Највећи међу вама
Највећа Божја награда иде онима који служе без очекивања награде.
Моја драга браћо, драги пријатељи, како сам захвалан што сам са вама на овом надахњујућем састанку свештенства на светском нивоу. Председниче Монсон, хвала ти за твоју поруку и благослов. Увек ћемо примити к срцу твоје речи усмерења, савета, и мудрости. Волимо те и подржавамо, и увек се молимо за тебе. Ти си заиста Господњи пророк. Ти си наш председник. Подржавамо те и волимо.
Пре скоро две деценије, посвећен је Храм Мадрид Шпанија и тако је започела његова служба у својству светог дома Господњег. Харијет и ја се добро сећамо тога, јер сам тада служио у председништву Европске области. Заједно са многима, провели смо безбројне сате водећи рачуна о детаљима у планирању и организовању догађаја који претходе посвећењу.
Како се датум посвећења приближавао, приметио сам да нисам још примио позивницу за догађај. Било је то мало неочекивано. Уосталом, као председник области, у великој мери сам био укључен у тај храмски пројекат и сматрао сам да сам на неки начин одговоран за њега.
Питао сам Харијет да ли је видела позивницу. Није.
Дани су пролазили и моја стрепња је расла. Питао сам се да ли се наша позивница загубила - можда је запала између јастука на нашем троседу. Можда је помешана са старом поштом и бачена. Комшије су имале радозналу мачку, па сам чак и на њу почео да гледам са подозрењем.
На крају сам био приморан да прихватим чињеницу: Нисам позван.
Али како је то могуће? Да ли сам увредио некога? Да ли је неко једноставно претпоставио да нам је сувише далеко да бисмо путовали? Да ли су заборавили на мене?
На крају сам схватио да та линија размишљања води до нечега чиме нисам желео да се бавим.
Харијет и ја смо подсетили себе на то да посвећење храма није ради нас. Није имало везе са тим ко заслужује или не заслужује да буде позван. И није имало везе са нашим осећањима или полагањем права на нешто.
Суштина је била у посвећењу светог здања, храма Бога Севишњега. Био је то дан радости за чланове Цркве у Шпанији.
Да сам позван да присуствујем, радо бих то учинио. Али да нисам позван, моја радост не би била ништа мања. Харијет и ја бисмо се издалека радовали са нашим пријатељима, нашом драгом браћом и сестрама. Славили бисмо Бога за тај предиван благослов са истим узбуђењем код наше куће у Франкфурту као што бисмо из Мадрида.
Синови грома
Међу Дванаесторицом коју је Исус позвао и заредио, налазила су се два брата, Јаков и Јован. Да ли се сећате надимка који им је дао?
Синови грома (Воанергес).1
Такав надимак не добијате тек тако. Нажалост, Света писма не дају неко посебно објашњење о пореклу тог надимка. Међутим, кратко ћемо се осврнути на карактер Јакова и Јована. То су била иста она браћа која су предложила призивање ватре са неба на село у Самарији у које их нису позвали.2
Јаков и Јован су били рибари - вероватно мало неотесани - али претпостављам да доста знали о силама природе. У сваком случају, били су људи од акције.
Једном приликом, док се Спаситељ спремао на своје последње путовање у Јерусалим, Јаков и Јован су му пришли са посебним захтевом, вероватно достојним њиховог надимка.
„Хоћемо да нам учиниш за шта ћемо Те молити,“ рекли су.
Могу да замислим Исуса као се насмешио када је одговорио: „Шта хоћете да вам учиним?“
„Дај нам да седнемо један с десне стране Теби, а други с леве, у слави Твојој.“
Спаситељ их је подстакао да мало дубље размисле о ономе што су тражили, а онда је рекао: „Да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено.”3
Другим речима, не можете добити награду у царству небеском агитујући за њу. Нити можете купити свој пут до вечне славе.
Када су осталих десет апостола чули за овај захтев Синова грома, нису били баш срећни. Исус је знао да Му је остало још мало времена, и видевши препирку међу онима који ће наставити Његово дело вероватно се узнемирио.
Говорио је Дванаесторици о природи власти и како она утиче на оне који је траже и поседују. „Утицајни људи у свету,“ рекао је, користе свој положај на власти да би имали моћ над другима.“
Скоро да могу да видим Спаситеља како са љубављу посматра лица ових верних и побожних ученика. Скоро могу да чуjем његов молећив глас: „Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И коjи хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга.”4
У Божјем царству, величина и вођство значе видети друге онаквима какви заиста јесу - како их Бог види - затим допрети до њих и служити им. Значи радовати се са онима који су срећни, плакати са онима који тугују, подизати оне који су у невољи, и волети ближњега као што Христ воли нас. Спаситељ воли сву Божју децу без обзира на њихове друштвено економске околности, расу, религију, језик, политичку оријентацију, националност или припадност било којој групи. А тако треба и ми!
Највећа Божја награда иде онима који служе без очекивања награде. Иде онима који служе без ударања на сва звона; онима који у приватности траже начине да помогну другима; онима који послужују другима једноставно зато што воле Бога и Божју децу.5
Не уносите се
Убрзо након мог позива у врховну власт, имао сам повластицу да пратим председника Џејмса Е. Фауста ради реорганизације једног кочића. Док сам возио ауто на нашем задатку у прелепој јужној Јути, председник Фауст је био толико љубазан да је то време искоистио да ме обучи и поучи. Једну лекцију никада нећу заборавити. Рекао је: „Чланови Цркве су милостиви према Врховним властима. Љубазно ће се опходити према теби и говориће лепо о теби.“ Затим је застао на тренутак и рекао: „Дитер, увек буди захвалан за то, али се никада не занеси.“
Ова важна лекција о црквеној служби односи се на сваког носиоца свештенства у сваком већу Цркве. Односи се на све нас у овој Цркви.
Када је председник Ј. Рубен Кларк млађи саветовао оне који су били позвани на положаје власти у Цркви, рекао би им да не забораве правило број шест.
Особа би неизбежно питала: „Како гласи правило број шест?“
„Не узимај себе толико збиљно,“ рекао би.
Наравно, то је водило до следећег питања: „Које су осталих пет правила?“
Са сјајему у оку, председник Кларк би рекао: „Нема их.”6
Да бисмо били ефикасне вође Цркве, морамо научити ову важну лекцију: вођство у Цркви нема толико везе са усмеравањем других, колико са нашом спремношћу да прихватимо Божје усмерење.
Изазови и могућности за службу
Као свеци Свевишњег Бога, треба да се у свему сећамо сиромашних и угрожених, болесних и уцвељених, јер ко то не чини није Његов ученик.7 Прилике за чињење добра и служење другима су неограничене. Можемо их наћи у нашим заједницама, у нашим одељењима и огранцима, а нарочито у нашим домовима.
Поред тога, сваки члан Цркве добија конкретне формалне прилике за служење. Те прилике зовемо „позиви“ - израз који нас подсећа на то ко нас то позива да служимо. Ако на наше позиве гледамо као на прилике да служимо Богу и послужујемо другима са вером и понизношћу, сваки чин службе биће корак на путу следбеништва. На овај начин, Бог не изграђује само своју Цркву, него изграђује и своје слуге. Црква је осмишљена тако да нам помогне да постанемо истински и верни Христови ученици, добри и племенити синови и ћерке Божје. То се дешава не само када идемо на састанке и слушамо говоре, него и када заборавимо на себе и служимо. То је начин на који постајемо „велики“ у царству Божјем
Позиве прихватамо са достојанством, понизношћу и захвалношћу. Када смо разрешени тих позива, прихватамо промену са истим достојанством, понизношћу и захвалношћу.
У Божјим очима нема позива у царству који је важнији од другог. Наше служење - било велико или мало - прочишћава наше духове, отвара прозоре небеске, и ослобађа Божје благослове не само на оне којима служимо него и на нас. Када допиремо до других, са скромном сигурношћу можемо знати да Бог признаје наше служење са прихватањем и одобравањем. Он се осмехује на нас када пружамо та искрена дела милосрђа, посебно поступке које други не виде и не примећују.8
Сваки пут кад се дајемо другима, корак смо ближе до тога да постанемо добри и истински ученици Онога који је све своје дао за нас: нашег Спаситеља.
Од председавајућег до параде
Током 150. годшњице од доласка пионира у долину Солт Лејка, брат Мајрон Ричинс је служио као председник кочића у Хенеферу, у Јути. Прослава је укључила представу о проласку пионира кроз његов град.
Председник Ричинс је био веома заузет плановима за прославу, и присуствовао је бројним састанцима са врховним властима и другима како би разговарали о предстојећем догађају. Био је потпуно укључен.
Непосредно пре одржавања прославе, реорганизован је кочић председника Ричинса и он је разрешен дужности председника. Наредне недеље, учествовао је на састанку свештенства у свом одељењу када су вође тражиле добровољце да помогну у прослави. Председник Ричинс је, заједно са осталима, подигао руку и добио упутства да се обуче у радну одећу, да дође својим камионетом и донесе лопату.
Коначно је дошло јутро великог догађаја и председник Ричинс се пријавио на добровољни задатак.
Пре само неколико недеља, био је утицајан фактор у планирању и надзирању овог великог догађаја. Међутим, тог дана његов посао је био да прати коње у паради и почисти за њима.
Председник Ричинс је то спремно и радосно учинио.
Разумео је да једна врста служења није изнад друге.
Знао је Спаситељеве речи и деловао је у складу са њима: „А највећи између вас да вам буде слуга.”9
Исправно исказивање следбеништва
Понекад, попут Синова грома, желимо истакнут положај. Тежимо добијању признања. Настојимо да водимо и дамо незабораван допринос.
Нема ничега погрешног у жељи да служимо Господу, али када желимо да стекнемо утицај у Цркви због нас самих - ради похвале и дивљења људи - примили смо своју плату. Када нас „занесе“ похвала других, та похвала биће нам компезација.
Коjи jе наjважниjи позив у Цркви? То је онај који тренутно имате. Без обзира на то колико је скроман или истакнут, позив који имате управо сада је онај који ће вам омогућити не само да подигнете друге, него и да постане мушкарац Божји какав треба да будете.
Моји драги пријатељи и браћо у свештенству, подижите са места на ком се налазите.
Павле је поучио Филибљане: „Уместо да будете мотивисани себичним амбицијама или сујетом, свако од вас треба да, у понизности, буде подстакнут да се односи према другима као важнијима од себе.”10
Служење са чашћу
Тражење части и славе у Цркви на уштрб праве и понизне службе према другима је трговина Исавова.11 Можемо примити земаљску награду, али њена цена је висока - губитак небеског одобравања.
Следимо пример нашег Спаситеља, који је био кротак и понизан, који није тражио људску похвалу него да чини вољу свога Оца.12
Служимо другима са понизношћу - енергично, захвално и часно. Иако наше служење може изгледати незнатно, скромно, или од мале вредности, они који допиру до других са љубазношћу и саосећањем једног дана ће спознати вредност своје службе захваљујући вечној и благословеној благодати Свемогућег Бога.13
Моја драга браћо, драги пријатељи, надам се да ћемо размишљати о овој важној лекцији о црквеном вођству и владању у свештенству, и да ћемо живети по њој. „А највећи између вас да вам буде слуга.” То је моја молитва и благослов у свето име нашег Учитеља, нашег Откупитеља, у име Исуса Христа, амен.