Парабола о сејачу
Старешина Далин Х. Оукс,
из Већа Дванаесторице апостола
На свакоме је од нас да поставимо приоритете и чинимо оно што наше земљиште чини добрим а нашу жетву богатом.
Теме за генералну конференцију не задају смртници него се примају надахнућем од Духа. Многе теме односе се на смртничке бриге које су нам заједничке. Али као што Исус није поучавао како превазићи смртничке изазове или политичку кризу Његовог времена, тако Његове слуге обично говоре о томе шта ми, као Његови следбеници, можемо учинити како бисмо променили своје личне животе и припремили се за повратак у наш небески дом. Овог ускршњег викенда осетио сам подстицај да говорим о драгоценим и ванвременским учењима у једној од Исусових парабола.
Парабола о сејачу је једна од ретких која је забележена у сва три иноптичка Јеванђеља. Такође је једна међу малим бројем парабола коју је Исус објаснио својим ученицима. Семе које је посејано је “реч о царству” (Maтеј 13:19), “реч” (Maрко 4:14), или “реч Божја” (Лука 8:11) - учења Учитеља и Његових слугу.
Различите врсте земљишта на које је семе пало представљају различите начине на које смртници примају и следе ова учења. Дакле, семе које „паде украј пута” (Maрко 4:4) није дотакло смртничко тло из ког би евентуално могло израсти. Оно је попут учења која се излажу окорелом и неспремном срцу. Нећу рећи ништа више о томе. Моја порука упућена је онима који су се већ обавезали да ће следити Христа. Како се односимо према Спаситељевим учењима док живимо своје животе?
Парабола о сејачу упозорава нас на околности и ставове који могу спречити све оне који су примили семе јеванђеоске поруке да имају добру жетву.
I. Каменито тло, без корена
Неко семе „паде на каменито место, где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље. А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну” (Maрко 4:5–6).
Исус је објаснио да се овде описују они који „кад чују реч одмах је приме с радошћу,“ али пошто „немају корена у себи, … па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне” (Maрко 4:16–17).
Шта узрокује да слушачи „немају корена“? То је случај са новим члановима који су се обратили само због мисионара или многих привлачних карактеристика Цркве или многих великих благослова црквеног чланства. Ако нису укорењени у речи, када се јаве невоље могу малаксати и увенути. Али чак и они који су одрасли у Цркви - дугогодишњи чланови - могу доспети у стање када немају корена у себи. Познавао сам неке од њих - чланове без чврстог и трајног обраћења јеванђељу Исуса Христа. Ако нисмо укорењени у јеванђеоским учењима и редовно не поступамо по њима, свако од нас може развити камено срце, а то је камено тло за духовно семе.
Духовна храна је неопходна за духовно преживљавање, посебно у свету који се удаљава од веровања у Бога и апсолутне вредности добра и зла. У времену у коме доминира интернет који велича поруке које ниподаштавају веру, морамо се чешће излагати духовној истини да бисмо ојачали своју веру и остали укорењени у Јеванђељу.
Млади, ако вам ово учење изгледа превише уопштено, ево одређеног примера. Ако се послужују симболи причести а ви шаљете текстуалне поруке, или шапућете, или играте видео игрице или био шта друго што вам ускраћује неопходну духовну храну, кидате своје духовно корење и крећете се према каменитом тлу. Чините себе подложнима одумирању када се сусретнете са невољама попут изолације, застрашивања или подсмеха. А то се односи и на одрасле.
Још једна потенцијална ерозија духовних корена - убрзана тренутном технологијом, али не ограничава се на њу - јесте гледање на јеванђеље или Цркву кроз кључаоницу. Овај ограничени поглед фокусира се на одређено учење или праксу или претпостављене недостатке неког вође, а игнорише укупан јеванђеоски план и личне и заједничке плодове његове жетве. Председник Гордон Б. Хинкли дао је живописан опис једног аспекта овог гледања кроз кључаоницу. Он је публици на УБЈ говорио о политичким коментаторима „запаљеним револтом“ због вести о једном догађају који се недавно догодио. „Они су бираним речима, у бесу, изрекли многе увредљиве ствари. … Свакако,” закључио је он, „ово је доба и место даровитих људи који пате од комлекса више вредности.”1 За разлику од бити чврсто укорењени у јеванђељу, морамо бити умерени и избалансирани у нашој критици и увек настојати да разумемо величанствено Божје дело у ширем контексту.
II Трње: бриге овога света и варљиво богатство
Исус је поучавао да „друго паде у трње; и трње узрасте, и угуши га, и не донесе плода” (Maрко 4:7). Објаснио је да су то они „који слушају реч, али бриге овога света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане” (Maрко 4:18–19). Ово је свакако упозорење на које сви ми треба да обратимо пажњу.
Најпре ћу говорити о варљивом богатству. Где год да се налазимо на нашем духовном путовању - у каквом год да је стању наше обраћење - сви смо у искушењу од тога. Када се ставови или приоритети фиксирају на стицање, коришћење или поседовање имовине, то зовемо материјализмом. Толико тога је речено и написано о материјализму да то нема потребе и овде помињати.2 Они који верују у теологију просперитета пате од варљивог богатства. Поседовање богатства или значајних прихода није знак небеске милости, а одсуство истог није доказ небеске немилости. Када је Исус рекао једном верном следбенику да може да наследи вечни живот само ако све раздели сиромашнима (видети Maрко 10:17–24), није препознао зло у поседовању богатства, него зло у ставу тог следбеника према њему. Као што сви знамо, Исус је похвалио доброг Самарјанина који је исти новац који је Јуда употребио да би издао Спаситеља користио да би служио свом ближњем. Корен сваког зла није новац него љубав према новцу (видети 1. Tимотију 6:10).
Мормонова књига говори о времену када Црква Божја „поче заостајати у напредовању своме” (Aлма 4:10) због тога што „народ цркве поче … ослањати срца своја на богатство и на ништавне ствари овог света” (Aлма 4:8). Ко год има обиље материјалних ствари у опасности је да буде духовно „умирен“ богатством и другим световним стварима.3 То је прикладан увод у следеће Спаситељево учење.
Најсуптилније трње које гуши деловање јеванђеоске речи у нашим животима су световне силе које је Исус назвао „бриге и богатства и сласти овог живота“ (Лука 8:14). Превише их је за набрајање. Неколико примера биће довољно.
Једном приликом Исус је укорио свог главног апостола, говорећи Петру: „Ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божје него људско” (Maтеј 16:23; такође видети УИЗ 3:6–7; 58:39). Високо вредновање људских ствари значи стављање брига овога света испред Божјих ствари у нашим поступцима, нашим приоритетима, и нашем размишљању.
(1) Када смо зависници, предајемо се „задовољствима овог живота“, што нарушава Божји драгоцени дар слободе избора; (2) када нас тривијална ометања поремете и одвуку нам пажњу од питања од вечног значаја; и (3) када смо става да имамо право на одређене ствари, што омета лични раст потребан да нас припреми за нашу вечну судбину.
„Бриге … овога живота” могу нас савладати када нас паралише страх од будућности, што отежава наше напредовање у вери, ослањање на Бога и Његова обећања. Пре двадесет пет година мој уважени учитељ на УБЈ, Хју В. Нибли, говорио је о опасностима које вребају када подлегнемо световним бригама. У једном интервјуу питали су га да ли су услови у свету и наша дужност да ширимо јеванђеље учинили пожељним да тражимо неки начин да се „у ономе што радимо у Цркви прилагодимо свету.”4
Он је одговорио: „То је суштина Цркве, зар не? Морате бити спремни да увредите неке људе, морате бити спремни да преузмете ризик. Управо се у томе испољава вера… Наша преданост треба да буде тест, треба да буде тешко, треба да буде непрактично у погледу овог света.”5
Тај јеванђеоски приоритет потврђен је у кампусу УБЈ пре само неколико месеци од стране цењеног католичког вође, Чарлса Џ. Чапута, надбискупа из Филаделфије. Говорећи о питањима која су заједничка за СПД и католике, као што су „брак и породица, природа наше сексуалности, светост људског живота, и важност верске слободе“, рекао је следеће:
„Желим да поново нагласим колико је заиста важно да живимо у складу са оним у шта тврдимо да верујемо. То треба да буде приоритет - не само у нашем личном и породичном животу, него и у нашим црквама, нашим одлукама у политици, нашем пословању, нашем опхођењу према сиромашнима; другим речима, у свему што чинимо.“
„Ево зашто је то важно,“ наставио је. „Учите из искуства католика. Ми католици верујемо да је наш задатак да будемо квасац у друштву. Али постоји танка линија између квасца у друштву, и свареног од стране друштва.”6
Спаситељево упозорење на бриге овога света које гуше реч Божју у нашим животима сигурно нас подстиче да своје приоритете чврсто усмеримо - своја срца ослонимо - на Божје заповести и руководство Његове Цркве.
Спаситељеви примери могу нас изазвати да о овој параболи размишљамо као о параболи о земљишту. Подобност земљишта зависи од срца свих нас који се излажемо јеванђеоском семену. У погледу пријемчивости духовним учењима, нека срца отврдну и нису спремна, нека срца се окамене од некоришћења, а неке срца се ослањају на ствари овог света.
III Друга падоше на земљу добру, и доношаху род
Парабола о сејачу завршила се Исусовим описом семена која „падоше на земљу добру, и доношаху род„ у различитој количини (Maтеј 13:8). Како се ми можемо припремити да будемо то добро земљиште и имамо ту добру жетву?
Исус је објаснио да „које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу” (Лука 8:15). Ми имамо семе јеванђеоске речи. На свакоме је од нас да поставимо приоритете и чинимо оно што наше земљиште чини добрим а нашу жетву богатом. Морамо настојати да будемо чврсто укорењени и обраћени у јеванђеље Исуса Христа (видети Колошанима 2:6–7). Ово обраћење обезбеђујемо молитвом, читањем Светих писама, служењем, и редовним узимањем причести како бисмо увек имали Његовог Духа са нама. Такође, морамо тражити ону моћну промену срца (видети Aлма 5:12–14) која зле жеље и себичне бриге замењује љубављу Божјом и жељом да служимо Њему и Његовој деци.
Сведочим о истинитости ових ствари и сведочим о нашем Спаситељу, Исусу Христу, чија учења показују пут и чије помирење све то чини могућим, у име Исуса Христа, амен.