Господе, да се отворе очи наше
Морамо гледати друге Спаситељевим очима.
Краљ лавова је класични анимирани филм о афричкој савани. Када краљ лавова умире приликом спашавања свог сина, млади принц лавова присиљен је да оде у изгнанство док тирански владар уништава равнотежу саване. Принц лавова враћа краљевство уз помоћ ментора. Његове очи су отворене за нужност равнотеже у великом кругу живота у савани. Освојивши своје законско место краља, млади лав је следио савет да „гледа изван онога што види”.1
Док учимо да постанемо наследници свега што Отац поседује, Јеванђеље нас поучава да гледамо изван онога што видимо. Како бисмо гледали даље од онога што видимо, морамо гледати друге очима нашег Спаситеља. Јеванђеоска мрежа је испуњена разноврсним људима. Не можемо у потпуности разумети изборе и психолошку позадину људи у нашем свету, у црквеним конгрегацијама па чак и у својим породицама, јер ретко када имамо потпуну слику тога ко су они. Морамо гледати мимо лаких претпоставки и стереотипова и проширити ситна сочива свог искуства.
Очи су ми биле отворене „изван онога што сам могао видети” док сам служио као председник мисије. Млади старешина је стигао са страхом у очима. Када смо се састали ради интервјуа, потиштено је рекао: „Желим да идем кући.” Помислио сам: „Па, можемо то средити.” Саветовао сам га да напорно ради и моли се о томе недељу дана, а онда да ме назове. Назвао је недељу дана касније, готово у минуту. И даље је хтео да иде кући. Поновно сам га саветовао да се моли, напорно ради и назове ме за недељу дана. Ствари се нису побољшале до нашег следећег интервјуа. Инсистирао је да иде кући.
Једноставно нисам хтео то да дозволим. Стога сам почео да га поучавам о светој природи његовог позива. Подстакао сам га да „заборави [на себе] и крене на рад”.2 Али, без обзира на формулу коју бих понудио, његово мишљење се није мењало. Напокон ми је синуло да можда немам потпуну слику. Тада сам био подстакнут да му поставим питање. „Старешино, зашто ти је тешко?” Оно што ми је рекао сломило ми је срце. „Председниче, не знам да читам.”
Мудар савет који сам сматрао да је веома важно да чује више није био битан за његове потребе. Оно што му је било најпотребније било је да погледам изван своје брзоплете процене и омогућим Духу да ми помогне да разумем оно што је тај старешина заиста имао на уму. Било је потребно да исправно сагледам ствари и понудим му разлог за наду. Уместо тога, деловао сам попут џиновске кугле за рушење. Овај храбри старешина научио је да чита и постао је веома чист ученик Исуса Христа. Отворио ми је очи за Господње речи: „Јер човек гледа што jе на очима, а Господ гледа на срце” (1. Самуилова 16:7).
Који је то благослов када нам Дух Господњи прошири видик. Сећате ли се пророка Јелисеја који се пробудио и открио да је сиријска војска окружила његов град коњима и колима? Његов слуга је био уплашен и упитао је Јелисеја што ће учинити у тако неповољној ситуацији. Јелисеј му је незаборавним речима рекао да се не брине: „Не бој се, јер је више нашијех него њиховијех” (2. књига о царевима 6:16). Слуга није знао о чему пророк говори. Није могао да види изван онога што је видео. Међутим, Јелисеј је видео војске анђела спремне за битку за пророков народ. Стога се Јелисеј помолио Господу да отвори младићеве очи „те виде, a то гора пуна коња и кола огњених око Јелисија” (2. књига о царевима 6:17).
Често се издвајамо од других различитим виђењем. Осећамо се пријатно са онима који размишљају, говоре, облаче се и поступају попут нас, а непријатно са онима који долазе из другачијих околности или средина. Заправо, не долазимо ли сви ми из различитих држава и не говоримо ли различитим језицима? Не видимо ли сви свет кроз огромна ограничења властитог животног искуства? Јер неки виде и говоре духовним очима, попут пророка Јелисеја, а неки виде и комуницирају дословним погледом, као што сам ја то искусио са својим неписменим мисионарем.
Живимо у свету који се храни поређењем, етикетирањем и критиковањем. Уместо што гледамо кроз сочива друштвених мрежа, треба у себи да потражимо божанске особине на које свако од нас има право. Ове божанске вредности се не могу објавити на Пинтересту или Инстаграму.
Прихватити и волети друге не значи да морамо прихватити њихове идеје. Очигледно, истина тражи нашу највећу посвећеност, али никада не сме бити препрека љубазности. Заиста волети друге захтева стално прихватање најбољих настојања људи чија животна искуства и ограничења можда никада нећемо у потпуности знати. Гледати изван онога што можемо видети захтева свесну усредсређеност на Спаситеља.
Дана 28. маја 2016. шеснаестогодишњи Бју Ричи и његов пријатељ Остин били су на породичном ранчу у Колораду. Бју и Остин ушли су у своја возила за све терене са великим очекивањем да ће имати узбудљив дан. Нису далеко отишли када су се суочили с опасним условима и у том тренутку их је задесила трагедија. Возило којим је Бју управљао одједном се окренуло, прикљештивши Бјуа испод 180 кг челика. Када је Бјуов пријатељ Остин стигао до њега видио је Бјуа како се бори за живот. Свом снагом је покушао да склони возило са свог пријатеља. Није се ни померило. Молио се за Бјуа и тада је махнито отишао по помоћ. Напослетку је стигла екипа хитне помоћи, али неколико сати касније Бју је преминуо. Напустио је овај смртнички живот.
Стигли су његови ожалошћени родитељи. Док су стајали у малој болници са Бјуовим најдражим пријатељем и члановима породице, полицајац је ушао у собу и Бјуовој мајци предао Бјуов мобилни. Када је узела мобилни, зазвонио је аларм. Укључила је мобилни и видела Бјуов дневни аларм. Наглас је прочитала поруку коју је њен пустоловни син тинејџер који је волео забаву поставио како би је сваки дан прочитао. Писало је: „Сети се да данас ставиш Исуса Христа у средиште свог живота”.
Бјуова усредсређеност на Откупитеља није умањила тугу његових ближњих због његовог одласка. Међутим, она пружа велику наду и значај Бјуовом животу и животним одлукама. Омогућава његовој породици и пријатељима да гледају изван туге његове земаљске смрти у радосну стварност будућег живота. Какво благо милосрђе што су Бјуови родитељи синовљевим очи могли да виде оно што је највише ценио.
Као члановима Цркве даровани су нам лични духовни аларми који нас упозоравају када гледамо само смртничким очима изван спасења. Причест је наш недељни подсетник да се стално усредсређујемо на Исуса Христа како бисмо га се увек сећали и да би његов Дух могао увек бити са нама (видети УИЗ 20:77). Ипак, понекад занемарујемо ове подсетнике и аларме. Када је Исус Христ у средишту нашег живота, учиниће да нам се очи отворе за веће могућности од оних које сами можемо појмити.
Примио сам заиста занимљиво писмо о сигурносном аларму који је проживела једна верна сестра. Написала ми је како је у настојању да помогне свом мужу да разуме како се она осећа, почела да на свом мобилном води електронички запис онога што је он учинио или рекао, а што је њу узрујало. Правдала се да ће у згодном тренутку имати сабран, писани доказ који би му предала, а који ће га засигурно навести да се промени. Међутим, једнога дана је, док је узимала причест и била усредсређена на Спаситељево Помирење, схватила како бележење њених негативних осећања према мужу заиста тера Духа од ње и да га то никада неће променити.
У срцу јој се укључио духовни аларм, рекавши јој: „Пусти то; мани се свега тога. Избриши те белешке. Бескорисне су.” Тада је написала, и цитирам: „Требало ми је мало времена да притиснем ‘одабери све’, а чак и дуже да притиснем ‘избриши’. Али када сам то учинила, сва та негативна осећања изгубила су се у простору. Срце ми се испунило љубављу - љубављу према свом мужи и према Господу. Попут Савла на путу за Дамаск, њено гледиште се променило. Копрена јој је спала са очију.
Наш Спаситељ је често отварао очи слепима, физички и духовно. Отварање наших очију за божанске истине, дословно и фигуративно, припрема нас да будемо исцељени од смртничке кратковидости. Када обраћамо пажњу на духовне „аларме” који сигнализирају потребу за променом правца или проширењем вечне перспективе, примамо причесно обећање да ће његов Дух бити с нама. То се догодило Џозефу Смиту и Оливеру Каудерију у храму у Киртланду када је Исус Христ поучавао моћним истинама и обећао да ће „вео” смртничких ограничења бити „узет с ума [њиховог], и очи [ће] се разумевања [њиховог] отвори[ти] ” (УИЗ 110:1).
Сведочим да моћу Исуса Христа постајемо способни да духовно гледамо изван онога што заправо видимо. Док Га се сећамо и уз себе имамо Његовог Духа, очи нашег разумевања ће бити отворене. Тада ће величанствена стварност Спаситељевог плана спасења бити снажније утиснута у наша срца. У име Исуса Христа, амин.