1. И догоди се да поново почесмо оснивати царство и поново стадосмо поседовати земљу у миру. И ја наредих да се израђује ратно оружје сваке врсте, како бих могао имати оружје за свој народ за време када Ламанци опет поведу рат против мога народа.

2. И поставих страже унаоколо земље, да нас Ламанци опет не би изненада напали и уништили нас. И тако чувах свој народ и стада своја и пазих да не падну у руке непријатеља наших.

3. И догоди се да баштинисмо земљу очева наших много година, да, чак током двадесет и две године.

4. И ја наредих да мушкарци обрађују земљу и узгајају сваковрсне ^ажитарице и разноврсно воће сваке врсте.

5. И наредих да жене преду и труде се и раде, и израђују фини лан сваке врсте, да, и ^атканину сваковрсну, да бисмо могли покрити голотињу своју. И тако напредовасмо у земљи – тако имасмо трајан мир у земљи током двадесет и две године.

6. И догоди се да цар ^аЛаман умре, а син његов поче да влада уместо њега. И он поче да подстиче свој народ на побуну против мога народа. Стога се почеше припремати за рат и да дођу овамо да се боре против мога народа.

7. Али ја послах уходе своје унаоколо по земљи ^ашемлонској, како бих открио припреме њихове, да бих се могао одбранити од њих, да не би напали мој народ и уништили га.

8. И догоди се да дођоше на север земље шиломске са бројним четама својим, мушкарцима ^анаоружаним ^блуковима и стрелама и мачевима и сабљама, и камењем и праћкама, а главе имаху обријане те им беху голе, и кожним појасом беху опасани око бокова својих.

9. И догоди се да наредих да жене и деца мога народа буду сакривени у пустињи. И уз то наредих да се сви старци моји који могаху оружје носити, а и сви младићи који су у стању оружје носити, окупе и пођу у битку против Ламанаца. И ја их постројих у редове њихове, сваког према годинама његовим.

10. И догоди се да пођосмо у битку против Ламанаца. И ја, чак и ја, у старости својој, пођох у битку против Ламанаца. И догоди се да пођосмо у битку у ^аснази Господњој.

11. Ево, Ламанци не знадоше ништа о Господу, нити о снази Господњој, те се ослонише на сопствену снагу. Ипак, беху они снажан народ, у погледу на снагу људску.

12. Беху они ^адиваљ и свиреп и крвожедан народ, који вероваше у ^бпредање очева својих, а то је да вероваху да беху истерани из земље јерусалимске због безакоња очева својих и да им браћа њихова учинише неправду у пустињи и да им, такође, учинише неправду док прелажаху преко мора;

13. И опет, да им беше учињена неправда у земљи ^апрвобитне баштине њихове, пошто беху препловили море, а све то због тога што Нефи беше вернији у држању заповести Господњих – стога беше ^бповлашћен код Господа, јер Господ чу молитве његове и услиши их и преузе вођство на путовању њиховом кроз пустињу.

14. А браћа његова беху гневна на њега јер не ^аразумеше поступке Господње. Беху ^бгневни на њега и на водама јер отврднуше срца своја против Господа.

15. И опет, беху гневни на њега кад стигоше у обећану земљу, јер рекоше да оте ^авладавину над народом из руку њихових. И они настојаху да га убију.

16. И опет, беху гневни на њега јер отпутова у пустињу како му Господ заповеди и узе ^азаписе који беху урезани на месинганим плочама, јер рекоше да их он ^бопљачка.

17. И тако они поучаваху децу своју да их треба мрзети и да их треба убијати и да им треба отимати и пљачкати их, и чинити све како би их могли уништити. Стога имаху вечну мржњу према синовима Нефијевим.

18. Због свега тога, цар Ламан ме својим лукавством и вештином лагања и својим лепим обећањима, обману, те доведох свој народ у ову земљу да их они могу уништити. Да, и трпљасмо због тога много година у овој земљи.

19. И ево, ја, Зениф, рекавши све то о Ламанцима своме народу подстакнух их да пођу у битку у снази својој, ослањајући уздање своје на Господа. Сукобисмо се, стога, са њима, лицем у лице.

20. И догоди се да их опет истерасмо из земље своје и убијасмо их у великом покољу, и то толико много њих да их не избројасмо.

21. И догоди се да се опет вратисмо у земљу своју, и мој народ опет поче чувати стада своја и обрађивати земљу своју.

22. И ево, ја, остаривши, поверих царство једном од синова својих. Стога, не говорим више ништа. И нека Господ благослови мој народ. Амен.