Вечна свакодневница
Понизност у вези са тим ко смо ми и Божја сврха за нас су од суштинског значаја.
Од своје службе у британској мисији у младости, почео сам да ценим британски хумор. Понекад га карактерише самокритичан, ограничен, скроман приступ животу. Пример тога је опис лета. Британска лета су релативно кратка и непредвидива. Један аутор се скромно изразио: „Волим британско лето. То ми је омиљени дан у години.”1 Мој омиљени британски цртани лик приказан је у кревету током буђења касно ујутро и њеном изјавом псима: „Ох, не! Изгледа да смо преспавали лето.”2
У овом хумору постоји аналогија са нашим животом на овој прелепој Земљи. Света писма јасно стављају до знања да наше драгоцено смртничко постојање не траје дуго. Можемо рећи да, у контексту вечне перспективе, наше време на Земљи лети на исти начин као и британско лето.3
Понекад се човекова сврха и само постојање описују врло скромним речима. Пророк Мојсије је растао, како неки данас кажу, у привилегованој средини. Као што је забележено у Драгоценом бисеру, Господ је Мојсију, припремајући га за његов пророчки задатак, показао свет и сву децу људску која јесу и која су створена.4 Донекле неочекивана реакција Мојсија била је следећа: „Ево… знам да је човек ништа, што никада не бих помислио.”5
Касније је Бог, на неки начин побијајући било каква осећања безвредности која су обузела Мојсија, прогласио праву сврху: „Јер гле, то jе дело моjе и слава моjа - остваривати бесмртност и живот вечни за човека.”6
Сви смо једнаки пред Богом. Његово учење је јасно. У Мормоновој књизи читамо: „Сви су пред Богом једнаки”, укључујући црне и беле, робове и слободне, мушкарце и жене.7 Сходно томе, сви су позвани да дођу код Господа.8
Свако ко се залаже за супериорност над другима због карактеристика као што су раса, пол, националност, језик или економске прилике морално греши и не разуме праву Господњу сврху за сву децу нашег Оца.8
Нажалост, данас у скоро свим сегментима друштва видимо самољубље и ароганцију, док су понизност и одговорност према Богу потцењене. Већина друштва је изгубила равнотежу и не разуме зашто смо на овој земљи. Истинска понизност, која је од суштинског значаја за остваривање Господњих сврха за нас, ретко се виђа. 9
Важно је разумети величину Христове понизности, праведности, карактера и интелигенције, као што је приказано у Светим писмима. Глупо је потцењивати потребу за сталним стремљењем ка овим христоликим квалитетима и особинама из дана у дан, посебно понизности.10
Света писма јасно наводе да је овај живот, иако релативно кратак, невероватно важан. Амулек, који је био Алмин мисионарски сарадник у Мормоновој књизи је рекао: „За људе је овај живот време припреме за сусрет са Богом. Да, гле, дан овог живота је дан за људе да изврше дела своја.”11 Не желимо да као моја јунакиња из цртаног филма преспавамо овај живот.
Спаситељев пример понизности и жртвовања за цело човечанство је најважнији догађај у историји. Спаситељ, иако члан Божанства, био је спреман да дође на Земљу као сиромашна беба и да започне постојање које укључује поучавање и исцељивање Његових браће и сестара, и на крају, подношење неописивог бола у Гетсеманији и на крсту како би усавршио своје Помирење. Тај чин Христове љубави и понизности познат је као Његово удостојење.12 Учинио је то за сваког мушкарца и жену које је Бог створио или ће створити.
Наш Небески Отац не жели да се Његова деца обесхрабре или да се одрекну своје потраге за небеском славом. Када стварно размишљамо о Богу Оцу и Христу, Сину, ко су Они и шта су постигли за нас, то нас испуњава поштовањем, страхопоштовањем, захвалношћу и понизношћу.
Понизност је од суштинског значаја у помагању Господу да успостави своју цркву.
Алма је у своје време поставио питање које је и данас значајно: „Ако доживесте промену срца и ако осетисте да певате песму о откупљујућој љубави, упитао бих вас, можете ли сада то осетити?”14 Aлма је наставио: „Да ли бисте могли рећи себи, кад бисте били позвани да сада умрете, да сте били довољно понизни?”14
Сваки пут када читам о томе како се Алма млађи одрекао своје улоге да води државу, како би проповедао реч Божју,16 импресиониран сам. Алма је очигледно имао дубоко сведочанство о Богу Оцу и Исусу Христу и осећао се потпуно и безрезервно одговорним пред Њима. Имао је исправне приоритете и понизност да се одрекне статуса и положаја јер је схватио да је служење Господу важније.
Поседовање довољно понизности у нашим животима да бисмо помагали у успостављању Цркве посебно је драгоцено. Један пример у историји Цркве је откровитељски. У јуну 1837, док је боравио у храму у Киртланду, пророк Џозеф је био надахнут да позове апостола Хибера C. Кимбала да проноси Јеванђеље Исуса Христа у „Eнглеској… и отвори врата спасења том народу”.17 Aпостол Орсон Хајд и неколико других били су задужени да га прате. Одговор старешине Кимбала био је изванредан. „Идеја да будем именован за тако важну мисију била је готово више него што сам могао да поднесем… Скоро да сам поклекао под теретом који ми је поверен.”18 Ипак, прихватио је одлазак на мисију са апсолутном вером, посвећеношћу и понизношћу.
Понекад је понизност прихватање позива када се не осећамо дораслима. Понекад је понизност верно служење када осећамо да смо способни за вишу сврху. Понизне вође су нас речима и примером поучиле да главна ствар није где служимо него да служимо са вером.19 Понекад се понизност манифестује у превазилажењу повређених осећања када нам се чини да су нас вође или други повредили.
23. јула 1837. пророк Џозеф се састао са старешином Tомасом Б. Maршом, председником Већа дванаесторице. Старешина Марш је био очигледно разочаран што је пророк позвао два члана његовог Већа да иду у Енглеску без консултовања са њим. Када се Џозеф састао са старешином Маршом, повређена осећања су одмах заборављена, а пророк је добио изузетно откривење. То је сада 112. одсек Учења и завета.20 Он даје невероватно усмерење са неба у погледу понизности и мисионарског рада. Стих 10 гласи: „Буди понизан и Господ ће те Бог твој водити руком и дати одговор на твоје молитве.”21
Ово откривење догодило се истог дана када су старешине Кимбал, Хајд и Џон Гудсон, испуњени понизношћу, проглашавали обнављање Јеванђеља Исуса Христа у Вауксхол капели у Престону, у Енглеској.21 Tо је био први пут да су мисионари овог раздобља проглашавали обновљено Јеванђеље изван Северне Америке. Њихов мисионарски труд довео је до скоро тренутних обраћеничких крштења и, коначно, до великог броја верних чланова Цркве.22
Следећи делови овог откривења усмеравају мисионарски рад нашег времена. Они гласе: „Кога год ти пошаљеш у име моје… имаће власт отварања врата царства мога свакоме народу… понизе ли се они преда мном, и буду ли се држали речи моје и слушали глас Духа мога.”23
Понизност која је основа овог невероватног мисионарског труда омогућила је Господу да успостави своју Цркву на изузетан начин.
Захвални смо што то стално видимо у Цркви данас. Чланови, укључујући генерацију у успону, жртвују време и одлажу образовање и каријеру како би служили мисију. Многи старији чланови Цркве остављају посао и чине друге жртве да би служили Богу у било ком својству. Не дозвољавамо да нас лични проблеми одврате или преусмере са пута остваривања Његових циљева.25 Служење у Цркви захтева понизност. Када смо позвани, понизно служимо са свом моћу, умом и снагом. На сваком нивоу у Цркви важно је разумети христолику особину понизности.
Свакодневна понизност је од суштинског значаја у припреми појединаца за сусрет са Богом.
Сврха поштовања Господа и подлагања Његовој вољи26 у данашњем друштву није толико цењена као што је била у прошлости. Неке хришћанске вође других вероисповести верују да живимо у пост-хришћанском свету.27
За многе генерације су понизност заснована на вери и друштвене врлине скромности и спутавања биле превладавајући стандард.
У данашњем свету све више се истиче охолост, самопоштовање и такозвана „аутентичност”, што понекад доводи до недостатка истинске понизности. Неки верују да су моралне вредности за срећу данас следеће: „Будите реални, будите јаки, будите продуктивни - и што је најважније, не ослањајте се на друге… зато што је ваша судбина… у вашим рукама.”28
Света писма заговарају другачији приступ. Предлажу да будемо прави ученици Исуса Христа. То подразумева успостављање моћног осећаја одговорности према Богу и скромног приступа животу. Цар Венијамин је поучио да је природни човек непријатељ Богу и позвао нас да се одазовемо „позивима Светог Духа”. Објаснио је да, између осталог, морамо бити „послуш(ни), крот(ки), пониз(ни), стрпљив(и) [и] пун(и) љубави”.29
Неки злоупотребљавају аутентичност поштујући природног човека и квалитете који су у супротности са понизношћу, љубазношћу, милошћу, праштањем и учтивошћу. Можемо величати индивидуалну јединственост Божје деце без коришћења аутентичности као изговора за нехристолико понашање.
У нашој потрази за понизношћу, савремени интернет отежава уклањање охолости. Два примера су нарцисоидни приступ „погледај мене” или напади на друге путем празних разговора на друштвеним мрежама. Други пример је „скромно хвалисање”. Дефинише се као „наводно скромна и самокритична изјава [или слика], чија је сврха да скрене пажњу на нешто чиме се особа поноси.”30 Пророци су увек упозоравали на охолост и скретали пажњу на испразне ствари света.31
Такође је забрињавајуће распрострањено опадање цивилизоване комуникације. Вечно начело слободне воље захтева да поштујемо одлуке са којима се не слажемо. Сукоби и расправе сада често крше „границе уобичајене пристојности”.32 Потребно нам је више скромности и понизности.
Алма упозорава на уздизање „у охолости срца својих” мислећи да смо бољи од других и прогањајући понизне који „ходају према светом реду Божјем”.33
Открио сам истинску доброту међу људима свих вера који су скромни и осећају одговорност према Богу. Многи од њих се слажу са старозаветним пророком Михејом, који је рекао: „Шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим?”34
Када смо заиста понизни, молимо се за опроштај и праштамо другима. Као што смо прочитали у Књизи Мосијиној, Алма је поучавао да кад год се покајемо Господ ће опростити наше преступе.35 С друге стране, као што је наведено у Господњој молитви „Оче наш”36 када не опростимо преступе других, навлачимо осуду на себе.37Захваљујући Помирењу Исуса Христа, када се покајемо греси нам се праштају. Када не опростимо онима који се огреше о нас, заправо одбацујемо Спаситељево Помирење. Истрајавање у љутњи и одбијање да опростимо као и одбијање да понизно приступимо нашим односима на христолик начин, истински нас доводи под осуду. Истрајавање у љутњи је отров нашим душама.38
Упозорио бих такође на сваки облик ароганције. Преко пророка Моронија Господ наглашава оштар контраст између арогантних и понизних: „Безумни се ругају, али ће жалити, а благодат моја довољна је кроткима.” Господ је даље рекао: „Слабост људима дајем да би могли бити понизни, а благодат моја довољна је за све људе који се преда мном poniye. Јер ако се понизе преда мном, и имају веру у мене, тада ћу учинити да им оно што је слабо постане јако.”39
Понизност такође подразумева захвалност за наше бројне благослове и божанску помоћ. Понизност није неки велики успех или чак превазилажење неког великог изазова. Она је знак духовне снаге. Она је тиха сигурност да се из дана у дан, из сата у сат, можемо ослањати на Господа, служити Му и остварити своје циљеве. Моја молитва је да ћемо се у овом свадљивом свету стално залагати за истинску понизност сваког дана. Омиљена песма каже то овако:
Провера величине је начин
на који се особа суочава са вечном свакодневницом.40
Износим сигурно сведочанство о Спаситељу и Његовом Помирењу и огромној важности свакодневног понизног служења Њему. У име Исуса Христа, амен.