Позвани на рад
Задужење да радимо на одређеном месту је битно и важно, али од другоразреног значаја у односу на позив на рад.
Председниче Монсоне, одушевљени смо да чујемо ваш глас и примимо поуке од вас. Волимо те, подржавамо, и увек се молимо за тебе.
Молим се за помоћ Светог Духа док заједно будемо разматрали начела која се односе на велико дело проповедања Јеванђеља сваком народу, племену, језику и људима.1
Позвани да служимо и задужени да радимо
Сваке године десетине хиљада младих мушкараца и жена, и многи старији парови, жељно ишчекују примање посебног писма из Солт Лејк Ситија. Садржај писма заувек утиче на лице коме је упућено, као и на чланове породице и велики број других људи. Када стигне, коверат може бити отворен уредно и стрпљиво или поцепан узбуђено и у великој журби. Читање овог посебног писма је искуство које се никада не заборавља.
Писмо је потписано од стране председника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана и прве две реченице гласе: „Овим се позивате да служите као мисионар Цркве Исуса Христа светаца последњих дана. Додељена вам је мисија ______.”
Имајте на уму да је прва реченица позив на служење пуновремене мисије у Господњој обновљеној цркви. Друга реченица указује на задатак који ће се обављати на одређеном месту и мисији. За све нас је значајно да разумемо разлику између онога што свака од ове два реченице изражава.
У култури Цркве, често говоримо о позиву на служење у земље као што су Аргентина, Пољска, Кореја, или САД. Али мисионар није позван на место, него је он или она позвана да служи. Као што је Господ рекао пророку Џозефу Смиту 1829. године: „Ако имате жељу да служите Богу позвани сте на то дело.”2
Сваки позив на мисију и задатак, или каснија промена задатка, резултат је откривења преко Господњег слуге. Позив на дело долази од Бога преко председника Цркве. Задатак за једну од више од 400 мисија, које тренутно функционишу широм света, долази од Бога преко члана Већа дванаесторице апостола, који делује по овлашћењу Господњег живог пророка. Духовни дарови пророштва и откривења прате све позиве на мисију и задатке.
Одсек 80 Учења и завета је запис о позиву на мисију који је пророк Џозеф Смит уручио Стивену Барнету 1832. године Проучавање овог позива упућеног брату Бернету може нам помоћи да (1) јасније схватимо разлику између бити „позван на дело“ као мисионар и „додељеног задатка“ на одређеном месту и да (2) потпуније ценимо своју личну и божански одређену одговорност да проглашавамо Јеванђеље.
Стих 1 oвог одсека је позив на служење: „Заиста, овако говори Господ теби, слуго мој, Стивене Барнету: Иди, иди по свету и проповедај јеванђеље сваком створењу које се налази у домету гласа твога.”3
Занимљиво је да стих 2 обавештава брата Барнета о томе који мисионарски сарадник му је додељен: И пошто желиш сапутника, даћу ти слугу свога Идена Смита.”4
Стих 3 показује где ова двојица мисионара треба да раде: „Стога, идите и проповедајте јеванђеље моје, било на север или на југ, на исток или запад, није важно јер не можете погрешити.”5
Не верујем да израз „није важно“, који Господ користи у овом стиху, указује на то да Му није стало где Његове слуге раде. У ствари, веома Му је стало. Али због тога што је проповедање јеванђеља Господње дело, Он надахњује, води и усмерава своје овлашћене слуге. Када мисионари настоје да буду што достојнији и подобнији инструменти у Његовим рукама и дају све од себе да своје дужности испуњавају верно, онда уз Његову помоћ „не могу погрешити“ - где год да служе. Можда је једна од лекција којој нас Спаситељ поучава у овом откривењу да је задужење да радимо на одређеном месту битно и важно, али од другоразреног значаја у односу на позив на рад.
Наредни стих наглашава квалификације које су важне за све мисионаре: „Дакле, објављујте оно што чусте, и у шта заиста верујете, и знате да је истинито.”6
Последњи стих подсећа брата Барнета и све нас од кога позив на служење заиста долази: „Гле, ово је воља онога који те је позвао, твог Откупитеља, Исуса Христа.“ Aмен.”7
Превазилажење неспоразума
Неки од вас се можда питају зашто сам изабрао да на заседању свештенства генералне конференције говорим о овој, наизглед очигледној, разлици између позива на рад и задужења за рад. Мој одговор на то питање је сасвим једноставан: искуство ме је научило да многи чланови Цркве ова начела не разумеју добро.
Највећи појединачни разлог за бављење овим питањем је оно што сам током времена научио о бризи, муци, па и кривици, које осећају многи мисионари који су из различитих разлога распоређени на друго поље рада током своје службе. Такви премештаји су понекад неопходни због догађаја и околности, као што су физичке несреће и повреде, кашњења и изазови у добијању виза, политичка нестабилност, креирање нових мисија и њихово снабдевање кадровима, или стално мењање потреба широм света у делу проглашавања јеванђеља.8
Када се мисионар премешта на друго радно поље, процес је потпуно исти као и за претходни задатак. Чланови Већа дванаесторице траже надахнуће и смернице у креирању свих таквих премештаја.
Недавно сам разговарао са једним верним мушкарцем који је поделио са мном најдубља осећања свог срца. На састанку сам управо објаснио разлику између позива на рад и додељеног рада. Тај добри брат руковао се са мном и са сузама у очима ми рекао: „Данас сте ми помогли да научим ствари које су са мојих рамена скинуле бреме које сам носио више од 30 година. Као млад мисионар најпре сам добио радни задатак у Јужној Америци. Али нисам могао да добијем визу, па је мој задатак је промењен за Сједињене Америчке Државе. Све ове године сам се питао зашто нисам био у могућности да служим у месту у које сам био позван. Сада знам да сам био позван на задатак, а не на одређено место. Не могу вам описати колико ми је ово разумевање помогло.“
Срце ме је заболело због овог доброг брата. Док сам поучавао ова основна начела широм света, безброј појединаца лично је поделило са мном исто расположење попут човека о коме сам управо говорио. Данас говорим о овој теми због тога што ни један члан ове Цркве не треба да носи непотребно бреме неспоразума, несигурности, узнемирености или кривице због задатка на који је био позван.
„Стога, идите и проповедајте јеванђеље моје, било на север или на југ, на исток или запад, није важно јер не можете погрешити.”9 Док будете размишљали о речима овог стиха и отворили срце, надам се и молим да ћете призвати Светог Духа да вашој души донесе разумевање, исцељење, и обнову који су вам можда потребни.
Још један од разлога зашто сам осетио подстрек да говорим о овој теми је моје лично искуства у распоређивању мисионара током много година. За Дванаесторицу ништа јаче не потврђује стварност сталних откривења последњих дана од тражења да препознамо Господњу вољу док извршавамо нашу одговорност да распоредимо мисионаре на њихово поље рада. Сведочим да Спаситељ познаје и свестан је свакога од нас појединачно и по имену.
Припрема за позив на рад
Сада бих желео да кратко говорим о једном аспекту припреме за позив на рад који је основни али се често превиђа.
Три међусобно повезане речи дефинишу образац припреме и напредовања синова Божјих: свештенство, храм, мисија. Понекад се, као родитељи, пријатељи и чланови Цркве, веома интензивно фокусирамо на мисионарску припрему младих људи да у извесној мери можемо занемарити друге виталне кораке дуж заветног пута, који се морају испунити пре почетка пуновремене мисионарске службе. Мисионарски рад је сигурно један, али није једини важан градивни блок у процесу стварања снажног темеља за доживотни духовни раст и службу. Свештенички и храмски благослови од којих оба претходе доласку на додељено подручје рада, такође су неопходни да би нас духовно утврђивали и јачали током целог живота.
Млади мушкарци, док испуњавате своје дужности у Ароновом или нижем свештенству и поштујете га, припремате се да примите и увеличате заклетву и завет Мелхиседековог или вишег свештенства.10 Лична достојност је најважнији услов за добијање вишег свештенства. Живот несебичне свештеничке службе је пред вама. Припремајте се сада честим учествовањем у значајном служењу. Молимо Вас да научите да волите да будете и останете достојни. Будите достојни. Останите достојни.
После примања Мелхиседековг свештенства и позива на служење, млади мушкарац може бити наоружан моћу11 преко завета и обреда светог храма. Одлазак у храм и примање храмског духа претходи ефикасној пуновременој мисионарској служби. Лична достојност је најважнији услов за примање храмских благослова за вас младе мушкарце и за све чланове Цркве. Када живите у складу са јеванђеоским стандардима, можете ићи у дом Господњи и учествовати у светим обредима током своје адолесценције. Ваша љубав за храмске обреде и разумевање храмских обреда јачаће вас и благосиљати током живота. Молимо Вас да научите да волите да будете и останете достојни. Будите достојни. Останите достојни.
Многи млади мушкарци и младе жене већ поседују важећу храмску препоруку ограниченог трајања. Као носиоци Ароновог свештенства, проналазите имена чланова сопствене породице и вршите крштења и потврђења у храму за чланове своје породице. Поседовањем храмске препоруке исказујете своју достојност, а служење у храму је важан део припреме за Мелхиседеково свештенство.
Млади мушкарци, сваки од вас је сада мисионар. Сви људи у вашем окружењу, свакога дана, пријатељи су и комшије који „су одвојени од истине само зато што не знају где да је потраже.”12 Како вас Дух буде водио, можете поделити неко начело, упутити позив, послати СМС или твит који ће вашим пријатељима представити истину о обновљеном јеванђељу. Не морате и не треба да чекате званичан позив да бисте се оберучке укључили у мисионарски рад.
Када се благослови свештенства, храма, и мисије заједно „саставе у Христу”13 и међусобно делују у срцу, уму, и души младог мисионара, он се може квалификовати за рад.14 Његов капацитет је увећан за испуњавање одговорности да ауторитативно представља Господа Исуса Христа. Духовно моћна комбинација поштовања свештенства и храмских завета, примање „моћи божанске природе”15 преко свештеничких обреда,16 несебично служење, и проглашавање вечног јеванђеља Божјој деци, омогућавају младим мушкарцима да постану „чврсти и постојани у вери”17 и „укорењени и назидани у [Христу].”18
У нашим домовима и у цркви, треба да ставимо уравнотежен нагласак на сва три елемента Господњег образца припреме и напредовања за верне синове Божје: свештенство, храм, мисија. свештенство, храм, мисија. Сва три захтевају од нас да волимо да будемо и да останемо достојни. Будите достојни. Останите достојни.
Обећање и сведочанство
Моја вољена браћо, обећавам да ће духовни дар откривења пратити ваш позив да проглашавате Јеванђеље и ваш задатак у одређеној области или подручјима рада. Док се сада марљиво припремате путем несебичне свештеничке и храмске службе, ваше сведочанство о живој стварности Господа биће ојачано. Љубав према Њему и Његовом делу испуниће вам срце. Док учите да развијате љубав према достојности, постаћете моћно оруђе у рукама Господњим да благословите многе људе и да им служите.
Са радошћу сведочим да наш небески Отац и Његов вољени Син, Исус Христ, живе. Учествовање у Њиховој служби један је од највећих благослова које икада можемо примити. Тако сведочим у свето име Господа Исуса Христа, амен.