Испеване и неиспеване песме
Молим се да свако од нас остане трајно и верно у хору.
„У срцу ми блиста диван сјај,” написала је Eлиза E. Хјуит, „јасан ко сунчан дан, мој поглед одражава знај, ока Исусовог сјај.”1 Ову величанствену, стару хришћанску химну готово је немогуће певати без осмеха. Али данас бих из контекста желео да издвојим један стих који може бити од помоћи у данима када нам је тешко да певамо или се смејемо а „тихи срећни тренуци” изгледа да не “долазе.” Ако нисте у стању да певате уз звуке веселе мелодије коју чујете да долази од других, молим вас да се истрајно држите стиха из химне који уверава, „Исус може чути песме које [ви] не знате да певате.”2
Међу стварима са којима се суочавамо као деца Божја која живе у палом свету, јесте да су неки дани тешки, када су на испиту наша вера и наша постојаност. Ти изазови могу доћи због нечега што недостаје нама, недостаје другима или само због животних недостатака, али који год да су разлози у питању, сматрамо да нас они лишавају песама које чезнемо да певамо и замрачују обећање „пролеће у души”3 које Елиза Хјуит слави у једном од стихова.
Шта ми, дакле, чинимо у таквим тренуцима? Као прво, пригрлимо савет апостола Павла и „надамо ономе што [кога] не видимо … [и] чекамо с трпљењем.”4 У тим тренуцима када мелодија вере опадне до те мере да је не можемо исказати, можда ћемо морати остати неми неко време и просто слушати друге, прикупљајући снагу из раскоши музике око нас. Многи од нас који су „у музичким искушењима“ имали су наше чврсто поверење а наше певање се значајно поправило поред неког са снажнијим и сигурнијим гласом. Свакако да и код певања химни вечности, треба бити, колико је то људима могуће, што ближе Спаситељу и Откупитељу света – који је у савршеном тоналитету. Тада црпемо храброст из Његове способности да чује наше ћутање и примамо наду преко Његових мелодијских месијанских залагања за нас. Заиста „када је Господ близу” тада „голуб мира пева у мом срцу [и] појављују се цветови милости.”5
У тим данима када осећамо да нисмо баш у складу са мелодијом, мало мање него што видимо и чујемо код других, замолио бих нас, посебно младе у Цркви, да се сете да према божанском плану нису сви гласови у Божјем хору исти. Потребна је различитост – сопран и алт, баритон и бас – да би обогатила музику. Из веселе преписке две изванредне светице последњих дана, позајмићу реченицу: „Сва Божја бића имају место у хору.”6 Када омаловажавамо наше посебности или покушавамо да се прилагодимо фиктивним стереотипима – стереотипима које покреће незасита потрошачка култура и идеализација изнад сваке могућности за реализацију од стране друштвених медија - губимо богатство тона и боје гласа које је Бог имао у плану када је створио свет различитости.
Али, то не значи да свако у том божанском хору једноставно може да почне да пева сопствени ораторијум! Разноликост није дисхармонија, а хорови захтевају дисциплину - за наш данас данас, старешино Хејлс, рекао бих следбеништво - али једном када смо прихватили божански откривену лирику и хармонично оркестрирање сачињено пре него што је свет постао, наш Небески Отац ужива да певамо сопственим гласом, не туђим. Верујте у себе, и верујте у Њега. Не умањујте своју вредност нити потцењујете свој допринос. Изнад свега, немојте се одрећи своје улоге у хору. Зашто? Зато што сте јединствени; ви сте незаменљиви. Губитак само једног гласа слаби сваког другог певача у овом нашем великом смртничком хору, укључујући губитак оних који сматрају да су на маргинама друштва или на маргинама Цркве.
Али чак и док вас све охрабрујем да имате веру у песме које је можда тешко певати, спремно признајем да се, због различитих разлога ја борим са другим врстама песама које би требало певати, али их још не певам.
Када видим запањујућу економску неједнакост у свету, осећам се кривим док певам са госпођом Хјуит o „благословима које ми [Бoг] сада даје, за радости ‘скинуте’ одгоре.”7 Ta строфа не може се у потпуности, верно опевати све док се часно не побринемо за сиромашне. Економско сиромаштво је проклетсво којим смо и даље проклети, из године у годину и из генерације у генерацију. Оно оштећује тела, скрнави душе, повређује породице и уништава снове. Ако можемо да урадимо више да бисмо ублажили сиромаштво, као што нам је Исус у више наврата заповедио, можда би неки са мање среће на свету могли певушити делове песме „Данас је у мојој души радост,“ можда по први пут у животу.
Такође сматрам тешким певање полетних песама када многи око нас пате од менталних и душевних болести или других здравствених недостатака. Нажалост, ова бремена понекад одолевају упркос херојским напорима различитих помагача, укључујући чланове породице. Молим се да не допустимо тој деци Божјој да пате у тишини и да будемо даривани Његовом способношћу да чујемо песме које они сада не могу да певају.
И надам се да ће свеукупни хор ускладити све расне и етничке стихове, објављујући да оружје, увреде и претње нису начин за решавање људских конфликата. Небеске објаве нам узвикују да је једини начин на који сложена друштвена питања могу бити решена на задовољавајући начин, да волимо Бога и држимо Његове заповести, на тај начин отварајући врата оном трајном, спасоносном начину да волимо једни друге као ближње. Пророк Етер је поучавао да треба да се „надамо бољем свету.“ Читајући ту мисао хиљаду година касније, Морони, уморан од рата и насиља, објавио је да ћe „још бољи пут” за тај свет увек бити јеванђеље Исуса Христа.8
Колико смо захвални што усред ове врсте изазова, с времена на време, долази сасвим другачија врста песме, за коју схватамо да нисмо у стању да певамо, али из других разлога. Ова осећања су тако дубока и лична, чак света, да они или не могу или не смеју да их искажу – попут Корделијине љубави према оцу, о којој је рекла: „Моја љубав је … богатија од мог језика. … Не могу подићи срце своје до уста.”9 Долазећи нам као нешто божанско, нешто свето, таква осећања су једноставно неописива - духовно неизрецива - попут молитве коју је Исус изрекао за нефијску децу. Они који су били сведоци тог догађаја забележили су:
„Око никад не виде, нити ухо икад пре чу ... нешто тако велико и чудесно као што ми видесмо и чусмо Исуса да говори Оцу;
... ни један језик не може изговорити, нити иједан човек може записати, нити срца људска могу замислити нешто тако велико и чудесно као што ми и видесмо и чусмо Исуса да говори.”10
Ова врста посвећених тренутака остаје неизрецива јер због израза, чак и ако је могуће, може изгледати као скрнављење.
Браћо и сестре, живимо у смртничком свету уз многе песме које не знамо или их још нисмо певали. Али молим се да свако од нас трајно и верно остане у хору, где ћемо моћи заувек да уживамо у тој најдрагоценијој химни од свих – „песми откупљујуће љубави.“11 Срећом, седишта за ову посебну тачку су неограничена. Постоји место за оне који говоре различите језике, славе различите културе и живе на многим местима. Постоји место за самце, ожењене и удате, оне са великим породицама, и за оне без деце. Постоји место за оне који су некада преиспитивали своју веру и место за оне који то још увек чине. Постоји место за оне са различитим сексуалним опредељењем. Укратко, постоји место за све који воле Бога и поштују Његове заповести као наприкосновену мерну палицу за лично понашање, јер ако је Божја љубав мелодија наше заједничке песме, свакако да је наша заједничка потреба да Га слушамо неопходна хармонија у њој. Уз божанске императиве љубави и вере, покајања и самилости, искрености и праштања, постоји место у овом хору за све оне који ту желе да буду.12 „Дођите какви јесте,” брижни Отац говори свакоме од нас, али и додаје: „Не мислите да ћете остати какви сте сада.” Осмехујемо се и сећамо да је Бог одлучан да са нама учини више него што смо мислили да можемо постати.
У том великом ораторијуму, а то је Његов план за наше узвишење, понизно следимо Његову палицу и наставимо да радимо на песмама које не знамо да певамо, све док не будемо могли да те „песме принесемо [нашем] Цару.”13 Онда, једног дана, као што наша омиљена химна каже:
Певаћемо и узвикиваћемо са војскама небеским,
хосана, хосана Богу и Јагањету! …
Док се Исус спушта у својим ватреним кочијама!14
Сведочим да ће доћи час када ће Бог, наш Вечни отац, поново послати свог Јединорођеног сина, овога пута да влада и царује као Цар над царевима заувек. Сведочим да је ово Његова обновљена црква и средство за доношење учења и спасоносних обреда Његовог јеванђеља читавом човечанству. Када је Његова порука доспе до сваког континента и походи свако поднебље,15 Исус ће заиста “[показати] своје насмејано лице.”16 Сијаће вечно сунце за душу тога дана. За тај обећани час, чежњиво се молим, у име Исуса Христа, амен.