Света писма
Мосија 21


Поглавље 21.

Лимхијев народ је ударен и потучен од стране Ламанаца – Лимхијев народ среће Амона и бива обраћен – Они причају Амону о двадесет и четири јаредовске плоче. Око 122–121 год. пре Христа.

1. И догоди се да се Лимхи и његов народ вратише у град Нефи, и почеше опет у миру боравити у земљи.

2. И догоди се да се после много дана Ламанци поново почеше подстицати на срџбу против Нефијаца, и почеше да прелазе границе земље унаоколо.

3. Ево, не усуђиваху се убијати их због заклетве коју цар њихов даде Лимхију, али их удараху по образима њиховим и наметаху им власт и почеше им на леђа стављати тешка бремена и гонити их попут немог магарца –

4. Да, све то беше учињено да се испуни реч Господња.

5. И ево, невоље Нефијаца беху велике и не беше начина да се избаве из руку њихових, јер их Ламанци са свих страна беху опколили.

6. И догоди се да народ поче да гунђа цару због невоља својих и пожелеше да пођу у битку против њих. И притужбама својим веома мучаху цара. Стога им он допусти да чине према жељама својим.

7. И они се поново окупише и ставише оклоп на себе и кренуше против Ламанаца да их протерају из земље.

8. И догоди се да их Ламанци поразише и потиснуше назад, а многе побише.

9. И тад наста велико оплакивање и јадиковање међу народом Лимхијевим. Удовица оплакиваше мужа свога, син и кћер оплакиваху оца свога, а браћа браћу своју.

10. Ето, беше много удовица у земљи и силно јадиковаху из дана у дан, јер их обузе велики страх од Ламанаца.

11. И догоди се да њихово стално јадиковање подбуни остатак Лимхијевог народа на срџбу против Ламанаца и они опет пођоше у битку, али поново беху потиснути назад, претрпевши велик губитак.

12. Да, опет кренуше и то по трећи пут и на исти начин страдаху, а они што не беху погубљени поново се вратише у град Нефи.

13. И понизише се и то до у прах, подлажући се јарму ропства, допуштајући да буду ударани и да буду прогањани тамо-амо и да буду оптерећени, према жељама непријатеља њихових.

14. И понизише се и то у дубине понизности и силно вапљаху Богу. Да, по цео дан вапљаху Богу своме да их избави из невоља њихових.

15. И ево, Господ беше спор да чује вапаје њихове због безакоња њихових. Ипак, чу Господ вапаје њихове и поче смекшавати срца Ламанаца те они стадоше олакшавати бремена њихова. Ипак, Господ не сматраше прикладним да их избави из ропства.

16. И догоди се да они почеше у мањој мери напредовати у земљи и почеше обилније гајити житарице и стада и крда, те не трпљаху глад.

17. Ево, беше велик број жена, више него што беше мушкараца. Стога цар Лимхи заповеди да сваки мушкарац додели нешто за издржавање удовица и деце њихове, да не страдају од глади, а то чињаху јер беше велик број оних који беху погубљени.

18. Ево, народ Лимхијев се држаше заједно у групи колико год то беше могуће и чуваху житарице своје и стада своја.

19. А и сам цар не беше сигуран изван зидина градских уколико не имаше страже уз себе, плашећи се да не би некако пао у руке Ламанаца.

20. И он нареди да његов народ мотри земљу унаоколо не би ли некако ухватили оне свештенике који утекоше у пустињу, који украдоше кћери ламанске и који учинише да тако велико уништење дође на њих.

21. Беху, наиме, жељни да их ухвате како би их казнили, јер беху дошли ноћу у земљу Нефи и однели житарице њихове и многе драгоцености њихове. Стога им они спремише заседу.

22. И догоди се да не беше више немира између Ламанаца и народа Лимхијевог, све до времена када Амон и браћа његова дођоше у земљу.

23. А цар, боравећи са стражом својом изван зидина градских, откри Амона и браћу његову и мислећи да су они свештеници Нојеви нареди, дакле, да их ухвате и свежу и у тамницу баце. А да беху свештеници Нојеви наредио би он да их усмрте.

24. Али кад откри да они то нису, него да су браћа његова и да дођоше из земље Зарахемле, испуни се силно великом радошћу.

25. Ево, цар Лимхи беше послао, пре доласка Амоновог, мали број људи да потраже земљу Зарахемлу, али они је не могаху наћи, те се изгубише у пустињи.

26. Ипак, пронађоше земљу која некад беше настањена, да, земљу која беше прекривена сувим костима, да, земљу која беше настањена и која беше уништена. А они, мислећи да је то земља Зарахемла, вратише се у земљу Нефи, стигавши до граница земље не много дана пре доласка Амоновог.

27. И са собом донеше запис и то запис о народу чије кости беху пронашли, а он беше урезан на плочама од руде.

28. А ево, Лимхи се опет испуни радошћу дознавши из уста Амонових да цар Мосија има дар од Бога, те може тумачити такве урезе; да и Амон се обрадова.

29. Ипак, Амон и браћа његова беху пуни жалости, јер толико браће њихове беше погубљено;

30. И, такође, јер цар Ноје и свештеници његови наведоше народ да почини толико грехова и безакоња против Бога. И они, такође, оплакиваху смрт Абинадијеву а и одлазак Алмин и народа који пође са њим, који основа цркву Божју снагом и моћу Божјом и вером у речи које Абинади беше говорио.

31. Да, оплакиваху одлазак њихов, јер не знадоше куда беху утекли. Ево, они би им се радо прикључили, јер и сами беху ушли у завет са Богом да ће Му служити и држати заповести Његове.

32. А ево, по доласку Амоновом, и цар Лимхи беше ушао у завет са Богом, а и многи из његовог народа, да ће Му служити и држати заповести Његове.

33. И догоди се да цар Лимхи и многи из његовог народа пожелеше да се крсте, али не беше никог у земљи који имаше власт од Бога. А Амон одби да то учини, сматрајући се слугом недостојним.

34. Стога се они у то време не окупише као црква, очекујући Духа Господњег. Ево, хтедоше да буду попут Алме и браће његове који утекоше у пустињу.

35. Хтедоше да се крсте као доказ и сведочанство да су вољни да служе Богу свим срцем својим. Ипак, одлагаху време тога, а извештај о крштењу њиховом биће дат после.

36. И ево, сво настојање Амоново и његовог народа и цара Лимхија и његовог народа, беше да се избаве из руку Ламанаца и из ропства.