2010–2019
Покајање је увек позитивно
октобар 2017.


Покајање је увек позитивно

Оног тренутка када закорачимо на пут покајања призивамо Спаситељеву откупљујућу моћ у своје животе.

Пре доста година, председник Гордон Б. Хинкли је присуствовао фудбалској утакмици једног факултета. Дошао је да би најавио да ће стадион добити име по дугогодишњем, омиљеном тренеру који је ускоро требало да се пензионише. Тим је очајнички желео да победи у част свог тренера. Председник Хинкли је позван у свлачионицу и упутио је неколико речи охрабрења. Надахнути његовим речима тога дана су добили утакмицу и завршили сезону као најбољи тим.

Данас бих желео да се обратим онима који можда брину да не побеђују у животу. Истина је, наравно, да „сви сагрешише и изгубили су славу Божију”.1 Док у спортовима има сезона без пораза, оне у животу не постоје. Али сведочим да је Спаситељ Исус Христ извео савршено Помирење и дао нам дар покајања - наш пут назад ка савршеном одсјају наде и животне победе.

Покајање доноси срећу

О покајању пречесто мислимо као о нечему бедном и обесхрабујућем. Али Божји план је план среће, не план несреће! Покајање је надахњујуће и оплемењујуће. Грех је тај који доноси несрећу.2 Покајање је наш пут спаса! Као што је старешина Д.  Тод Кристоферсон објаснио: „Без покајања нема истинског напредовања или побољшања у животу… Само покајањем добијамо приступ помирбеној благодати Исуса Христа и спасењу. Покајање… нам указује на слободу, смелост и мир.”3 Моја порука свима, посебно младима, јесте да је покајање увек позитивно.

Када говоримо о покајању, не говоримо само о напорима самопобољшања. Истинско покајање је више од тога - оно је надахнуто вером у Господа Исуса Христа и Његову моћ да опрости наше грехе. Као што нас је старешина Дејл Г. Ренланд поучио: „Без Откупитеља, … покајање постаје просто бедно прилагођавање понашања.”4 Можемо покушати да сами променимо своје понашање, али само Спаситељ може уклонити наше мрље и подићи наша бремена, омогућавајући нам да смело и снажно наставимо путем послушности. Радост покајања је више од радости због пристојног живота. То је радост праштања, што смо поново чисти и ближи Богу. Једном када доживите ту радост, ништа је не може заменити.

Истинско покајање нас надахњује да своју послушност учинимо обавезом-заветом, почевши крштењем и обнављајући га сваке недеље на Господњој вечери, причести. Ту примамо обећање да можемо „увек имати Духа са [нама]”,5 уз сву радост и мир који долазе од Његовог сталног друштва. То је плод покајања и то је оно што покајање чини радосним!

Покајање захтева истрајност

Волим параболу о расипном сину.6 Има нечег дирљивог у кључном тренутку када расипник „долази к себи”. Седећи у свињцу, желећи да може „напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху”, коначно схвата да је протраћио не само очево наследство него и сопствени живот. Са вером да ће га отац можда прихватити назад - ако не као сина онда барем као слугу - одлучио је да се окани своје бунтовничке прошлости и оде кући.

Често сам размишљао о синовљевом дугом пешачењу до куће. Да ли је било тренутака када је оклевао и питао се: „Како ће ме мој отац прихватити?” Можда је чак начинио неколико корака уназад ка свињама. Замислите колико би прича била другачија да је одустао. Али вера га је подстакла да настави, а вера је подстакла и његовог оца да осматра и стрпљиво чека, све док коначно:

„А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га.

А син му рече: оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој.

А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге …

јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше и нађе се.”

Покајање је намењено свима

Браћо и сестре, сви смо ми расипници. Сви ми морамо да „дођемо к себи” - обично више пута - и да одаберемо пут који води назад кући. То је свакодневни избор целог живота.

Покајање нас често подсећа на тешке грехе који захтевају „моћну промену”.7 Али покајање је намењено свима - онима који су залутали на „стазе забрањене и изгубише [се]”8 као и вама који „стигосте на овај тесан и узан пут” и сада треба дa „хрлите напред”.9 Покајање нас усмерава на прави пут и чува нас на њему. Намењено је онима који су тек почели да верују, онима који су одувек веровали и онима који треба поново да почну да верују. Као што је старешина Дејвид А. Беднар поучио: „Већини нас је јасно да је Помирење за грешнике. Међутим, нисам сигуран да знамо и разумемо да је Помирење, такође за свеце - за добре мушкарце и жене који су послушни, достојни, и веома пажљиви и који теже да постану бољи.”10

Недавно сам посетио центар за обуку мисионара када је стигла потпуно нова група мисионара. Био сам дубоко дирнут док сам их посматрао и видео светлост у њиховим очима. Изгледали су тако бистри, срећни и усхићени. Онда ми је пало на памет: „Они су доживели веру која води ка покајању. Зато су испуњени радошћу и надом.

Не мислим да то значи да су сви имали озбиљне преступе у својој прошлости али сматрам да су знали како да се покају. Научили су да је покајање позитивно и били су спремни и вољни да поделе радосну вест са другима.

То је оно што се дешава када осетимо радост покајања. Размотримо Еношев пример. Имао је сопствени тренутак „доћи к себи”, а када је његова „кривица била очишћена” срце му се одмах окренуло ка добробити других. Енош је остатак свог живота провео позивајући људе на покајање и „радовах се због тога више него због онога од света”.11 Тако делује покајање. Окреће наша срца према ближњима јер знамо да је радост коју осећамо намењена свима.

Покајање је доживотни процес

Имам пријатеља који је одрастао у мање активној породици светаца последњих дана. Када је био младић такође је „дошао к себи” и одлучио да се припрема за мисију.

Постао је одличан мисионар. Последњег дана пре повратка кући, интервјуисао га је председник мисије и замолио да изнесе своје сведочанство. Учинио је то и после загрљаја уз сузе председник је рекао: „Старешино, могао би да заборавиш или порекнеш све ово о чему си управо сведочио уколико пре свега не наставиш са оним што је изградило твоје сведочанство.”

Пријатељ ми је касније испричао да се по повратку са мисије молио и читао Писма свакодневно. Стална „нега добром речју Божјом” задржала га је „на правом путу”.12

Ви који се припремате за пуновремену мисију и ви који се враћате, послушајте ово! Није довољно само стећи сведочанство; треба га одржавати и јачати. Као што сваки мисионар зна, уколико престанете да окрећете педале бицикла он ће стати, а уколико престанете да храните своје сведочанство, оно ће ослабити. Исто начело се односи на покајање - то је доживотни задатак, не само једнократно искуство.

Сви ви који тражите опроштај - омладино, младићи и девојке, родитељи, бабе и деде, и да, чак и прабабе и прадеде - позивам вас да дођете кући. Сада је време да почнете. Не одлажите дан свог покајања.13

Затим, када донесете ту одлуку, наставите да следите тај пут. Наш Отац са чежњом чека да вас прими. Његове руке су раширене „цео дан” због вас.14 Награда је вредна труда.

Сетите се ових Нефијевих речи: „Морате хрлити напред с постоjаношћу у Христу, имаjући савршен одсjаj наде и љубави према Богу и свим људима. Стога, будете ли хрлили напред, гостећи се речју Христовом, и истрајете до краја, гле, овако говори Отац: Стога, имаћете живот вечни.”15

Понекад ће нам се путовање одужити - најпосле, то је путовање ка вечном животу. Али, уколико наставимо са вером у Исуса Христа и надом у Његово помирење, то може бити радосно путовање. Сведочим да оног тренутка када закорачимо на пут покајања призивамо Спаситељеву откупљујућу моћ у своје животе. Та моћ ће нам ојачати ноге, проширити визију и продубити одлучност да наставимо напред, корак по корак, све до славног дана када ћемо се коначно вратити нашем небеском дому и чути нашег Оца на Небу који нам каже: „Браво”.16 У име Исуса Христа, aмен.