да исповедамо те прошле грехе. Бити достојан не значи бити савршен. План среће Небеског Оца позива нас да будемо понизни и у миру на свом животном путовању да бисмо једног дана постали усавршени у Христу,14 а не стално забринути, разочарани или несрећни због својих садашњих несавршености. Имајте на уму да Он зна све што не желимо да ико други зна о нама - а ипак нас воли.
Понекад живот тестира наше поверење у Христову милост, правду и суд, и Његов ослобађајући позив да дозволимо Његовом помирењу да нас исцели, када опростимо другима и себи.
Једна млада жена у другој земљи конкурисала је за место новинара, али је службеник који је био задужен за запошљавање био окрутан. Рекао јој је: „Гарантујем ти да са мојим потписом нећеш постати новинарка него ћеш копати канализацију.” Била је једина жена која је копала канализацију у групи мушкараца.
Годинама касније ова жена је постала званично лице. Једнога дана један човек је дошао по њен потпис за посао.
Упитала га је: „Да ли ме се сећате?“ Није се сећао.
Рекла је: „Ви се не сећате мене, али се ја сећам вас. Својим потписом гарантовали сте ми да никада нећу постати новинарка. Својим потписом послали сте ме да копам канализацију; била сам једина жена међу мушкарцима.“
Рекла ми је: „Осећам да треба да се опходим према том човеку боље него он према мени - али немам ту снагу.“ Понекад ту снагу немамо у себи, али можемо је наћи када се сетимо помирења нашег Спаситеља Исуса Христа.
Када нам је поверење издано, снови срушени, срца више пута сломљена, када желимо правду и потребна нам је милост, када су нам шаке згрчене и сузе нам теку, када морамо да знамо шта да задржимо а шта да пустимо, увек се можемо сетити Њега. Живот није толико окрутан колико се некад чини. Његова бесконачна самилост може нам помоћи да пронађемо свој пут, истину и живот.15
Када се сећамо Његових речи и примера, нећемо вређати нити се осећати увређено.
Отац мог пријатеља радио је као механичар. Његов поштен рад био је очигледан чак и на његовим добро опраним рукама. Једнога дана неко у храму је рекао оцу мог пријатеља да треба да опере руке пре служења у њему. Уместо да се увреди, овај добри човек је почео да риба породичне судове са још више детерџента и воде пре одласка у храм. Он је пример оних који ће „изаћи на гору Господњу“ и „стати на светом месту његовом“ чистих руку и безазлених срца.16
Ако гајимо осећања нељубазности, љутње и нетрпељивости, или ако имамо разлога да тражимо опроштај од других, сада је време за то.
Четврти, Он нас позива да се сетимо да нам Он увек жели добродошлицу кући.
Ми учимо када питамо и истражујемо. Али молим вас да не престајете да истражујете док не стигнете - по речима Т. С. Елиота - „тамо где сте почели и упознали место као први пут.”17 Када будете спреми, молим вас да отворите своје срце за Мормонову књигу, поново, као да је први пут. Молим вас да се молите са правом намером срца, као да је први пут.
Имајте поверења у своја слаба давна сећања. Нека вам прошире веру. С Богом, нема тачке са које се не можете вратити.
Савремени и древни пророци моле нас да не дозволимо људским манама, грешкама или слабостима - других или сопственим - да нас спрече да спознамо истину, склопимо завете и пропустимо откупљјућу моћ Његовог обновљеног Јеванђеља.18 Ово је посебно важно у Цркви где напредујемо преко свог несавршеног учешћа. Пророк Џозеф Смит је рекао: „Никада вам нисам рекао да сам савршен; али нема грешке у откривењима која сам поучавао.”19
Пети, увек се можемо сећати Њега када на Шабат узимамо причест. На крају своје смртничке службе и на почетку своје службе као васкрслог бића, наш Спаситељ је узео хлеб и вино и затражио од нас да се сећамо Његовог тела и крви,20 „јер колико често то будете чинили сећаћете се овог часа да бејах са вама.”21
Током обреда причести, сведочимо Богу Оцу да смо спремни да преузмемо на себе име Његовог Сина и увек га се сећамо и држимо заповести Његове, које нам је дао, да Дух Његов увек може бити са нама.22
Као што је Амулек поучавао, сећамо Га се када се молимо за поља своја, за стада своја и за домаћинство своје, и када се сећамо угрожених, голих, болесних и уцвељених.23
На крају, шести начин, наш Спаситељ нас позива да се увек сећамо Њега као што се Он увек сећа нас.
У новом свету, наш васкрсли Спаситељ позвао је присутне да дођу, једно по једно, да ставе руке на Његове слабине и осете трагове од клинова у Његовим шакама и стопалима.24
Света писма описују васкрсење као „сваки уд и зглоб биће обновљени... у својој правој и савршеној грађи,“ и „чак ни длака са главе неће бити изгубљена.”25 Пошто је тако, молимо вас да размислите о томе како то да савршено тело нашег васкрслог Спаситеља и даље има ране на слабинама и трагове клинова на шакама и стопалима.26
Током историје, људе су с времена на време погубљивали распећем. Али једино нас наш Спаситељ, Исус Христ, прихвата са траговима своје чисте љубави на себи. Само Он испуњава пророчанство да ће бити уздигнут на крст да би свакога од нас, поименце, могао привући себи.27
Наш Спаситељ изјављује:
„Да, оне могу заборавити, па ипак, ја тебе нећу заборавити.
Гле, на длановима руке своје сам те урезао.”28
Он сведочи: „Ја сам онај који је подигнут. Ја сам Иус који је разапет. Ја сам Син Божји.”29
Понизно сведочим и молим се да се увек сећамо Њега - увек, у свему и на свим местима на којима се можемо наћи.30 У име Исуса Христа, амен.