1. Ево, кад Мосија учини то, посла проглас по целој земљи, међу све људе, желећи да сазна вољу њихову у погледу тога кога желе за цара.

2. И догоди се да дође глас народа, говорећи: Наша је жеља да Арон, син твој, буде цар наш и владар наш.

3. Ево, Арон беше отишао у земљу Нефи, стога му цар не могаше поверити царство, нити би Арон преузео царство, нити иједан од ^асинова Мосијиних беше вољан да преузме царство на себе.

4. Стога цар Мосија опет посла проглас међу народ, да, и то писану реч посла међу народ. А ово беху речи које су написане, које гласе:

5. Гле, о ви, народе мој, или браћо моја, јер вас тако држим, желим да размотрите ствар коју сте позвани да размотрите – јер ви желите да имате ^ацара.

6. Ево, објављујем вам да онај коме царство са правом припада то одби, и неће да преузме царство.

7. А ево, буде ли постављен неко други на место његово, гле плашим се да ће настати сукоби међу вама. А могуће је да се син мој коме царство припада, на срџбу окрене и повуче део овог народа за собом, што би довело до ратова и сукоба међу вама, а то би био повод за велико крвопролиће и изопачење пута Господњег, да, и уништило би душе многих људи.

8. Ево, кажем вам, мудри будимо и размислимо о томе, јер немамо права сина мог да уништимо, нити бисмо требали да имамо какво право да уништимо другог који би уместо њега био постављен.

9. А окрене ли се опет син мој ка охолости својој и стварима ништавним, опозваће оно што беше рекао и захтевати право своје на царство, што би навело њега а и овај народ да почине много греха.

10. И ево, будимо мудри и размотримо то и учинимо оно што ће осигурати мир овом народу.

11. Стога ћу вам ја бити цар остатак дана својих; ипак, ^апоставимо ^бсудије да суде овом народу према закону нашем, а ми ћемо поново уредити послове овог народа, јер ћемо поставити људе мудре да буду судије које ће судити овом народу према заповестима Божјим.

12. Ево, боље је да човеку суди Бог него човек, јер судови Божји увек су праведни, али судови људски нису увек праведни.

13. Стога, кад би било могуће да имате ^аправедне људе за цареве своје, који би успоставили законе Божје и судили овом народу према заповестима Његовим, да, ако би за цареве своје имали људе који би чинили као што отац мој, ^бВенијамин, чињаше за овај народ – кажем вам, кад би тако увек могло бити, тада би било корисно да увек имате цареве да владају вама.

14. А и ја сам се трудих свом моћу и способностима које поседујем да вас поучим заповестима Божјим и успоставим мир широм земље, те да не буде ратова нити сукоба, ни крађе, нити пљачке, нити убистава, нити било каквог безакоња;

15. А ко год учини безакоње, њега ^аказних према злочину који почини, а по закону који нам беше дат од очева наших.

16. Ево, кажем вам, пошто нису сви људи праведни, није корисно да имате цара, или цареве да вама владају.

17. Јер гле, колико ^абезакоња један ^бопаки цар узрокова да буде учињено, да, и какво велико уништење!

18. Да, сетите се цара Ноје, ^аопакости његових и одвратности његових, а и опакости и одвратности његовог народа. Гле, какво велико уништење се обори на њих. И такође, због безакоња својих, беху одведени у ^бропство.

19. И да се не умеша премудри Створитељ њихов, а то због искреног покајања њиховог, морали би они неизбежно остати у ропству све до сада.

20. Али гле, Он их избави јер се ^апонизише пред Њим, и пошто силно ^бвапљаху к Њему Он их избави из ропства. И тако Господ моћу својом чини у свим приликама међу децом човечјом, пружајући руку ^вмилости према онима који на Њега ослоне ^гуздање своје.

21. И гле, ево, кажем вам, неправедног цара не можете свргнути осим великим сукобом и великим крвопролићем.

22. Јер гле, има он своје ^апријатеље у безакоњу и држи страже око себе, и крши законе оних који у праведности владаху пре њега, и ногама гази заповести Божје;

23. И законе доноси и шаље их међу свој народ, да, законе у складу са ^аопакошћу својом. И ко год не послуша законе његове заповеда да буду уништени, а ако се побуни ко против њега шаље војске своје у рат против њих, и може ли, уништиће их. И тако неправедан цар изопачује путеве сваке праведности.

24. А ево, гле кажем вам, није корисно да такве одвратности дођу на вас.

25. Изаберите, стога, гласом овог народа, судије да вам суде по законима који вам беху дати од очева наших, који су исправни, а који им беху дати руком Господњом.

26. Ето, није уобичајено да глас народа жели нешто што је супротно оном што је исправно, али је уобичајено да мањи део народа жели оно што није исправно. Стога се овога придржавајте и нека вам то буде закон – да посао свој радите гласом народа.

27. А дође ^али време да глас народа изабере безакоње, тада је време да се на вас оборе судови Божји, да, тада је време да вас Он походи великим уништењем као што и досад беше походио ову земљу.

28. А ево, будете ли имали судије, а они не буду судили по закону који је дат, можете наредити да им суди виши судија.

29. Ако ваше више судије не суде судом праведним, ви ћете наредити да се мањи број ваших нижих судија окупи и да они суде вашем вишем судији према гласу народа.

30. И заповедам вам да то чините у страху од Господа. И заповедам вам да то чините и да немате цара. Да, ако овај народ почини грехе и безакоња, одговорност ће пасти на главе њихове.

31. Јер гле, кажем вам, греси многих људи проузроковани су безакоњима царева њихових; стога безакоња њихова падају на главе царева њихових.

32. А ево, желим да такве ^анеједнакости више не буде у овој земљи, посебно међу овим мојим народом, већ желим да ова земља буде земља ^бслободе и да ^всваки човек ужива своја права и повластице једнако, докле год Господ сматра прикладним да живимо и баштинимо земљу, да, и то све док ико од потомства нашег преостане на лицу земље.

33. И још им много тога написа цар Мосија, откривајући им све тешкоће и невоље праведног цара, да, све јаде душе због народа њиховог, а и сво гунђање народа цару њиховом. И све им то он протумачи.

34. И рече им да тога не треба да буде, него да се бреме расподели на сав народ, да сваки човек понесе свој део.

35. А откри им и све непогодности које би имали кад би имали неправедног цара да влада њима;

36. Да, сва безакоња његова и одвратности и сви ратови и сукоби и крвопролиће и крађе и пљачкања и чињење курварства, и свакојака безакоња која се не могу избројати – казујући им како таквих ствари не треба да буде, да су изричито против заповести Божјих.

37. И ево, догоди се да пошто цар Мосија посла све ово међу народ, уверише се они у истинитост речи његових.

38. Стога одусташе од жеље своје за царем и посташе веома ради да сваки човек добије једнаку прилику у целој земљи, да, и сваки човек изрази спремност да сам одговара за грехе своје.

39. Стога, догоди се да се окупише у групама широм земље да дају глас свој онима које желе за судије своје, да им суде према ^азакону који им беше дат. И они се силно радоваху због ^бслободе која им беше додељена.

40. И ојачаше у љубави према Мосији. Да, цењаху га више него било ког другог човека, јер не гледаху на њега као на тиранина коме је стало до добитка, да, до оне користи која душу квари, јер он не беше захтевао богатство од њих, нити беше уживао у проливању крви, него беше успоставио ^амир у земљи, и беше доделио своме народу да се може избавити из сваког ропства. Стога га цењаху, да, силно, преко мере.

41. И догоди се да поставише ^асудије да управљају над њима, то јест, да им по закону суде, а то чињаху широм земље.

42. И догоди се да Алма беше постављен за првог врховног судију, а беше и високи свештеник, пошто му отац повери ту службу и предаде дужност у погледу на све послове црквене.

43. И ево, догоди се да Алма ^аходаше путевима Господњим и држаше заповести Његове и суђаше судом праведним, и беше трајан мир у земљи.

44. И тако отпоче владавина судија широм земље Зарахемле, међу свим народом који се зваше Нефијцима, а Алма беше први и врховни судија.

45. И ево, догоди се да умре отац његов кад му беху осамдесет и две године, живећи да испуњава заповести Божје.

46. И догоди се да умре и Мосија, у тридесет трећој години своје владавине, будући ^ашездесет и три године стар, што чини укупно пет стотина и девет година од времена кад Лехи напусти Јерусалим.

47. И тако се заврши владавина царева у народу Нефијевом. И тако се свршише дани Алмини, који беше оснивач цркве њихове.