1. Беше тада место у Шемлону где се окупљаху кћери ламанске да заједно певају и да плешу и да се провеселе.

2. И догоди се да се окупи једног дана мали број њих заједно на песму и плес.

3. И ево, свештеници цара Ноје, стидеше се да се врате у град Нефи, да, и плашећи се да ће их народ погубити, не усудише се, дакле, вратити женама својим и деци својој.

4. А боравећи у пустињи, и откривши кћери ламанске, полегоше и посматраху их;

5. И када их се тек неколико окупи да плешу, изађоше они из скровитих места својих и ухватише их и одведоше их у пустињу. Да, двадесет и четири кћери ламанске одведоше у пустињу.

6. И догоди се да када Ламанци открише да кћери њихове нестадоше, разгневише се на народ Лимхијев, јер мишљаху да то учини народ Лимхијев.

7. Стога, послаше војске своје, да, и сам цар предводише свој народ. И они кренуше на земљу Нефи да униште народ Лимхијев.

8. А ево, Лимхи их спази са куле, па откри и све њихове припреме за рат. Стога, окупи свој народ и постави им заседе у пољима и шумама.

9. И догоди се да када Ламанци навалише, народ Лимхијев их стаде нападати из заседа својих и почеше их убијати.

10. И догоди се да наста силно жестока битка, јер се као лавови бораху за плен свој.

11. И догоди се да народ Лимхијев поче потискивати Ламанце испред себе. Ипак, не беху они ни упола бројни као Ламанци. Али, ^абораху се за животе своје и за жене своје и за децу своју. Стога се напрегнуше и попут змајева се бораху.

12. И догоди се да пронађоше цара ламанског међу многим мртвим њиховим. Он ипак не беше мртав, већ само рањен и остављен на земљи, толико ужурбано беше бекство његовог народа.

13. И узеше га и завише му ране и доведоше га пред Лимхија и рекоше: Гле, ево цара ламанског. Он, пошто беше рањен, паде међу мртве њихове и они га оставише и гле, доведосмо га пред тебе. А сада, хајде да га убијемо.

14. Али, Лимхи им рече: Не убијајте га, већ га доведите овамо да га видим. И они га доведоше. А Лимхи му рече: Из ког разлога пође у рат против мога народа? Гле, мој народ не прекрши ^азаклетву коју вам дадох. Зашто, дакле, ви кршите заклетву коју дадосте моме народу?

15. А тад цар рече: Прекрших заклетву јер народ твој оте кћери мога народа. Стога, у срџби својој наредих да мој народ пође у рат против твога народа.

16. А ево, Лимхи не чу ништа о томе, стога рече: Трагаћу међу својим народом и ко год то беше учинио, страдаће. Стога нареди истрагу међу својим народом.

17. Ево, кад ^аГедеон то беше чуо, као царев капетан иступи и рече цару: Молим те да се уздржиш и не истражуј овај народ, и не окривљуј их због тога.

18. Не сећаш ли се свештеника оца твога које овај народ настојаше да уништи? А нису ли они у пустињи? И нису ли они ти који украдоше кћери ламанске?

19. А тад гле, кажи и цару за то, да може рећи своме народу како би се умирили наспрам нас, јер гле, већ се припремају да навале на нас. И гле, такође, мало нас је.

20. А гле, они долазе са својим бројним четама и уколико их цар не умири наспрам нас, морамо страдати.

21. Јер не ^аиспунише ли се речи Абинадијеве које пророкова против нас – а све то због тога што не хтедосмо да послушамо речи Господње и окренемо се од безакоња својих?

22. И ево, умиримо цара и испунимо заклетву коју му дадосмо, јер боље је да будемо у ропству него да изгубимо животе своје. Зауставимо, стога, проливање толике крви.

23. А сад Лимхи исприча цару све о оцу своме и о ^асвештеницима који побегоше у пустињу, и њима приписа отмицу кћери њихових.

24. И догоди се да се цар умири наспрам народа њиховог и рече им: Пођимо без оружја у сусрет моме народу и кунем вам се заклетвом да мој народ неће убијати твој народ.

25. И догоди се да они пођоше за царем и без оружја изађоше у сусрет Ламанцима. И догоди се да се сусретоше са Ламанцима, а цар ламански се поклони пред њима и залагаше се за народ Лимхијев.

26. А кад Ламанци видеше да је народ Лимхијев без оружја, ^асмиловаше им се и смирише се према њима, и са царем својим се у миру вратише у земљу своју.