Срце удовице
Чинимо оно што је потребно како бисмо имали срце удовице, истински се радујући благословима који ће као резултат надоместити „сиротињу”.
Имао сам велики благослов да служим међу свецима пацифичке регије већи део свог живота одрасле особе. Вера, љубав и невероватне жртве ових посвећених светаца испуњавају ме надахнућем, захвалношћу и радошћу. Њихове приче су попут ваших.
Помислио сам да ови свеци имају много заједничког са удовицом коју је Спаситељ угледао док „седавши… гледаше како народ меће новце у Божију хазну: и многи богати метаху много.
И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте. …
И дозвавши ученике своје рече им: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну.
Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју.”1
Иако су њене две лепте биле оскудан прилог, за Спаситеља је њен дар био од највеће важности јер је дала све. У том тренутку Спаситељ је потпуно упознао удовицу јер Му је њен дар показао њено срце. Квалитет и дубина њене љубави и вере били су такви да је дала знајући да ће њене „потребе” бити обезбеђене.
Исто такво срце видео сам код светаца на Пацифику. У једном малом селу на једном од острва, старији мушкарац и његова жена прихватили су позив мисионара да искрено питају Господа да ли су лекције којима су поучавани истините. У том процесу такође су размотрили последице обавезе коју би прихватили ако би одговор који приме водио до њиховог прихватања обновљеног Јеванђеља. Постили су и молили се да сазнају о истинитости Цркве и веродостојности Мормонове књиге. Одговор на њихове молитве дошао је у облику пријатне али јасне потврде: „Да! Истинита је!”
Када су примили то сведочанство, одлучили су да се крсте. То није био избор без личне цене. Њихова одлука и крштење захтевали су од њих да плате високу цену. Изгубили су посао, жртвовали свој друштвени статус, окончали су важна пријатељства и изгубили подршку, љубав и поштовање породице. Сада су сваке недеље одлазили у Цркву, размењујући чудне погледе са пријатељима и комшијама који су ишли у супротном смеру.
У тим тешким околностима тог доброг брата су питали како се осећа због своје одлуке да се прикључи Цркви. Његов једноставан и непоколебљив одговор је био: „Она је истинита, зар не? Наш избор је био јасан.”
Ова два нова свеца обраћеника заиста су имала срце удовице. Они, попут удовице „метну све” што су имали, свесно дајући од свог „сиромаштва”. Као последица њихових верних срца и постојане вере током тих тешких времена, њихова бремена су постала лака. Други чланови цркве окружили су их својом помоћи и подршком и били су лично ојачани служењем у црквеним позивима.
Пошто су дали „све” највећи дан њихове радости је дошао када су се запечатили у храму као вечна породица. Попут обраћеника под Алминим вођством, „Господ их оснажи да са лакоћом могу носити бремена своја и они се весело и са стрпљењем покорише вољи Господњој.”2 Тако је срце удовице пример у овим дивним људима.
Дозволите ми да вам испричам још једно искуство где се срце удовице јасно показује. На Самои радимо са сеоским одборима како би омогућили приступ мисионарима да проповедају Јеванђеље. Пре неколико година имао сам разговор са главешином села где је мисионарима годинама било забрањено да долазе. Мој разговор се догодио недуго након што је врховни главешина отворио село за Цркву, допуштајући нашим мисионарима да поучавају заинтересоване за учење о Јеванђељу и његовој доктрини.
После толико година десио се чудесан преокрет па сам био радознао да сазнам шта се то догодило што је утицало на врховног главешину да донесе такву одлуку. Питао сам, а главешина са којим сам разговарао је одговорио: „Човек може живети у тами неко време али ће доћи тренутак када ће желети да дође на светлост.”
Врховни главешина је, отварајући село, показао срце удовице - срце које омекша када му се открију топлина и светлост истине. Овај вођа је био спреман да одустане од дугогодишње традиције, суочи се са великим отпором и остане непоколебљив како би други могли бити благословени. Био је вођа чије срце је било усмерено на добробит и срећу свог народа, а не на традицију, културу и личну моћ. Одбацио је сумње у корист онога чему нас је председник Томас С. Монсон поучио: „Док следимо пример Спаситеља, имаћемо прилику да будемо светло у животима других.”3
На крају, дозволите ми да поделим са вама још једно искуство међу свецима Пацифика које је дубоко и духовно утиснуто у мојој души. Пре више година био сам млади саветник бискупу у новом одељењу на Америчкој Самои. Имали смо 99 чланова које су чинили ситни пољопривредници, радници у фабрици конзерви, државни службеници и њихове породице. Када је Прво председништво 1977. године најавило изградњу храма на Самои сви смо исказали велику радост и захвалност. Одлазак у храм са Америчке Самое у то време је подразумевао пут или до Хаваја или до Новог Зеланда. Било је то скупо путовање и многи верни чланови Цркве нису га могли приуштити.
Током тог периода, чланови Цркве су подстицани да донирају средства грађевинском фонду, тиме доприносећи изградњи храмова. У том духу наше бискупство је замолило чланове одељења да уз молитву размотре колико могу дати. Одређен је датум да се породице окупе како би предале своје прилоге. Касније, пошто су ти прилози тајно отворени, наше бискупство је било дубоко дирнуто вером и великодушношћу наших дивних чланова одељења.
Познавајући сваку породицу и њихове околности, обузео ме је дубок и трајан осећај поштовања, уважавања и понизности. То су, на сваки начин, биле лепте савремених удовица драговољно и са радошћу дате од њихове „сиротиње” за обећани благослов изградње светог храма Господњег на Самои. Ове породице посветиле су Господу све што су могле, уз уверење да неће остати у невољи. Њихов дар показао је да имају срца удовице. Сви који су дали учинили су то драговољно и радосно јер је срце удовице у њима оком вере могло да види највеће благослове сачуване за њихове породице и за све људе Самое и Америчке Самое, за будуће генерације. Знам да је Господ препознао и прихватио њихове посвећене прилоге, њихове удовичине лепте.
Срце удовице која је дала две лепте је срце које ће дати све жртвујући се, подносећи тешкоће, прогон и одбијање, и носећи сваку врсту терета. Срце удовице је срце које схвата, осећа и познаје светло истине и даће све да би ту истину пригрлило. Оно, такође, помаже другима да виде исто светло и стигну до исте мере вечне среће и радости. На крају, срце удовице је одлучно да дâ све за изградњу царства Божјег на земљи.
Удружимо се као свеци широм света чинећи оно што је потребно како бисмо имали срце удовице, истински се радујући благословима који ће као резултат надоместити „сиротињу”. Моја молитва за све нас је молба да имамо срце које носи бремена, чини потребне жртве и рада је да делује и даје. Обећавам да вас Господ неће оставити у оскудици. Срце удовице је испуњено захвалношћу за Спаситеља који је био „болник и вичан болестима”4 како ми не бисмо морали да окусимо ту „горку чашу”.5 Упркос нашим слабостима и неуспесима, па чак и захваљујући њима, Он наставља да пружа своје руке које су прободене за наше добро. Он ће нас подићи уколико смо вољни да уђемо у светло Његовог Јеванђеља, пригрлимо Га и допустимо Му да надомести нашу „сиротињу”.
Износим своје сведочанство о великој љубави коју можемо делити као ученици и следбеници Господа Исуса Христа. Волим и подржавам председника Томаса С. Moнсона као пророка Божјег на Земљи. Мормонова књига је још једно сведочанство свету о Исусу Христу, и позивам све да је читају и открију њену поруку коју има за вас. Сви који прихвате Господњи позив да дођу к Њему пронаћи ће мир, љубав и светлост. Исус Христ је наш велики пример и Откупитељ. Само кроз Исуса Христа и чудо Његове бескрајне жртве Помирења можемо примити вечни живот. О томе сведочим у Његово свето име, име Исуса Христа, амен.