Чекајући изгубљеног сина

Старешина Брент Х. Нилсон

из Седамдесеторице

Надам се да ћемо и ви и ја примити откривење како бисмо знали како да на најбољи начин приступимо онима у нашим животима који су изгубљени.

Спаситељ Исус Христ провео је своју земаљску службу поучавајући о својој исцељујућој и откупитељској моћи. Једном приликом у 15. поглављу Јев. по Луци у Новом завету, критиковали су Га зато што је јео и проводио време са грешницима (видети Јев. по Луци 15:2). Спаситељ је искористио ову критику као прилику да нас све поучи како да одговоримо онима који су изгубили свој пут.

Одговорио је својим критичарима поставивши им два важна питања:

„Коjи човек од вас имаjући сто оваца и игубивши jедну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док jе не нађе?“ (Јев. по Луци 15:4).

„Која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?“ (Јев. по Луци 15:8).

Спаситељ потом поучава параболом о изгубљеном сину. Ова парабола не говори о 100 оваца нити о 10 сребрењака; говори о драгоценом сину који се изгубио. Чему нас Спаситељ поучава овом параболом о томе како да реагујемо када члан породице изгуби свој пут?

Изгубљени син обавештава свог оца да жели своје наслеђе одмах. Жели да напусти сигурност свог дома и породице и да се посвети световним тежњама (видети Јев. по Луци). Молим вас да обратите пажњу на то да у Спаситељевој параболи отац брижно реагује тако што даје своме сину наследство. Отац је сигурно учинио све што је могао како би убедио сина да остане. Међутим, када је одрасли син донео своју одлуку, мудар отац га је пустио да оде. Отац потом испољава искрену љубав, и посматра, и чека (видети Јев. по Луци 15:20).

Моја породица је прошла кроз слично искуство. Моја два верна брата, дивну сестру и мене подигли су узорни родитељи. Поучавани смо јеванђељу у нашем дому, успешно смо постали одрасли људи и сво четворо смо се запечатили у храму за наше супружнике. Међутим, 1994. године, наша сестра Сузан је почела са разочарењем да гледа на Цркву и на нека њена учења. На то су је навели они који су се ругали и критиковали ране црквене вође. Дозволила је својој вери у живе пророке и апостоле да јењава. Временом, њене сумње су надвладале њену веру и одлучила је да напусти Цркву. Сузан ми је дала дозволу да поделим њену причу са надом да ће можда помоћи другима.

Моја браћа, ја и моја мајка, удовица, били смо очајни. Нисмо могли да замислимо шта је то могло да је наведе да напусти своју веру. Чинило се да су избори моје сестре сламали мајчино срце.

Моја браћа и ја смо служили као бискупи и председници већа и искусили смо радост успеха са члановима одељења и већа када смо напуштали њих деведесет девет и одлазили у потрагу за једним. Ипак, у случају наше сестре, наши стални напори да је спасемо и позовемо је да се врати само су је све више и више удаљавали.

Док смо тражили небеско вођство да бисмо могли да јој одговоримо на прави начин, постало је очигледно да смо морали да следимо пример оца из параболе о изгубљеном сину. Сузан је направила свој избор, а ми смо, фигуративно, морали да је пустимо - али не пре него што је сазнала и осетила колико је искрено волимо. И тако, са обновљеном љубављу и бригом, посматрали смо и чекали.

Моја мајка никада није престала да воли Сузан и да брине за њу. Сваки пут кад је моја мајка ишла у храм, стављала је Сузанино име на списак за молитву, и никад није губила наду. Мој старији брат и његова жена, која је била најближа Сузан у Калифорнији, звали су је на сва породична окупљања. Сваке године на Сузанин рођендан припремали су вечеру у њиховој кући. Увек су водили рачуна да буду у контакту са њом и да она осећа њихову искрену љубав.

Мој млађи брат и његова жена били су уз Сузанину децу у Јути, бринули су о њима и волели их. Постарали су се да њена деца увек буду позвана на породична окупљања, а када је дошао тренутак да се Сузанина унука крсти, мој брат је био ту да изврши обред. Сузан је имала и брижне кућне учитеље и учитељице који никада нису одустали.

Када су наша деца одлазила на мисије и склапала бракове, Сузан је била позивана на ове породичне прославе и присуствовала им је. Упорно смо се трудили да организујемо породичне скупове како би Сузан и њена деца могли да буду са нама и како би, пре свега, знали да их волимо и да су део наше породице. Када је Сузан примала диплому Универзитета у Калифорнији, сви смо били тамо да је подржимо на дану њеног дипломирања. Иако нисмо могли да прихватимо све њене изборе, дефинитивно смо могли да прихватимо њу. Волели смо, посматрали смо, и чекали.

Године 2006, 12 година након што је Сузан напустила Цркву, наша ћерка Кели се преселила са својим мужем у Калифорнију да би могао да похађа правни факултет. Били су у истом граду као и Сузан. Овај млади пар је пронашао у Сузан помоћ и подршку, и волели су је. Сузан је помагала у чувању наше двогодишње унуке Луси, када је затекла себе како помаже Луси и у њеним вечерњим молитвама. Кети ме је позвала једног дана и питала да ли сам мислио да би Сузан икада могла да се врати у Цркву. Уверио сам је да би могла и да морамо да сачувамо стрпљење. Када су прошле још три године, уз сталну љубав, посматрали смо, и чекали.

Протекло је шест година од овог викенда, када смо моја жена Марша и ја седели и првом реду овог Конференцијског центра. Тог дана је требало да ме подрже као Врховну власт. Марша, која је увек у складу са Духом, написала ми је поруку која гласи: „Мислим да је време да се Сузан врати.“ Моја ћерка Кети предложила је да позовем Сузан да бих јој предложио да тог дана гледа генералну конференцију.

Подстакнут овим двема великим женама, отишао сам до предворја и позвао своју сестру. Јавила се секретарица, те сам је једноставно позвао да прати заседање генералне конференције. Примила је поруку. На наше одушевљење, осетила је подстрек да гледа сва заседања конференције. Слушала је пророке и апостоле које је волела ранијих година. Открила је нова имена за која није раније чула, као што је председник Ухдорф и старешине Беднар, Кук, Кристоферсон и Андерсен. Током ових и других јединствених небеских искустава, моја сестра - налик изгубљеном сину - дошла је к себи (видети Јев. по Луци 15:17). Речи пророка и апостола, и љубав њене породице навели су је да се окрене и почне да се враћа кући. Након 15 година, наша ћерка и сестра која се изгубила, била је пронађена. Надгледање и чекање су завршени.

Сузан описује ово искуство баш као што га је Лехи описао у Мормоновој књизи. Пустила је гвоздену палицу и затекла се у мрачној тмини (видети 1. Нефи 8:23). Каже да није знала да се изгубила све док њену веру није поново пробудила светлост Христова, која је јарко обасјала и увећала значајан контраст између онога што је искусила у свету и онога што су јој Господ и њена породица нудили.

Током задњих шест година, дешавало се чудо. Сузан има обновљено сведочанство о Мормоновоj књизи. Примила је своју храмску пропусницу. Служила је као радник на обредима у храму, а тренутно држи часове јеванђеоске доктрине у свом одељењу. Прозори небеса су се отворили пред њеном децом и унучадима, и мада је било тешких последица, чини се као да никада није ни одлазила.

Неки од вас, налик породици Нилсон, имају чланове породице који су привремено изгубили свој пут. Спаситељево упутство свима који имају 100 оваца јесте да оставе њих деведесет и девет и да потраже и спасу једну. Његово упутство онима који имају десет сребрењака и изгубе један јесте да га траже док га не пронађу. Када је изгубљена особа ваш син или ћерка, ваш брат или сестра, који су одлучили да оду, у оквиру наше породице смо научили да, након свега што можемо учинити, треба да волимо ту особу свим својим срцем и да посматрамо, молимо се и чекамо да се открије Божја рука.

Можда сам најважнију лекцију којој ме је Господ поучио у овом процесу доживео током породичног проучавања Светих писама, након што је моја сестра напустила Цркву. Наш син, Давид, читао је док смо сви заједно проучавали 15. поглавље Јев. по Луци. Док је читао параболу о изгубљеном сину, тог дана сам је чуо као никада раније. Из неког разлога, увек сам саосећао са сином који је остао код куће. Док је Давид читао тог јутра, схватио сам да сам на неки начин ја био изгубљени син. Нико од нас није ни до колена слави Очевој (видети Римљанима 3:23). Свима нама је потребно Спаситељево помирење да нас исцели. Сви смо ми изгубљени и потребно нам је да нас пронађу. Откривење од тога дана помогло ми је да схватим да је и мојој сестри и мени била потребна Спаситељева љубав и Његово помирење. Сузан и ја смо се заправо истим путем враћали кући.

Спаситељеве речи у параболи којима описује како отац поздравља свог изгубљеног сина су моћне и верујем да би могле да одговарају опису искуства које ћемо ви и ја имати са Оцем када се вратимо свом небеском дому. Уче нас о оцу који воли, чека и посматра. Ово су речи нашег Спаситеља: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га“ (Јев. по Луци 15:20).

Надам се да ћемо и ви и ја примити откривење како бисмо знали како да на најбољи начин приђемо онима у нашим животима који су изгубљени и, када је то потребно, да имамо стрпљење и љубав нашег Оца на небу и Његовог Сина, Исуса Христа, док волимо, посматрамо и чекамо изгубљеног. У име Исуса Христа, амен.