У друштву вођа Цркве
Старешина Роналд А. Разбaнд,
из Већа дванаесторице апостола
Да ли сте у друштву вођа ове Цркве у мрачном свету како бисте могли ширити светло Христово?
Изражавамо топлу добродошлицу новопозваним врховним властима, обласној Седамдесеторици и дивном, новом врховном председништву Школице. Изражавамо дубоку захвалност свима онима који су разрешени. Све вас волимо!
Моја драга браћо и сестре, управо смо учествовали у најблагословенијем искуству када смо подигли руке у знак подршке пророцима, видеоцима и откровитељима, као и другим вођама и надлежним лицима позваним од Бога управо ових дана. Никада се нисам олако или немарно односио према прилици да подржим Господње слуге и примим њихово вођство. И будући да сам пре само неколико месеци подржан у свом позиву члана Већа дванаесторице апостола, осећам се понизно због вашег гласа подршке и поверења. Ценим вашу спремност да подржите мене и све ове велике вође.
Убрзо пошто сам подржан прошлог октобра, путовао сам у Пакистан, на један задатак, и док сам тамо боравио упознао сам величанствене и посвећене свеце у тој земљи. Бројчано их је мало, али су велики у духу. По повратку кући примио сам следеће обавештење од брата Шакила Аршада, драгог члана кога сам упознао током своје посете. „Хвала ти, старешина Разбанд, што си дошао у Пакистан. Желим да ти кажем да те ми, чланови Цркве, подржавамо и волимо. Срећни смо што си био овде и што смо могли да те чујемо. Дан када смо упознали једног апостола за моју породицу је био златан.”1
Упознавање светаца попут брата Аршада било је важно и узвишено искуство и користећи његове речи, „златан дан“ и за мене.
У јануару су црквене вође учествовале у преносу иницијативе Лицем у лице са младима, њиховим вођама и родитељима из целог света. Пренос је преношен уживо преко интернета на многим локацијама у 146 земаља; нека места су имала велико присуство у капелама, а друга су представљала дом са једном младом особом која га је пратила. Укупно се придружило више стотина хиљада гледалаца.
У повезивању са нашом бројном публиком, сестра Бони Оскарсон, врховна председница Младих жена, брат Стивен В. Овен, врховни председник Младих мушкараца уз подршку младих домаћина, музичара и других - одговарали су на питања наших младих.
Циљ нам је да представимо Заједничку тему за 2016. годину: „Хрлите напред с постојаношћу у Христу“ из 2. Нефија, 31. поглавља, 20. стиха, који гласи: „Стога, морате хрлити напред с постоjаношћу у Христу, имаjући савршен одсjаj наде и љубави према Богу и свим људима. Стога, будете ли хрлили напред, гостећи се речју Христовом, и истрајете до краја, гле, овако говори Отац: Имаћете живот вечни.”2
Прочитавши на стотине питања наше омладине, шта смо сазнали? Сазнали смо да наши млади воле Господа, подржавају своје вође и желе да добију одговоре на своја питања. Питања су показатељ веће жеље за учењем, за додавањем оних истина које су већ укорењене у нашим сведочанствима, и боље припремљености да „хрлимо напред с постојаношћу у Христу.“
Обнова Јеванђеља започела је са младом особом, Џозефом Смитом, који је поставио питање. Многа од Спаситељвих учења током Његовог службовања започела су питањем. Сетите се Његовог питања упућеног Петру: „А ви шта мислите ко сам ја?”3 А Петров одговор је: „Ти си Христос, син Бога живога.”4 Треба да помажемо другима да пронађу одговоре Небеског Оца преко вођства Духа.
У том преносу сам рекао младима:
„Вође ове Цркве су свесне ваших питања, брига и изазова.
Ми имамо децу. Имамо унучад. Често се срећемо са младима широм света. И молимо се за вас, разговарамо о вама на најсветијим местима и волимо вас.”5
Желим да поделим један од многих, многих одговора које смо примили те вечери.
Лиса из Гранд Прерија у Алберти, у Канади, написала је: „Тај догађај Лицем у лице био је диван. Каква снага за моје сведочанство и уверење у Јеванђеље. Веома смо благословени што имамо надахнуте вође које су позване да служе на тако различитим положајима.”6
Лиз из Плезент Гроува у Јути, написала је у једној ранијој поруци: „Захвална сам за своју личну веру и прилику да подржим пророка Божјег, као и мушкарце и жене који служе са њим.”7
Данас смо подржали вође које су, божанским надахнућем, позване да нас поучавају и воде и које нас позивају да пазимо на опасности са којима се свакодневно суочавамо - од немарног светковања Шабата, до претњи породицама, напада на верску слободу и чак оспоравања откривења последњих дана. Браћо и сестре, да ли слушамо њихов савет?
Много пута на конференцијама, састанцима причешћа и Школице, певали смо нежне речи: „Води мене, ходај са мном.”8 Шта вам те речи значе? Кога се сетите када помислите на њих? Да ли сте осетили утицај праведних вођа, оних ученика Исуса Христа који су у прошлости дотакли ваш живот и то чине и данас, који ходају Господњим путем са вама? Можда су у вашој близини, код куће. Можда су у вашим локаним конгрегацијама или говоре за говорницом генералне конференције. Ти следбеници деле са нама благослов поседовања сведочанства о Господу Исусу Христу, вођи ове Цркве, вођи самих наших душа, који је обећао: „Радујте се, стога, и не бојте се, јер ја сам, Господ, с вама и стајаћу уз вас.“9
Сећам се када је председник Томас С. Монсон поделио причу о томе како је био позван у дом председника свог кочића Пола С. Чајлда да би се припремио за унапређење у Мелхиседеково свештенство. Какав је то посебан благослов био за председника Чајлда, који тада није знао да је поучавао младог дечака са Ароновим свештенством који ће једног дана постати пророк Божји.10
И ја сам имао своје тренутке поучавања од стране нашег драгог пророка, председника Монсона. У свом уму и срцу немам ни трунке сумње да је он Господњи пророк на земљи; био сам понизни прималац када је он примио откривење и деловао у складу са њим. Он нас поучава да помажемо, да штитимо и да спасавамо једни друге. Тако је поучавано код вода Мормонових. Они који су желели „да се назову Његовим народом“ били су спремни „да носе бремена jедан другом,“ „да тугују са онима који тугују,“ и „да стоје као сведоци Божји.”11
Стојим данас као сведок Бога, Вечног Оца, и Његовог Сина, Исуса Христа. Знам да наш Спаситељ живи и воли нас, да усмерава своје слуге, вас и мене, у испуњавању Његових моћних циљева на овој земљи.12
Док хрлимо напред, бирајући да следимо усмерења и упозорења наших вођа, бирамо да следимо Господа док се свет креће у другом правцу. Бирамо да се чврсто држимо за гвоздену шипку, да будемо свеци последњих дана, да будемо на Господњем задатку и да будемо испуњени „силно великом радошћу.”13
Питање које се данас све више поставља је јасно: да ли сте у друштву вођа ове Цркве у мрачном свету како бисте могли ширити светло Христово.
Контакти са вођама Цркве су веома значајни. Без обзира на старосну доб вођа, колико су близу или далеко, или када су можда дотакли наше животе, њихов утицај одражава речи америчког песника Едвина Маркама, који је рекао:
Постоји судбина која нас чини браћом:
Нико не иде својим путем сам:
Све што шаљемо у животе других
Враћа се у наше.14
Шакил Аршад, мој пријатељ из Пакистана, исказао је своју подршку мени, своме брату и пријатељу. Као што су и многи од вас. Када посегнемо за другима да их уздигнемо, потврђујемо ове моћне речи: „Нико не иде својим путем сам.“
Највише од свега, потребан нам је наш Спаситељ, наш Господ, Исус Христ. Једна од прича из Светих писама која ме је увек духовно погађала јесте она о Господу Исусу Христу када је изашао из воде да дочека своје ученике који су путовали бродом на Галилејском мору. То су биле вође, новопозване попут већине нас данас на подијуму. Прича је забележена у Јеванђељу по Матеју:
„А лађа беше насред мора у невољи од валова, јер беше противан ветар.
А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору.
И видевши га ученици по мору где иде, поплашише се… и од страха повикаше.
А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се.“15
Петар је чуо тај диван позив охрабрења од Господа.
„А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води.
А Исус рече: ходи.“16
Поприлично храбро. Петар је био рибар, и био је упознат са опасностима мора. Међутим, посветио се да следи Исуса - ноћу и дању, на броду или на копну.
Могу да замислим како је Петар прескочио ивицу брода, не чекајући да га и по други пут позове, и почео је да хода по води. Заиста, Света писма кажу: „Петар иђаше по води да дође к Исусу.“ 17 Како је ветар дувао све јаче, и како су се таласи комешали око његових ногу, Петар се уплашио и „почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај!
И одмах Исус пруживши руку своју ухвати га.”18
Каква моћна лекција. Господ је био ту за њега, као што је ту и за вас и за мене. Испружио је своју руку и приближио Петра к себи и ка сигурности.
Толико пута ми је био потребан Спаситељ и избављење Његовом руком. Сада ми је потребан као никада раније, као и свима вама. Повремено сам се осећао самоуверено скачући са ивице брода у непознато, фигуративно говорећи, само да бих схватио да то не могу сам.
Док смо разговарали током иницијативе Лицем у лице, Господ нам је често помагао преко наших породица и вођа, позивајући нас да дођемо Њему - исто као што је испружио руку да спасе Петра.
И ви ћете имати много сопствених прилика да одговорите на честе позиве да „дођете Христу.”19 Није ли то суштина овог смртничког живота? Позив може бити да дођете и спасите члана породице; да дођете да служите мисију; вратите се у цркву; дођете у свети храм; и, као што смо недавно чули од наше омладине у иницијативи Лицем у лице: „Дођите, молим вас, и одговорите ми на питање.“ У право време, свако од нас ће чути позив „Дођи кући.“
Молим се да ћемо помагати, да ћемо се испружити и ухватити Спаситељеву испружену руку, често преко својих божански позваних вођа и чланова наше породице, и послушати Његов позив да дођемо.
Знам да Исус Христ живи; волим Га и знам свим својим срцем да Он воли свакога од нас. Он је наш велики пример и божански вођа све деце нашег Оца. О томе износим свечано сведочанство у име Исуса Христа, амен.