Живи хлеб који је сишао са неба
Ако чезнемо да пребивамо у Христу и да Он пребива у нама, онда је светост оно што тражимо.
Дан након што је Исус чудесно нахранио 5 хиљада у Галилеји са само „пет јечмених хлебова и две рибе”, 1 поново је говорио људима у Капернауму. Спаситељ је схватио да многи нису били толико заинтересовани за Његово учење колико да поново буду нахрањени.2 Сходно томе, покушао је да их увери у немерљиво већу вредност „јела које остаје за вечни живот, које ће вам дати Син човечији”.3 Исус је рекао:
„Ја сам хлеб живота.
Очеви ваши једоше ману у пустињи, и помреше.
Ово је хлеб који силази с неба: да који од Њега једе не умре.
Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.”4
Право значење које је Спаситељ хтео да пренесе било је потпуно изгубљено за Његове слушаоце, који су Његову изјаву схватили само буквално. Устукнувши, упитали су: „Како може овај дати нама тело своје да једемо?”5 Исус је наставио с објашњењем:
„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи.
Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан:
Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће.”6
Затим је изразио дубоко значење своје метафоре:
„Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему.
Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе мене и он ће живети мене ради.”7
Ипак, Његови слушаоци нису схватили то што је Исус говорио, и „многи … , који слушаху рекоше: „Ово је тврда беседа! Ко је може слушати? … [И] од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим.”8
Једење Његовог тела и пијење Његове крви је пресудан начин да изразимо како у потпуности морамо увести Спаситеља у свој живот - у само своје биће - да бисмо постали једно. Како се то догађа?
Прво, ми разумемо да је жртвовањем свог тела и крви Исус извршио помирење за наше грехе и превладао смрт, телесну и духовну.9 Стога је јасно да узимамо од Његовог тела и пијемо Његову крв када од Њега примамо моћ и благослове Његовог помирења.
Учење о Христу говори о томе шта морамо чинити да бисмо примили милост помирења. То значи веровати у Христа и имати веру у Њега, покајати се и крстити и примити дар Светог Духа, „а онда долази опрост греха ваших огњем и Светим Духом”.10 То је капија, наш приступ Спаситељевој помирбеној милости и уски пут који води до Његовог царства.
„Стога, будете ли хрлили напред, гостећи се речју Христовом, и истрајете до краја, гле, овако говори Отац: имаћете вечни живот.
… Гле, то је учење Христово и једино истинито учење о Оцу, и о Сину, и о Светом Духу, који су један Бог, без краја.”11
Дивно је размишљати о симболици причешћа Господње вечере. Хлеб и вода представљају тело и крв Онога који је Хлеб живота и Жива вода,12 дирљиво нас подсећајући на цену коју је платио за наш откуп. Када се прелама хлеб, сећамо се патње коју је Спаситељ поднео. Старешина Далин Х. Oукс је једном изнео запажање да је „због тога што се ломи и кида, сваки комадић хлеба јединствен, као што су и појединци који га узимају јединствени. Сви имамо грехе за које треба да се покајемо. Сви имамо различите потребе да будемо ојачани помирењем Господа Исуса Христа, кога се сећамо у том обреду”.13 Када пијемо воду, размишљамо о крви коју је Он пролио у Гетсеманији и на крсту и њеној посвећујућој моћи.14 Знајући да „ништа нечисто не може ући у царство Његово”, одлучујемо да будемо од „оних који опраше одећу своју у крви [Спаситељевој], због вере своје и покајања због свих греха својих, и верности своје до краја”.16
Говорио сам о примању Спаситељеве помирбене милости да уклони наше грехе и љагу тих греха у нама. Али фигуративно, једење Његовог тела и пијење Његове крви има још једно значење, а то је укључивање Христових квалитета и карактера, напуштањем природног човека и постајући свеци „кроз помирење Христа Господа”.16 Када узимамо причесни хлеб и воду сваке недеље, било би добро да размислимо како потпуно и темељно морамо укључити Његов карактер и модел Његовог безгрешног живота у сопствени живот и биће. Исус не би могао извршити помирење за грехе других да сам није био безгрешан. Будући да правда није имала никакав захтев од Њега, био је у могућности да се понуди за нас да би испунио правду, а затим даровао милост. Када се сећамо Његове помирбене жртве и поштујемо је, такође треба да размишљамо о Његовом безгрешном животу.
То указује на потребу за великим трудом с наше стране. Не можемо бити задовољни да останемо онакви кави смо, него морамо стално напредовати ка „мери раста висине Христове”.17 Попут оца цара Ламонија у Мормоновој књизи, морамо бити спремни да се одрекнемо свих својих греха18 и усредсредимо се на оно што Господ очекује од нас, појединачно и заједно.
Не тако давно, пријатељ ми је испричао искуство које је имао док је служио као председник мисије. Био је подвргнут операцији која је захтевала неколико седмица опоравка. Током опоравка, посветио је значајно време истраживању Светих писама. Једног поподнева је, док је размишљао о Спаситељевим речима у 27. поглављу 3. Нефија, заспао. Потом је испричао:
„Утонуо сам у сан у коме сам добио живописан, панорамски поглед на свој живот. Показани су ми моји греси, лоши избори, тренуци… када сам поступао са људима са нестрпљењем, плус добре ствари које је требало да кажем или учиним а нисам. …Свеобухватан… [преглед] мог живота ми је показан за само неколико минута, али ми се чинило много дуже. Пробудио сам се, уплашио и … одмах се спустио на колена поред кревета и почео да се молим, молећи за опроштај, изливајући осећања свог срца као никада раније.
Пре тог сна нисам знао да је било потребно толико да се кајем. Моје грешке и слабости одједном су ми постале толико јасне да је јаз између особе каква сам био и светости и доброте Божје изгледао као милиони километара. У својој молитви тог касног поподнева, изразио сам најдубљу захвалност свим својим срцем Небеском оцу и Спаситељу због онога што су учинили за мене и за драгоцене односе са својом супругом и децом. Док сам био на коленима осећао сам Божју љубав и милост која је била тако очаравајућа, упркос томе што сам се осећао веома недостојно …
Могу рећи да од тог дана нисам више исти… Mоје срце се променило… Оно што је следило јесте да сам развио више емпатије према другима, са већом способношћу за љубав, заједно са осећајем неодложности да проповедам Јеванђеље… Могао сам [као] никада раније да делим поруке вере, наде и дара покајања које се налазе у Мормоновој књизи.”19
Важно је препознати да живописно откривање грехова и недостатака није обесхрабрило овог доброг човека или га бацило у очај. Да, осетио је шок и кајање. Осетио је снажну потребу да се покаје. Био је понижен, али је осетио захвалност, мир и наду - стварну наду - због Исуса Христа, „живог хлеба који је сишао са неба”.20
Мој пријатељ је говорио о јазу између свог живота и светости Божје кога је уочио у свом сну. Светост је права реч. Јести тело и пити крв Христову значи стремити светости. Бог заповеда: „Будите свети јер сам ја свет.”21
Енок нас саветује: „Поучавај, дакле, о томе децу своју да се сви људи свуда морају покајати, јер у противном никако не могу баштинити царство Божје, јер ништа нечисто не може боравити онде, то јест, боравити у присуству Његовом. Јер на језику Адамовом, Човек светости је Његово име, а име Јединорођенца је Син човечји, то јест, Исус Христ.”22 Као дечак, питао сам се зашто се у Новом завету о Исусу често говори (и чак се тако назива) као о Сину човечјем када је Он заиста Син Божји, али Енокове речи јасно стављају до знања да су ове референце заправо признавање Његовог божанства и светости - Он је Свети Син човечји, Бог Отац.
Ако желимо да живимо у Христу и да Он живи у нама,23 онда је светост оно чему стремимо, телом и духом.24 Тражимо је у храму на коме пише „Светост Господу”.Тражимо је у својим браковима, породицама и домовима. Тражимо је сваке недеље док уживамо у светом дану. Господњем.25 Тражимо је чак и у детаљима свакодневног живота: својим речима, одевању, мислима. Као што је председник Томас{nbС. Монсон рекао: „Ми смо производ свега што читамо, свега што видимо, свега што чујемо и свега што мислимо.”26 Тражимо светост док свакодневно носимо свој крст.27
Сестра Керол Ф. Меконки је приметила: „Ми препознајемо мноштво тестова, искушења и невоља које нас могу одвојити од свега што је честито и хвале вредно пред Богом. Али наша смртничка искуства нам нуде прилику да изаберемо светост. Жртве које чинимо у држању својих завета су најчешће те које нас посвећују и чине светима.”28 А жртвама које чинимо додао бих и „служење које пружамо”.
Знамо да смо „када [смо] у служби ближњима својим заправо у служби Богу своме”.29 A Господ нас подсећа да је таква служба централна за Његов живот и карактер: „Као што ни син човечjи ниjе дошао да му служе него да служи, и да дâ душу своjу у откуп за многе.”30 Председник Марион Џ. Ромни је мудро објаснио: „Служба није нешто што подносимо на земљи да бисмо могли зарадити право да живимо у небеском царству. Служба је сам материјал од кога је направљен живот у небеском царству.”31
Зарија је пророковао да ће у дан владавине хиљадугодишњице чак и прапорци на коњима носити натпис „Светост Господу”.33 У том духу, свеци пионири у овим долинама причвршћивали су тај подсетник „Светост Господу”, на наизглед обичне или свакодневне ствари, као и оне који су директније повезане са вером и религијом. Исписиван је на причесним чашицама и послужаоницима, и одштампан на сертификатима за заређење у Седамдесеторицу, и на застави Потпорног друштва. Натпис „Светост Господу” такође се појавио изнад излога установе Zion’s Cooperative Mercantile Institution, робне куће ZCMI. Пронађен је на глави чекића и на бубњу. Натпис „Светост Господу” био је изливен на металним квакама у дому председника Бригама Јанга. Ове препоруке за светост на наизглед необичним или неочекиваним местима могу изгледати неприкладно, али оне наглашавају колико усмереност на светост у нашим животима треба да буде доминантна и стална.
Узимање Спаситељевог тела и пијење Његове крви значи да у својим животима треба да избацимо све што није у складу са христоликим карактером и да све Његове особине учинимо својима. То је узвишеније значење покајања, не само одустајање од прошлих греха него и „окретање срца и воље Господу”33 идући напред. Као што се догодило мом пријатељу у његовом откровитељском сну, Бог ће нам показати наше мане и пропусте, али ће нам такође помоћи да слабост преокренемо у снагу.34 Ако искрено питамо: „Шта ми још недостаје?”35 Неће нас оставити да нагађамо, него ће нам са љубављу одговорити ради наше среће. И даће нам наду.
Ово је велики задатак и било би изузетно обесхрабрујуће ако бисмо у свом стремљењу ка светости били сами. Величанствена истина је да нисмо сами. Имамо Божју љубав, Христову благодат, утеху и вођство Светог Духа, и друштво и подстицај осталих светаца у телу Христовом. Не будимо задовољни местом на коме смо сада, али немојмо бити ни обесхрабрени. Као што нас једноставна али надахњујућа химна подстиче:
Светости стреми, док свет жури:
проводи време насамо с Њим
Гледајући Иуса, као Он ћеш бити
Пријатељи твоји препознаће Га у теби.36
Износим сведочанство о Исусу Христу, „живом хлебу који је сишао са неба”,37 и да „који једе [Његово] тело и пије [Његову] крв има живот вечни”,38 у име Исуса Христа, амен.