1. И догоди се да се војска царева врати узалуд трагајући за народом Господњим.

2. И тад гле, цареве снаге беху мале, јер се смањише, а међу остатком народа наста подвојеност.

3. И мањи део поче изговарати претње против цара, и наста велик сукоб међу њима.

4. И ево, беше човек међу њима по имену Гедеон, и он беше снажан човек и непријатељ цару, стога потегну мач и закле се у гневу своме да ће погубити цара.

5. И догоди се да се бораше са царем, а кад цар увиде да ће га надјачати, побеже трком и попе се на ^акулу која беше близу храма.

6. А Гедеон га гоњаше и скоро се попе на кулу да убије цара, а цар се осврну унаоколо према земљи шемлонској, и гле, војска ламанска беше унутар граница земље.

7. И тада цар повика у јаду душе своје, говорећи: Гедеоне, поштеди ме, јер Ламанци иду на нас и уништиће нас, да, уништиће мој народ.

8. А ето, не беше цар толико забринут за свој народ него за свој сопствени живот. Ипак, Гедеон му поштеде живот.

9. И цар заповеди народу да бежи пред Ламанцима, и он сам иђаше пред њима, и они утекоше у пустињу са женама својим и децом својом.

10. И догоди се да их Ламанци гоњаху, и сустигоше их, те их почеше убијати.

11. Тада се догоди да им цар заповеди да сви мушкарци оставе жене своје и децу своју и утекну пред Ламанцима.

12. Но, беше их много који не хтедоше да их оставе, него радије да остану и страдају са њима. А остали оставише жене своје и децу своју и утекоше.

13. И догоди се да они који осташе са женама својим и децом својом наредише наочитим кћерима својим да иступе и моле Ламанце да их не погубе.

14. И догоди се да им се Ламанци смиловаше, јер беху очарани лепотом жена њихових.

15. Стога им Ламанци поштедеше животе, и поведоше их као робове натраг у земљу Нефи и дадоше им да запоседну земљу, под условом да предају цара Ноју у руке Ламанцима, и да предају своје власништво, и то половину од свега што поседоваху, половину злата њиховог и сребра њиховог и свих драгоцености њихових. И тако они мораху плаћати данак цару ламанском из године у годину.

16. И ево, међу онима који беху поробљени, беше један од синова царевих, по имену ^аЛимхи.

17. И ево, Лимхи жељаше да отац његов не буде уништен. Ипак, Лимхију не беху непозната безакоња оца његовог, јер сам беше праведан човек.

18. И догоди се да Гедеон тајно посла људе у пустињу да траже цара и оне који беху с њим. И догоди се да сретоше људе у пустињи, све осим цара и његових свештеника.

19. Ево, заклеше се они у срцима својим да ће се вратити у земљу Нефи и да ће, ако им жене њихове и деца њихова буду погубљени, а и они који са њима осташе, тражити освету, а и страдати са њима.

20. И цар им заповеди да се не враћају. А они се разгневише на цара и учинише да се мучи, и то огњем до ^асмрти.

21. И спремаше се да ухвате свештенике, те и њих усмрте, али они утекоше пред њима.

22. И догоди се да се скоро вратише у земљу Нефи, кад сусретоше људе Гедеонове. И људи Гедеонови им испричаше све што се догоди са женама њиховим и децом њиховом и како им Ламанци доделише да запоседну земљу, плаћањем данка Ламанцима, и то половину од свега што поседоваху.

23. А народ рече људима Гедеоновим како погубише цара и свештеници његови беху утекли од њих даље у пустињу.

24. И догоди се, пошто се заврши свечаност, да се вратише у земљу Нефи, радујући се, јер жене њихове и деца њихова не беху погубљени, а Гедеону рекоше шта учинише цару.

25. И догоди се да им се цар ламански ^азакле да их његов народ неће погубити.

26. А тако се и Лимхи, као син царев, зато што му ^анарод беше поверио царство, закле цару ламанском да ће му његов народ плаћати данак, и то половину од свега што поседују.

27. И догоди се да Лимхи поче успостављати царство и успостављати мир међу својим народом.

28. А цар ламански постави страже унаоколо земље како би задржао народ Лимхијев у земљи, да не би могли отићи у пустињу, а страже своје издржаваше од данка који примаше од Нефијаца.

29. И ево, цар Лимхи имаше трајан мир у свом царству током две године, те их Ламанци не узнемираваху нити настојаху да их униште.