Шта ћемо чинити?
Нил Ф. Maриот,
друга саветница у врховном председништву Младих жена
Царство градимо негујући друге. Такође градимо царство када говоримо и сведочимо о истини.
Дирљиво ми је да је убрзо после Исусовог васкрсења и вазнесења, апостол Петар поучио: „Тврдо … нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса, кога распесте.“ Слушаоци су били ганути и упитали су Петра и остале: „Шта ћемо чинити, људи и браћо?”1 А они су касније радо послушали Петрова учења.
Сутра је ускршња недеља, и надам се да ћемо и ми бити гануте да признамо Спаситеља, покајемо се, и будемо послушне са радошћу.
На овој генералној конференцији чућемо надахнуто усмерење од црквених вођа, мушког и женског пола. Знајући да ће њихове речи дирнути наша срца, питам вас вечерас: „Шта ћемо ми чинити, жене и сестре?“
Као врховна председница Потпорног друштва, Елајза Р. Сноу изјавила је сестрама пре скоро 150 година: „Господ је на нас положио велику одговорност.”2 Сведочим да се њена изјава односи и на данашње време.
Господњој Цркви и царству потребне су жене које води Дух, жене које користе своје јединствене дарове да би неговале јеванђеоске истине, говориле о њима и браниле их. Наши дарови и интуиција представљају неопходне чиниоце у изградњи Божјег царства, што заправо значи учинити свој део у доношењу спасења Божјој деци.
Изградња царства неговањем
Царство градимо негујући друге. Међутим, прво дете Божје које морамо изградити у обновљеном Јванђељу смо ми саме. Ема Смит је рекла: „Желим да Свети Дух буде са мном јер желим да спознам и разумем саму себе како бих превладала сваки обичај или карактер који би спречио моје узвишење.”3 Морамо развити чврсту веру у Спаситељево Јеванђеље и ићи напред према узвишењу ојачане храмским заветима.
Шта ако неким нашим обичајима нема места у обновљеном Јеванђељу Исуса Христа? Одрицање од њих може захтевати нечију емоционалну подршку и негу, као што је то било у мом случају.
Када сам се родила, моји родитељи су засадили у дворишту дрво магнолије, како би на мом венчању, које би се одржало у протестантској цркви мојих предака, било магнолија. Али, на дан мог венчања, моји родитељи нису били поред мене и није било магнолија. Као обраћеница у Цркви од пре годину дана, отпутовала сам у Солт Лејк Сити, у Јути, да бих примила своје даривање и запечатила се са Дејвидом, својим вереником.
Када сам напустила Луизијану и приближила се Јути, обузео ме је осећај усамљености. Пре венчања требало је да одседнем код Дејвидове баке (мајчине маћехе), која је са љубављу била позната као тетка Карол.
И ево ме у Јути, у коју сам дошла као странкиња, да боравим у туђој кући пре печаћења за вечност за породицу коју сам једва познавала. (Добро је било што сам волела свог будућег супруга и Господа и имала поверења у њих!)
Док сам стајала пред улазним вратима куће тетке Карол, желела сам да пропаднем у земљу. Врата су се отворила - стајала сам пред њима као уплашени зец - а тетка Карол ми је без речи пришла и загрлила ме. Она, која није имала сопствену децу, знала је - њено негујуће срце је знало - да ми је било потребно место где ћу осетити припадност. Ах, какав тренутак утехе и пријатности! Мој страх је нестао и преплавио ме је осећај припадности духовно безбедном месту.
Љубав прави простор у вашем животу за неког другог, као што је тетка Керол направила за мене.
Мајке буквално стварају простор у својим телима за негу нерођеног детета, и надамо се место у својим срцима док их одгајају, али нега није ограничена на рађање и подизање деце. Ева је названа „мајком“ пре него што је имала децу.4 A ја верујем да „родити“ значи „дати живот.“ Сетите се многих начина на које дајете живот. То може бити давање емотивног живота безнадежнима или духовног живота сумњичавима. Уз помоћ Светог Духа можемо створити емотивно лечилиште за дискриминисане, одбачене, и странце. На те племените, а ипак моћне начине, градимо царство Божје. Сестре, све смо ми дошле на земљу доневши са собом дар давања живота, неге и материнства јер је то Божји план.
За слеђење Његовог плана и изградњу царства потребно је несебично жртвовање. Старешина Орсон Ф. Витни је написао: „Све што трпимо и све што подносимо, поготово када подносимо стрпљиво ... чисти наша срца ... и чини нас племенитијима и милосрднијима ... Захваљујући ... напорном раду и невољама стичемо образовање{nb ... које ће нас учинити више налик нашем Оцу и Мајци на небесима.”5 Та прочишћујућа искушења приводе нас Христу, који нас може исцелити и учинити кориснима у делу спасења.
Грађење царства речима и сведочанством
Такође градимо царство када говоримо и сведочимо о истини. Ми следимо Господњи модел. Он говори и поучава са моћу и влашћу од Бога. Сестре, и ми то можемо. Жене углавном воле да причају и да се друже! Када делујемо преко додељене посредничке свештеничке власти, наш разговор и окупљање прерастају у јеванђеоско поучавање и вођство.
Џули Б. Бек, бивша врховна председница Потпорног друштва је поучавала: „Способност да се квалификујемо за примање личног откривења и деловање у складу са њим најважнија је вештина која се може стећи у овом животу … Она захтева свестан напор.”6
Лично откривење од Светог Духа подстицаће нас да учимо, говоримо и делујемо у правцу вечне истине - Спаситељеве истине. Што више следимо Христа, више ћемо осећати Његову љубав и усмерење. Што више осећамо Његову љубав и усмерење, више ћемо желети да говоримо и поучавамо истину онако како је Он то чинио, чак и када се суочавамо са противљењем.
Пре доста година, молила сам се за речи одбране материнства када сам примила анонимни телефонски позив.
Особа која је звала је упитала: „Да ли сте ви Нил Мариот, мајка велике породице?“
Радосно сам одговорила: „Да!“ очекујући да она каже нешто попут: „То је лепо!“
Али није било тако! Никада нећу заборавити њен одговор када је проговорила преко телефона: „Веома сам увређена што рађате децу на овој пренасељеној планети!“
„Ах,” замуцала сам, „јасно ми је шта хоћете да кажете.”
Узвратила је: „Не, није!“
Онда сам уздишући одговорила: „Па, можда и није.“
Речима осуде говорила је о мом лудом избору да будем мајка. Док је говорила, почела сам да се молим за помоћ и блага мисао ми је дошла на ум: „Шта би јој Господ рекао?“ Затим ме је обузео осећај да стојим на чврстом тлу и скупила сам храброст при помисли на Исуса Христа.
Одговорила сам: „Срећна сам што сам мајка и обећавам вам да ћу учинити све што је у мојој моћи да одгајам своју децу на начин захваљујући коме ће овај свет учинити бољим местом.“
Она је одговорила: „Па, надам се да хоћеш!“ и прекинула је везу.
Ништа страшно - на крају крајева безбедно сам стајала у својој кухињи! Али на свој једноставан начин могла сам да говорим у одбрану породице, мајки и неговатељица због две ствари: (1) Разумем и верујем у Божје учење о породици и (2) молила сам се за речи којима могу сведочити о овим истинама.
Посебност и различитост у односу на жене из света изазваће неке критике, али ми морамо да се учврстимо на вечним начелима и сведочимо о њима, без обзира на реаговање света.
Када поставимо себи питање: „Шта ћемо чинити?“ размислимо о следећем питању: „Шта Спаситељ непрестано чини?“ Он негује. Он ствара. Он подстиче напредак и доброту. Жене и сестре, ми то можемо! Девојчице из Школице, постоји ли неко у вашој породици коме је потребна ваша љубав и љубазност? И ви градите царство неговањем других.
Спаситељево стварање земље, под вођством Његовог Оца, био је моћан чин неге. Он нам је обезбедио место на коме ћемо расти и развијати веру у моћ Његовог помирења. Вера у Исуса Христа и Његово помирење је коначно место исцељења и наде, раста и сврхе. Свима је потребно духовно и физичко место припадања. Ми, сестре свих година, можемо створити то место; а то је свето место.
Наша велика одговорност је да постанемо жене које следе Спаситеља, које негују са надахнућем и неустрашиво живе по истини. Када тражимо од Оца Небеског да нас учини градитељима Његовог царства, Његова моћ ће се сливати у нас и знаћемо како да негујемо, постајући на крају попут наших небеских родитеља. У име Исуса Христа, амен.