Испуњавање наших домова светлошћу и истином
Черил A. Есплин,
друга саветница у врховном председништву Школице
Kако бисмо се ми и наше породице одупрли притисцима света, морамо бити испуњени јеванђеоским светлом и истином.
Срце ми се испунило Духом док сам слушала ове породице како поучавају о овој светој истини: „Породица је од Бога.”1 Надахњујућа музика само је један од многих начина на које можемо осетити шаптаје Духа, који нас испуњавају светлом и истином.
Овај концепт испуњености светлошћу и истином, постао ми је посебно важан имајући у виду једно искуство од пре много година. Присуствовала сам састанку на којем су чланице главног одбора Младих жена поучавале о стварању духовно јаких породица и домова. Да би то визуелно илустровала, вођа Младих жена показала је две лименке соде. У једној руци је држала празну лименку а у другој пуну, неотворену лименку соде. Најпре је згњечила празну лименку која је под притиском почела да се савија и губи облик. Затим је другом руком стиснула неотворену лименку. Остала је чврста. Није се савила нити изгубила облик попут празне лименке - јер је била пуна.
Упоредиле смо ову демонстрацију са нашим личним животима и нашим домовима и породицама. Када смо испуњене Духом и јеванђеоском истином, имамо моћ да се одупремо спољним притисцима света који нас окружују и потискују нас. Међутим, ако нисмо духовно испуњене, немамо унутрашњу снагу да одолимо спољним притисцима и можемо пасти када те силе навале на нас.
Сотона зна да, како би се ми и наше породице одупрли притисцима света, морамо бити испуњени јеванђеоским светлом и истином. Тако он чини све што је у његовој моћи да умањи, искриви и уништи јеванђеоску истину и труди се да нас одвоји од те истине.
Многе међу нама су крштене и примиле су дар Светог Духа, чија је улога да открива и поучава истини о свему.2 Са повластицом тог дара долази и одговорност да тражимо истину, да живимо по истини коју знамо и да делимо и бранимо ту истину.
Једно од места где најбоље можемо настојати да будемо испуњени светлошћу и истином је наш дом. Речи у рефрену песме коју смо чули подсећају нас: „Бог нам је дао породице да би нам помогао да постанемо оно што Он жели да будемо.”3 Породице су Господња радионица на земљи која нам помаже да учимо о јеванђељу и живимо по њему. У своје породице долазимо са светом дужношћу да духовно јачамо једни друге.
Јаке вечне породице и домови испуњени Духом не настају тек тако. Они захтевају велики труд, време, и да сваки члан породице одради свој део посла. Сваки дом је другачији, али сваки дом у коме барем један члан тражи истину може направити разлику.
Стално нас саветују да увећавамо своје духовно знање молитвом и проучавањем Светих писама и речи живих пророка, и размишљањем о њима. У свом говору на генералној конференцији о примању сведочанства о светлу и истини, председник Дитер Ф. Ухдорф рекао:
„Вечни и Свемоћни Бог... говориће онима који му приђу искреног срца и с правом намером.
Говориће им у сновима, виђењима, мислима и осећањима.“
Председник Ухдорф jе наставио: „Богу је стало до вас. Он ће чути и одговорити на ваша лична питања. Одговори на ваше молитве доћи ће на Његов начин и у Његово време, и стога, морате научити да слушате Његов глас.”4
Једна кратка прича из породичне историје илуструје овај савет.
Пре неколико месеци прочитала сам сведочанство сестре мог прадеде, Елизабет Стахели Вокер. Као дете, Елизабет је са својом породицом емигрирала у Америку из Швајцарске.
Након што се Елизабет удала, са мужем и децом живела је у Јути, близу границе са Невадом, где су држали поштанску станицу. Њихов дом је био мотел за путнике. Цео дан и целу ноћ морали су бити спремни да кувају и служе оброке путницима. Био је то напоран, исцрпљујући посао, и имали су мало времена за одмор. Међутим, оно што је највише бринуло Елизабет били су разговори са људима са којима су долазили у контакт.
Елизабет је до тада увек узимала здраво за готово да је Мормонова књига истинита, да је пророк Џозеф Смит примио овлашћење од Бога да учини то што је учинио, и да је његова порука био план о животу и спасењу. Али живот који је она водила био је све само не оно што би ојачало такву веру.
Неки од путника који су се ту заустављали били су начитани, образовани, паметни и разговор за њеним столом увек се водио око тога да је Џозеф Смит био „лукави преварант“ који је сам написао Мормонову књигу, а затим је дистрибуирао да би зарадио новац. Понашали су се као да мисле да је све апсурдно, тврдећи „да је мормонизам лудост.“
Сви ти разговори учинили су да се Елизабет осећа изоловано и усамљено. Није било никога са ким би разговарала, нити је имала времена за своје молитве - мада се молила док је радила. Била је превише уплашена да би ишта рекла онима који су се ругали њеној религији. Рекла је да не зна да ли су били у праву, и сматрала је да није могла одбранити своја уверења све и да је покушала.
Касније су се Елизабет и њена породица преселили. Елизабет је рекла да је имала више времена за размишљање и није била толико под стресом све време. Често је ишла у подрум и молила се Небеском Оцу о ономе што је мучило - о причама које су ти наизглед паметни људи говорили о јеванђељу као о лудости и о Џозефу Смиту и Мормоновој књизи.
Једне ноћи Елизабет је имала сан. Рекла је: „Изгледало је као да стојим поред узаног колског пута, који је водио око подножја таласастог брежуљка; на пола узбрдице угледала сам човека који је гледао на доле и говорио, или је изгледало да говори младићу који је клечао и био нагнут над јамом у земљи. Руке су му биле испружене и изгледало је као да је посегнуо за нечим у рупи. Могла сам да видим камени поклопац, и чинило се да је склоњен са рупе над којом се дечак нагињао. На путу је било много људи, али је изгледало да нико није био заинтересован за два човека у подножју брда. Било је нечега што је дошло заједно са сном што је на мене оставило тако чудан утисак да сам се одмах пробудила; … Никоме нисам могла да испричам свој сан, али сам била уверена да је то био анђео Морони, који је приликом предавања плоча давао Џозефу упутства.
У пролеће 1893. године, Елизабет је отишла у Солт Лејк Сити на посвећење храма. Овако је описала своје искуство: „Тамо сам видела исту слику коју сам видела у сну; мислим да је то био прозор од обојеног стакла. Била сам уверена да, све и да сам видела само брдо Кумора, не би изгледало реалније. Сигурна сам да ми је у сну показана сцена анђела Моронија како Џозефу Смиту даје [златне] плоче.“
Много година после тог сна и неколико месеци пре смрти у 88. години, Елизабет је примила моћни утисак. Рекла је: „Обузела ме је мисао тако јасно … као да ми је неко рекао, … ‘Не закопавај своје сведочанство у земљу.’”5
Генерацијама касније, Елизабетино потомство и даље црпи снагу из њеног сведочанства. Попут Елизабет, живимо у свету у коме многи сумњају и критикују, ругају се и противе истинама које су нам прирасле срцу. Можемо чути збуњујуће и опречне приче. Такође, попут Елизабет, мораћемо дати све од себе да се држимо све светлости и истине које тренутно имамо, посебно у тешким околностима. Одговори на наше молитве можда неће доћи драматично, али ми морамо наћи тренутке мира да тражимо веће светло и истину. А када је примимо, одговорне смо да живимо по њој, да је делимо, као и да је бранимо.
Остављам вам своје сведочанство да знам да када своја срца и домове испунимо Спаситељевим светлом и истином, имаћемо унутарњу снагу да останемо верни у свим околностима. У име Исуса Христа, амен.